Heroji, koji umjesto ordena, dobijaju otkaz

Kakav je osećaj uraditi nešto korisno za društvo, razotkriti korupciju ili postupke koji ugrožavaju živote, a biti kažnjen, najbolje znaju uzbunjivači javnosti. Umesto unapređenja, najčešće dobijaju otkaz. Veće šanse da završe na sudu imaju oni, nego osobe čije su zloupotrebe raskrinkali. Spašavajući nepoznate ljude, ugrozili su egzistenciju svojih najbližih. Društvo, koje su želeli da učine boljim, neretko ih zaboravi. Možda i zato što su živi podsetnik većini da još ima nepoznatih heroja, koji u prelomnim trenucima ne okreću glavu na drugu stranu.

“Duvači u pištaljku”, što je doslovan prevod engleskog izraza whistleblowers, dele gotovo istu sudbinu svuda u svetu. O nekima od njih snimljeni su i sjajni filmovi – od Serpicoa, sa Al Pacinom, do Insidera sa Russellom Croweom i Snowdena sa Joseph Gordon-Levittom. Ipak, njihov život je daleko od holivudskog. 

To mogu da posvedoče i Robert Maclean i Borko Josifovski, jedan policajac iz američke Uprave za bezbednost saobraćaja, drugi nekadašnji direktor beogradske Hitne pomoći. Obojica deca vojnih lica, naučena da poštuju i štite zakon. Obojica su otkrili kršenja zakona u institucijama u kojima su radili. Obojica ih prijavili nadležnim državnim organima. A kad je reakcija izostala, obratili su se medijima. Epilog – već 12 godina obojica vode bitku da ponovo dobiju natrag svoje živote. Putevi su im se ukrstili ove nedelje u Beogradu, na međunarodnoj konferenciji antikorupcijskog portala “Pištaljka” o saradnji uzbunjivača i novinara u borbi protiv korupcije.

Borko Josifovski je 2006. godine kao direktor Hitne pomoći u Beogradu uočio da dobija sve više žalbi da na adrese sa kojih je poslat poziv za hitnu medicinsku pomoć pacijentima u kritičnom stanju gotovo istovremeno sa lekarima, stižu i pogrebnici. Nekad čak i pre njih. Utvrdio je da pojedini lekari ne primenjuju reanimaciju nad takvim pacijentima, a porodicu preminulog upućuju na određene pogrebne firme. Obavestio je Ministarstvo zdravlja o tome, ali bez rezultata. Potom se obratio medijima.

Zastrašujuće otkriće, koje je potkrepio argumentima i odgovarajućom dokumentacijom, koštalo ga je najpre smene sa pozicije direktora Hitne pomoći, a potom i otkaza i decenijske sudske bitke protiv državnih institucija koje nisu reagovale. 

Robert Maclean je predstavnik zakona, zadužen za bezbednost u avionima. Na taj posao prijavio se posle terorističkog napada 11. septembra 2001. godine, kada su pripadnici Al Kaide oteli nekoliko putničkih aviona i srušili ih na zgrade u Njujorku i Vašingtonu. Dve godine kasnije, Uprava za bezbednost saobraćaja ((Transportation Security Administration – TSA), dobija obaveštenje od bezbednosnih službi da Al Kaida priprema nove otmice aviona i samoubilačke napade. I pored toga, nekoliko dana kasnije TSA šalje zaposlenima poruku da otkažu rezervacije hotela. Maclean saznaje da zbog ušteda, TSA više neće slati policajce na duge letove, koji zahtevaju da prenoće u hotelu. Time bi, smatrao je, bezbednost putnika na dugim letovima bila ugrožena.

I on se najpre obratio svojim pretpostavljenima, ali oni nisu ništa preduzeli. Mediji su bili sledeći logičan korak. Pritisak javnosti, ali i kongresmena, doveo je do toga da TSA odustane od plana. Ali i do istrage ko je medijima otkrio plan. Tri godine kasnije, Maclean je otpušten. Njegov slučaj stigao je do Vrhovnog suda SAD, koji ga je vratio na posao deceniju kasnije. Ipak, njegova bitka time nije završena.   

Za Al Jazeeru pristali su da govore kako su postali uzbunjivači, koliko ih je to koštalo i da li je vredelo.

Kako ste doneli odluku da prijavite zloupotrebe? Jeste li se prehodno konsultovali s nekim – porodicom, prijateljima? Jeste li razmišljali o posledicama?

• Josifovski: Iskren da budem, nisam ja puno razmišljao o tome. Ja sam razmišljao samo kako da se to spreči, to je bilo osnovno. Pošto sam više puta alarmirao Ministarstvo zdravlja, koje nije želelo da reaguje, za mene je jedino rešenje bilo da se alarmira javnost. Nisam razmišljao o posledicama i konsekvencama koje ću snositi. Uostalom, to je način reagovanja. Ima ljudi koji tako reaguju. Jedino tako i možete. Čim krene dvoumljenje, najverovatnije ćete odustati od tako opasnih situacija.
• Maclean: Nisam razgovarao ni sa kim pre nego što sam doneo odluku. Prvi pretpostavljeni s kojim sam razgovarao o tome rekao mi je da neko mora da zaustavi plan Uprave za bezbednost saobraćaja (TSA). To je bila ogromna motivacija. Plan TSA pri američkom odeljenju za državnu bezbednost u julu 2003 da ne šalje šerife na duge letove, radi smanjenja troškova, predstavljao je jasnu specifičnu i suštinsku opasnost po javnu bezbednost. Takvom odlukom, TSA je prekršila zakon koji je usvojen nakon napada 11. septembra 2001. godine.

Šta ste mislili da će se desiti kad to prijavite nadležnima, a šta kad ste nakon toga, informaciju dostavili medijima? A šta se zaista desilo?

• Josifovski: Ja sam slao dopise Minsitarstvu zdravlja, u kojima sam ih obaveštavao šta se dešava. Nisu reagovali, iako su imali potpuno dokumentovanu aferu. Kada je služba za analitiku hitne pomoći pokazala rezultate, nije bilo sumnje. Još od trenutka kad su ljudi počeli da se žale da posle njihovih poziva hitnoj pomoći, istovremeno, a nekad i pre, stignu pogrebnici, bilo je sumnjivo da se kritičnim pacijentima ne pruža adekvatna pomoć. Verovao sam u snagu medija. Mislio sam da će nadležni organi pod pritiskom medija reagovati. To im je bila druga šansa da iz svega izađu dignute glave. Šest meseci posle slučaja sa Hitnom pomoći u Srbiji, u Poljskoj je izbila slična afera, samo još drastičnija – tamo su lekari Hitne pomoći ubijali bogate pacijente, koji nisu imali nikoga da brine o njima. Bili su u dosluhu sa trgovcima nekretninama. Čim se saznalo za to, uhapšeni su i osuđeni na dugogodišnje zatvorske kazne. U Srbiji niko nije odgovarao.
• Maclean: Prvo sam se obratio nadležnima u Odeljenju za državnu bezbednost, poštujući komandni lanac. Sve tri instance su me ignorisale ili upozorile da ćutim. Nakon toga sam opasan plan TSA otkrio novinaru NBC News-a. Bio sam šokiran reakcijama. Najpre činjenicom da američko Odeljenje za državnu bezbednost ne reaguje. Zatim, bilo je dosta besnih reakcija pojedinih kongresmena, i republikanaca i demokrata, kada je priča dospela u javnost, što je medijima donelo još priča. Čak je i predsednik George W.Bush bio suočen s tim pitanjima na konferenciji za medije u Beloj kući. Mediji su bili neumoljivi u izveštavanju, jer je TSA nastavila da poriče postojanje plana. Kao i obično, prikrivanje je uvek gore od prvobitnog prekršaja. Novinar NBC News-a, kojem sam prvo otkrio informacije, bio je ključ za zaustavljanje plana TSA, jer je imao direktnu komunikacije sa važnim članovima Kongresa.

Jeste li očekivali snažniju reakciju javnosti? Ono što ste prijavili, moglo je da ugrozi veliki broj ljudi. Za očekivati je da javnost bude zainteresovana da se problem reši?

• Josifovski: Bilo je dosta medijskih izveštaja o tome, o primerima da su pogrebnici dolazili i pre hitne pomoći, javljale su se porodice kojima se to desilo, ali vlasti ni to nisu iskoristile da razreše tu aferu.

Neke od Vaših kolega su sigurno imali ista saznanja, ali su ćutali. Kako su Vas gledale kolege kad se saznalo da ste Vi to prijavili? Da li se promenio odnos prema Vama i na koji način?

• Josifovski: Ja sam skoro ceo život proveo u Hitnoj pomoći, bio sam direktor u tom trenutku. U Hitnoj pomoći postoji jedno kriminogeno jezgro. Primera radi, u čuvenoj oružanoj pljački vozila privatnog obezbeđenja koje je prevozilo novac, u Beogradu 2011. godine, čak četvorica optuženih bili su vozači Hitne pomoći. Još jedan vozač Hitne pomoći je uhapšen zbog trgovine narkoticima, odležao je četiri godine u zatvoru i potom se vratio na posao. Na poslu sam bio izložen torturi, stalnim provokacijama i vređanjima. Prednjačili su navodni sindikati, koji su tražili moje izbacivanje. Bilo mi je vrlo teško. Na mene su gledali kao na otpadnika. 
• Maclean: Ja nisam bio jedini izvor, bilo je i drugih kolega koje su govorile, ali ja sam jedini otpušten, jer sam jedini priznao da sam obelodanio plan TSA. Rekao sam im da se ne kajem i ne žalim zbog onoga što sam učinio i da bih to opet uradio. Imao sam podršku svojih kolega po činu, čak i onih TSA maršala koji su, na žalost, ostali tihi.

Kako je Vaša porodica prihvatila činjenicu da će vam možda egzistencija biti ugrožena zbog toga što niste mogli da ćutite, da budete kao većina drugih?

• Josifovski: Moja porodica je bila direktno pogođena. Prvo egzistencijalno, jer sam bio izbačen na ulicu. A drugo, dobijao sam anonimne pretnje, zvali su me telefonom. Prijavljivao sam policiji, oni su odgovarali da ne mogu da reaguju dok se nešto ne desi. Bio sam primoran da tražim neplaćeno odsustvo, da se sklonim. Ja sam kao čovek sa najvišim referencama bio i načelnik Stručno-metodološkog centra, odnosno centra za obuku kadrova.  Novi direktor je pristao da mi da odsustvo, ali kad sam se vratio, stavili su me da radim na telefonskoj centrali, da dajem informacije.
• Maclean: Moja supruga i troje male dece su dosta propatili dok su me gledali kako gotovo čitavu deceniju očajnički molim za pomoć, radim kao čistač ili na postavljanju krovova kako bih obezbedio ono što im je potrebno.

Koje su posledice Vašeg čina? Da li se i šta se promenilo u organizaciji gde ste radili nakon Vašeg istupa?

• Josifovski: Ne znam da li se i šta promenilo, nisam više tamo, ali ako pogledate da su počinioci nekažnjeno ostali na svojim radnim mestima, šta možete očekivati?
• Maclean: Ja sam sprečio sve bezbednosne propuste osim jednog – gotovo nijedan avion nema sekundarnu barijeru za sprečavanje upada u pilotsku kabinu ili hemijskog napada korišćenjem sintetičkih opioida.

Šta se promenilo u Vašem životu? Jeste li vraćeni na posao, jeste li imali problem da nađete drugi posao?

• Josifovski: Državni posao nisam mogao da nađem. Sva vrata su mi bila zatvorena. Radio sam kao konsultant za privatne zdravstvene ustanove, ali to je nestalan posao.
• Maclean: Upravi za bezbednost saobraćaja je naređeno da me vrati na posao, ali su nastavili da mi se svete. Ostavljali bi me u praznim prostorijama bez ikakvog zaduženja ili su me terali da tražim i plaćam privatnog psihijatra kako bih dokazao da nemam samoubilačke sklonosti i da nisam opasan po okruženje. Poslali su mi uniformisane policajce da mi oduzmu oružje i značku, dok sam tražio psihijatra. Dva meseca sam morao da ubeđujem porodicu da nisam ni lud, ni opasan i da ne gubim posao opet.

Je li vredela Vaša žrtva? Da li biste opet učinili istu stvar?

• Josifovski: Ja nikad nisam postavljao to pitanje. Uvek bih to uradio, tako sam vaspitan. Moj otac je bio vojni lekar, starog kova, oficir i džentlmen. I ja sam tako naučen. To je za mene građanska dužnost.
• Maclean: Da, i ponovo bih učinio isto. Položio sam zakletvu i svojim životom sam štitio pilotske kabine i pilote. Neću se zaustaviti dok svi avioni ne budu imali sekundarne barijere, koje nisu skupe, ali su stoprocentno efikasne.

Da li biste, s obzirom na svoje iskustvo, preporučili drugima da prijavljuju zloupotrebe i nepravilnosti?

• Josifovski: Uvek se treba boriti protiv zla. Ne treba se povlačiti. Bilo mi je teško, ali neću da se predam bez borbe. Tako sam vaspitan.
• Maclean: Ako potencijalni uzbunjivač nije pripadnik snaga bezbednosti, upozorio bih ga da će prijavljivanje zloupotreba negativno uticati na njegov život i da razmisli dva puta pre nego što ugrozi svoju porodicu. Predstavnici zakona, međutim, moraju imati više standarde i uvek moraju da sprečavaju zloupotrebe.

Izvor: Al Jazeera