Oglasi

Gdje su granice tolerancije prema desnici

Ubistvo lokalnog političara u Njemačkoj izazvalo je debatu o tome koliko se godinama potcjenjuje desničarski ekstremizam i koliko je društvo polarizovano.
Posle deceniju i po utiska da su građani drugog reda, dolazak izbeglica kod mnogih Nemaca na istoku zemlje uticao je da se osete čak manje važnim od njih.EPA

Ekstremni desničar ubija lokalnog političara vladajuće stranke. Predsednik poziva društvo da s tolerancijom gleda na desničarske ideje. Smenjeni šef tajne službe na Twitteru deli članak sa desničarskog ekstremističkog bloga, koji podupire teoriju zavere o migrantima i medijima. A u medijima se vodi rasprava o tome koje ideje je dozvoljeno propagirati, ko su izdajnici naroda, a ko fašisti i nacisti. Da, da, deluje kao situacija sa Balkana, bar kako mnogi sa Zapada sagledavaju Balkan, ali i kako mnogi Balkanci sagledavaju države u kojima žive. Međutim, ovo nije scena sa Balkana. Ovo se događa u Nemačkoj.

Ubistvo funkcionera Hrišćansko-demokratske unije (CDU) Waltera Luebckea u dvorištu porodične kuće samo je desetak dana bilo misterija za iznenađenu javnost Nemačke. Ubrzo se saznalo da ovaj rečiti zagovornik politike „otvorenih vrata“ za izbeglice nije bio žrtva nervoznog provalnika, već meta politički motivisanog atentatora.

Uhapšenog Stephana Ernsta mediji opisuju kao osobu sa podugačkim policijskim dosijeom i jakim vezama i aktivnim učešćem u krajnje desničarskim partijama, pokretima i grupama. Tako je otkriveno da je bio aktivan u Nacionaldemokratskoj partiji (NPD), potom u panevropskoj neonacističkoj grupi Autonomni nacionalisti, ali i u nemačkom ogranku neonacističke terorističke grupe „Combat 18“, koja je potekla u Britaniji ali ima ogranke širom sveta. Osim toga, osumnjičeni je prethodno osuđivan za napade nožem i bombaški napad u kojem su mete bili pripadnici etničkih manjina u Nemačkoj.

Doduše, i dalje se traga za dokazima da li je zaista delovao kao „usamljeni vuk“ ili je neka verzija nacionalsocijalističkog podzemlja u Nemačkoj ipak obnovljena. U svakom slučaju, ovo ubistvo je zapravo na površinu izguralo nekoliko fenomena u Nemačkoj, od toga da se desničarski ekstremizam godinama potcenjuje, preko toga mnogi ne shvataju razmere polarizacije društva, do toga koliko je teško odrediti gde su granice u zagovaranju desničarskih ideja.

Položaj nacista u poslijeratnoj Njemačkoj

Uprkos tome što je proteklih decenija Nemačka i te kako beležila ne tako mali broj nasilnih akcija i ubistava iz kojih su stajale desničarske ekstremističke grupe, službe državne bezbednosti nikada nisu nasilje ekstremne desnice sagledavali kao glavni problem za bezbednosti zemlje. Poslednjih decenija uvek je isticana pretnja od ekstremnih islamista, a krajnje desnica je manje sagledavana kao opasnost i u odnosu na levičarske anarhističke grupe.

To možda i ne bi trebalo da čudi, jer Nemačka nikada nije prošla denacifikaciju na onaj način na koji većina ljudi širom sveta misli da jeste. Posle Drugog svetskog rata u ministarstvima pravde, unutrašnjih poslova i odbrane ostao je ogroman broj nekadašnjih nacista, koji su mirno proveli ostatak svoje karijere i života. Profesor Christoph Safferling je u opsežnom istraživanju pre nekoliko godina utvrdio da su bivši nacisti činili i do 80 odsto kadrova u posleratnom nemačkom ministarstvu pravde, a da od 170 osoba koji su bili na rukovodećim položajima u periodu od 1949. do 1970. čak 90 njih bilo iz nekadašnje Hitlerove Nacionalsocijalističke partije. Kako je pre četiri godine izjavio tadašnji ministar pravde Heiko Maas, „pravnici nacističkog doba su nastavili da pokrivaju nekadašnje nepravde“ i nekadašnje kolege, umesto da ih razotkriju.

Time se delimično objašnjava zašto je nemačko pravosuđe bilo tako sporo u proceusiranju zločina Hitlerovog režima. Iako je bivših nacista bilo manje u ministarstvu unutrašnjih poslova, decenijama se u nemačkoj policiji i tajnim službama potcenjivala opasnost od politički desno motivisanog terora i ekstremizma. Ni talas izbeglica i porast napada na izbeglice i kuće u kojima su smešteni nisu uticali da funkcionere policije i državne bezbednosti da označe krajnje desničare kao veliku opasnost. Uvek je glavna tema bila strah od ekstremnih islamista.

Koliko su razmere tog potcenjivanja možda najbolje svedoči to da je, deset dana posle ubistva Luebckea, na sastanku nemačkih pokrajinskih ministara unutrašnjih poslova i šefova državne bezbednosti sa čelnicima na saveznom nivou, nemački ministar unutrašnjih poslova Horst Seehofer želeo da fokus sastanka bude na raspravi o kriminalnim bandama i deportacijama u Avganistan osoba kojima je odbijen zahtev za azilom.

Njemačko društvo polarizovanije no ikad

S druge strane, okolnosti ubistva Luebckea su na tragičan pokazale i da je nemačko društvo polarizovanije nego ikad. Prema informacijama iz istrage, Ernst je iz neposredne blizine pucao Luebckeu u glavu pre svega zbog toga što je ovaj političar vatreno zagovarao prijem izbeglica u Nemačku. Navodno Ernst se 2009. sam „izlečio“ od aktivizma u krajnje desničarskim krugovima, ali je okidač za njegov povratak krajnjoj desnici bilo to kada je krajem 2015. u jeku izbegličke krize na jednoj tribini u pokrajini Hessen čuo kako Luebcke vatreno brani politiku „otvorenih vrata“ za izbeglice, između ostalog, izgovarajući navodno i rečenicu: „Kome se ne sviđa, nek se spakuje i ode iz Nemačke“.

Još nisu poznati svi detalji ko je ovom „usamljenom vuku“ pomagao da četiri godine organizuje ubistvo političara, ali je sasvim izvesno da on nije tako usamljen i da ne tako mali broj ljudi čak opravdava njegov postupak. To se moglo najbolje videti u nedavnom izveštaju nemačke nacionalne televizije ARD, koja je o ubistvu političara intervjuisala učesnike protesta Pokreta protiv islamizacije Zapada (Pegida) u Dresdenu. „To je normalna ljudska reakcija“, „zahvalite se za to gospođi Merkel, ona je podstakla nasilje prema političarima, ona je odgovorna“, „poredeći da pretnjama od levičarskom ekstremizma, ubistvo svake godine ili dve izvršeno iz kakvih god mrzilačkih razloga je bezazleno“...

Odgovori izrečeni u kameru su mnoge iznenadili, ali i izazvali lavinu poziva da Pegida bude zabranjena. Na jedan ekstrem odgovoreno je drugim ekstremom, a da bezmalo niko se nije zapitao odakle među građanima uglavnom istoka Nemačke ovoliko mržnje, šta je koren ovog nezadovoljstva i kako se nositi sa tim. I tu odgovornost leži na političarima vodećih stranaka, jer upravo oni lakše prelaze na priču o zabrani stranka i pokreta nego da političkim sredstvima stanu u zaštitu demokratije i rešavaju probleme istoka Nemačke. A problema i te kako ima. Od ekonomskih problema, preko osećaja da su politički isključeni, do toga da su im izneverena očekivanja od ujedinjenja dve Nemačke ili da su sada čak građani drugog reda.

Štaviše, posle deceniju i po utiska da su građani drugog reda, dolazak izbeglica dočekivanih 2015. sa cvećem na železničkoj stanici u Minhenu kod mnogih Nemaca na istoku zemlje uticao je da se sada osete čak manje važnim od izbeglica. Da se osete građanima trećeg reda u sopstvenoj zemlji. Upravo ovo je jedan od uzroka zašto na istoku Nemačke Pegida ima uporište, a Alternativa za Nemačku (AfD) sve više birača. Oni su ti, koji ubiraju plodove tog narodnog nezadovoljstva radom dominatnih stranaka, kao što su CDU i SPD.

Granice zagovaranja desničarskih ideja

I dok se polarizacija nemačkog društva sve više ogleda u politici, u javnoj sferi za mnoge je postalo sporno ukoliko neko pokuša da čuje i pokuša da ima izvesno razumevanje za nenasilne desničarske ideje. Tako je na udar kritika došao i donedavni predsednik Nemačke Joachim Gauck, kojem je sticajem okolnosti samo desetak dana posle ubistva Luebckea izašla knjiga „Tolerancija. Jednostavno teško“ u kojoj on zagovara toleranciju prema idejama koje iznosi desnica.

Ovaj protestantski teolog, nekadašnji pastor ali i borac za ljudska prava u nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj, u knjizi i u javnim istupima proteklih nedelja javno ističe da političke elite i intelektualna javnost moraju da pokažu više tolerancije prema desnici i da na sve desničarske ideje ne reaguju automatski time da su te ideje moralno neprihvatljive, nedemokratske, neonacističke...

Kako ističe Gauck, tolerancija „počinje tamo gde boli“ kada neko misli drugačije od nas. Prema njegovom mišljenju, javni diskurs je pod teškom diktaturom konsenzusa u ideološkom centru te je neophodno da on bude otvoren i za desne ideje.

U situaciji kada je Luebcke ubijen zbog svojih ideja, ovakva Gauckova knjiga je odmah ocenjena kao opravdavanje narativa desničarskog ekstremizma, pa čak i samog ubistva. Istini za volju, Gauck u knjizi zagovara toleranciju prema argumentima, idejama i mislima, a ne prema nasilju ili zagovaranju nasilja.

Da paradoks bude veći, svojevremeno su Gaucka za predsednika predložile upravo levo orijentisane stranke SPD i Zeleni, a sada ga njegovi čelnici optužuju da ovakvim istupima opravdava desničarsku AfD.

I zaista koliko je teško odrediti gde su granice u zagovaranju desničarskih ideja? U redu, jedna granica je kada se time zagovara nasilje. Ali, da li postoji druga granica? I da li bi trebalo tolerisati političke ideje koje, na primer, kritikuju prihvat migranata?

Gauckov odgovor na to glasi da tolerancija ne znači prihvatanje onoga što tolerišete. U jednom od intervjua on navodi da i knjizi on zagovara toleranciju, ali i netoleranciju.

Teror političke korektnosti

„Zagovaram i netoleranciju i to onda kada neko ignoriše naš pravni sistem, kada povređuje ljudsko dostojanstvo, kada širi mržnju i rasizam“, naveo je Gauck, dodajući da pre toga „postoji široka lepeza mišljenja i stavova koje smatram izuzetno neprijatnim, ali ja moram da tolerišem ova mišljenja i stavove u jednom otvorenom slobodno društvu“. „Ne možemo se pretvarati da fašizam vreba samo desno od CDU i CSU“.

Ovim se Gauck očigledno obračunava sa takozvanim terorom političke korektnosti i pojavom da se sa svojevrsnim društvenim izopštavanjem iz vodećih krugova suočavaju svi oni čije ideje ili izjave nisu u skladu sa dominatnom ideologijom i etikom. Iako je i sam na udaru toga, činjenica da je bio predsednik Nemačke i dalje mu otvara mnoga vrata uprkos optužbama da knjigom opravdava desničarski terorizam.

Filozof Karl Jaspres govorio je da preveliko razumevanje za ekstremiste vodi samouništenju demokratije. I zaista, potpunom tolerancijom za sve desničarske ideje otvaraju se vrata radikalizaciji i opravdavanju nasilja.

S druge strane, preteranim levičarskim i liberalnim puritanstvom se zapravo mnogi konzervativno nastrojeni građani guraju u ruke krajnjoj desnici, jer osećaju da su pod ideološkom torturom liberalne levice. U toj situaciji zabranjeno voće, iiti, krajnja desnica, biva slađe i primamljivije nego pre.

Zbog toga, demokratiji ne pomaže ni ostrakizam svih mišljenja koja nisu bliska dominatnoj ideologiji. Kako naći tu finu nijansu tolerancije prema desničarskim idejama i netolerancije prema rasizmu i idejama širenja mržnje prema drugačijem, čini se, vrlo teško u vremenu u kojem su emocije i uverenja jača od činjenica. Dominatnom diskursu u Nemačkoj, ali i u mnogim drugim zemljama, jednostavno je lakše da svaku iole tvrđu konzervativniju ideju proglase krajnjom desnicom ili opravdavanje desničarskog nasilja.

Štaviše, u raspravama na društvenim mrežama se tako lako može videti netrpeljivost čak i unutar istog ideološkog bloka, ukoliko neko iskaže politički stav drugačiji od dominatnog. I tu je neophodno znati nemački jezik. Dovoljno je čitati reakcije i komentare na to što je, na primer, deo opozicije u Srbiji stavio pod znak pitanja odluku opozicije da bojkotuje naredne parlamentarne izbore, ukoliko se ne promene izborni uslovi. Ta lavina kritika i uvreda samo što je neko izneo mišljenje kojim se dovodi u pitanje ispravnost aktuelne „dogme“ zapravo se može porediti samo sa periodom borbe Katoličke crkve protiv reformacije a ne nekom demokratijom. Slično se može zaključiti i na svaku reakciju vlasti na iole kritički formuliran ton u javnom prostoru.

Izgleda da je Gauck u jednom sasvim upravu. Tolerancija je jednostavno teška. I to ne samo u Nemačkoj.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.