Hrvatski špijun iz balkanskog ‘hladnog rata’

Piše: Dragoljub – Draža Petrović

Kako najlakše prepoznati hrvatskog ili američkog špijuna u Srbiji objasnio mi je svojevremeno radiosteziolog Mina Minić, koji je Radovana Karadžića učio tajnama alternativne medicine dok se ovaj krio po Beogradu pod imenom Dragan David Dabić.

„Kada je Radovan, koji se predstavio kao Dragan, Hrvat rođen u Bosni, došao kod mene, pitao sam se da li je pošten, iskren i da li je špijun. Pošto mi je rekao da je Hrvat, a da je živeo u Njujorku, mislio sam da je hrvatski i američki špijun. Još je imao i tri-četiri telefona, a to mi je potvrđivalo moje sumnje“, pričao mi je tada Mina, dok smo ćaskali posle spektakularnog hapšenja Karadžića.

Valjda su operativci srpske tajne službe prepoznali Čedu Čolovića, sveže uhapšenog “hrvatskog špijuna” u Beogradu, po nečemu opipljivijem, a ne po tome koliko je nosio telefona.

Vest je, naime, bila prava bomba u trenutnom “hladnom balkanskom ratu” Beograda i Zagreba. Kao kada je tokom hladnoratovske ere na liniji SSSR – SAD u Moskvi otkriven neki američki špijun, ili u Vašingtonu sovjetski.

Izbjegličko naselje

Čolović je živeo kod sestre u sremskom selu Ugrinovci, koje pripada beogradskoj opštini Zemun. U tom ataru živi mnogo Srba izbeglih iz Hrvatske. Nedaleko od Ugrinovaca, u Busijama, početkom avgusta napravljen je državni miting povodom godišnjice akcije “Oluja” na kome je govorio i Aleksandar Vučić, a skupilo se hiljade žitelja davno nestale Republike Srpske Krajine.

Mali broj ljudi iz tih mesta je u radnom odnosu, najviše rade na crno. Imaju i profesora i inžinjera koji svoj hleb zarađuju “na lopati”. Najteže poslove rade izbeglice. Kažu da su u Srbiji ugrozili samo Rumune. Te poslove su Rumuni radili dok oni nisu došli.

Iz tog miljea tužnih ljudskih sudbina, iz svetle dvospratnice sa fasadnom ciglom na periferiji Ugrinovaca, tamo prema Busijama, gde je Vučić, pre samo mesec dana, u direktnom prenosu na svim televizijama, javno oplakivao stradanje Srba u Hrvatskoj, potekao je i Čeda Čolović.

Koji je, kako svedoče njegovi sestra i zet, pre nego što je uhapšen “pri pokušaju bekstva u Hrvatsku” na beogradskoj autobuskoj stanici, ukućanima rekao da će im ostaviti radnu knjižicu, da se umesto njega jave na biro.

Osnovno pitanje je: da li neki nezaposleni pedesetsedmogodišnjak sa skromnom invalidskom penzijom dobijenom posle ranjavanja u ratu, podstanar kod rođene sestre i zeta iz “izbegličke” kuće na obodima Beograda, uopšte može saznavati toliko važne državne tajne i prenositi ih “drugoj strani”.

Kec iz rukava

Ili je Čolović, nekadašnji oficir vojske pobunjenih Srba iz Krajine, potpuno anoniman čak i za komšiluk, samo ispao kec iz rukava trenutne još važeće odluke srpskog državnog vrha da ćuti dok ih Zoran Milanović vređa.

„Mi ćutimo, ali imamo špijuna koji dokazuje da nam Hrvatska “rovari” po državi“, bio je srpski odgovor, ćutke.

Za Čolovića se, pak, sumnja da je Hrvatima dostavljao podatke o drugim izbeglim Srbima iz Hrvatske posle čega su protiv njih podizane optužnice zbog učešća u ratu završenom još pre 21 godinu.

U tom periodu, Srbija je, potpuno javno dostavljala Haškom tribunalu desetine hiljada dokumenata iz vojnih arhiva. Bivši načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije Momčilo Perišić optužen je da je američki špijun, a suđenje mu još traje. Njujork tajms je otkrio, čak, da je bivši šef tajne službe Srbije Jovica Stanišić imao partnerstvo sa CIA-om  u vreme kada je bio drugi čovek države.

Potpuni anonimus

Otkud u toj špijunskoj priči potpuni anonimus, čovek bez ikakve državne funkcije čije prezime Čolović jedino neodoljivo podseća na prezime Čvorović, balkanskog špijuna iz Kovačevićeve drame? Te se od njegovog slučaja smišljaju štosovi po internetu bazirani na komediji najboljeg živog srpskog dramskog pisca.

Moguće da se neko setio kako priča o hrvatskom špijunu odlično zvuči. Režimski tabloidi u Srbiji od početka krize sa Hrvatskom svakodnevno najavljuju nekakve ratove koje iz komšiluka spremaju Srbiji. Kako je teško verovati da će 11 godina posle izuma Fejsbuka balkanske vojske ratovati na drugačiji način sem uvredljivim statusom na društvenoj mreži, smišljen je plan B: balkanski špijunski rat.

Zvuči filmski, daleko mističnije, iako bi se iz dosadašnjih podataka koje navode srpski, a prenose hrvatski mediji mogao izvući zaključak jedino da je Čolović, možda, bio svedok saradnik, ili potkazivač, a ne nekakav špijun, posebno ne nekakav špijun velikog kalibra.

O kakvim balkanskim špijunima se može govoriti kada je prošle godine WikiLeaks na svoj stranici objavio podatke koji su dobijeni iz mail inboxa prvog čoveka CIA-e, a u koji je provalio neki student sa hakerskim talentima. Kada radoznali student bez ikakvog motiva sem avanturističkog može da hakuje šefa CIA-e, šta će vam špijun iz izbegličkog naselja u sremskoj ravnici oko koga se danima glože Srbija i Hrvatska.

Balkan je, međutim, podneblje gde se lako postaje špijun, čak i ako to jeste, ali se teško prestaje biti špijun, čak i ako to niste.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera