Oglasi

Da li će NATO ponovo intervenirati protiv Srbije

Kontinuiranom politikom prema Kosovu koja potpuno isključuje Albance, Srbija neće ući u EU i tamo joj takvoj nije ni mjesto.
"Ako je Milošević znao da će NATO i u slučaju Kosova upotrebiti silu, zašto je ušao u rat u kom je poraz bio neminovan", piše autorEPA-EFE

Bombardovanje SR Jugoslavije koje je izveo NATO potpuno je slomilo srpski vojni potencijal i okončalo ratove devedesetih.

Iako je konkretan razlog intervencije Alijanse bilo zaustavljanje sistemskog nasilja nad etničkim Albancima na Kosovu, ono je bilo završna faza konsolidacije Zapada u rešavanju raspleta jugoslovenske krize. Pre toga, NATO je 1995. vojno angažovan i u BiH što je omogućilo potpisivanje Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Dvadeset godina nakon vazdušnih napada Alijanse protiv Srbije postavlja se pitanje: da li je intervencija NATO-a doprinela okončanju sukoba na prostoru bivše Jugoslavije? I da li je moguće da se NATO na Zapadnom Balkanu zbog sličnih razloga ponovo angažuje?

Obeshrabrujući zaključci

Tri decenije od početka krvavog raspada bivše Jugoslavije mogu se izvlačiti pojedini zaključci i oni su obeshrabrujući: iako je rat zaustavljen silom i pred Međunarodni tribunal su bili izvedeni ključni akteri krvave jugoslovenske drame, do pomirenja nije došlo ni među državama, ni među narodima.

Nije došlo ni do suočavanja sa prošlošću, a svakodnevno pumpanje priče o mogućnosti novih konflikata i obnovi starih neprijateljstava govori o tome da u regionu nije uspostavljen ni stabilan i trajni mir.

Šta više, na delu je svakodnevno sistemsko podrivanje autoriteta i presuda Međunarodnog tribunala. U javnom diskursu, posebno u slučaju Srbije i Hrvatske, dominantan je istorijski revizionizam Drugog svetskog rata koji se projektuje na ratove devedesetih, što na ovim prostorima ozbiljno ugrožava temelje evropskog antifašizma.

U Srbiji, BiH i Hrvatskoj na vlasti su nacionalističke elite koje se održavaju na šovinističkim pričama i mržnji, a rad nacionalnih sudova za ratne zločine koji su trebali da finalizuju ono što je započeo Međunarodni tribunal potpuno su sputani. Posebno u Srbiji.

Uopšte nema nikakvog optimizma u tome što su u Srbiji, koja je bila glavni agresor u ratovima devedesetih, na vlasti naslednici zločinačke politike Šešelja i Miloševića. Vučić i Dačić su Zapadu lažno obećali da će biti odani evropskim integracijama i konačno rešiti problem Kosova.

Kosovo je ponovo postalo ključna reč za stabilnost Zapadnog Balkana, a srpski nacionalisti iz redova vlasti i opozicije jednako najavljuju da su spremni ponovo da se bore da ga zadrže u svojim granicama.

Ali kako to uraditi bez ponavljanja istih krvavih zločina?

Stvari nazvati pravim imenom

Tu se nameće hipotetičko pitanje: da li je 1999. godine nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma stvari trebalo nazvati svojim pravim imenom i od agresora SR Jugoslavije i Slobodana Miloševića tražiti da se ispuni odmah sve ono na čemu su se potrošile postpetooktobarske vlasti – od isporučivanja vojnih zločinaca u Hag do priznavanja Kosova i svih zločina počinjenih od strane srpskih snaga bezbednosti uključujući i genocid u Srebrenici?

Da se sve to odigralo nekoliko decenija ranije, za vreme Hladnog rata, verovatno bi odgovor bio pozitivan. Međutim, na pragu XXI veka računalo se da su okupacija i prinuda nedemokratske metode i da nisu u skladu sa civilizacijskim dostignućima savremene Evrope.

A ispalo je paradoksalno, upravo je demokratizacija, uz pomoć prinude na primeru SR Nemačke i Japana nakon Drugog svetskog rata, dala željene rezultate koji očigledno nisu uspeli u modernom dobu.

Postoji još jedan važan paradoks, a to je da Srbija želi da se integriše u EU, ali da se ne učlani u NATO i da u tom procesu Alijansu smatra krvnim neprijateljem. Ova šizofrena situacija iz godine u godinu tiho eskalira.

Generalno na svaku godišnjicu bombardovanja većina medija u Srbiji u horu jednostrano izveštava prenoseći zvanične stavove državnog vrha: da se odigrala skoro ničim izazvana zločinačka agresija i da se Srbija za svoju slobodu samo herojski branila.

I ni jednom rečju se u tim izveštajima ne pominju masovne deportacije i zločini prema kosovskim Albancima koji su jako dobro definisani u Rezoluciji 1199 Saveta bezbednosti UN iz septembra 1998. koju nije blokirala Ruska Federacija – sadašnja velika saveznica Srbije.

U srpskom društvu odnos prema NATO-u ili izaziva agresivno protivljenje ili je potpuni tabu. Čak i oni koji su liberalno i proevropski orijentisani uglavnom će vam reći da je to nepravedna agresija koja uopšte nije bila neophodna.

Srbija ne samo da NATO smatra neprijateljem, već je ona veliki saveznik Rusije u borbi protiv širenja NATO-a na bivše socijalističke države. To je prošle godine potvrdio Vučić komentarišući slučaj Makedonije i aspiracije njenih lidera da se ta zemlja integriše u Alijansu.

Šta više, Srbija učestvuje u ruskom kreiranju nove arhitekture bezbednosti Evrope time što je proglasila vojnu neutralnost i kao posmatrač ušla u Organizaciju dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) koju predvodi Moskva, a koja je svojevrsni pandan NATO-u na postsovjetskom prostoru.

I ne samo da se niko od bivših socijalističkih država nije integrisao u EU na proruskoj politici, već su sve bivše komunističke države prvo postale članice Alijanse a tek onda EU. I to je nepisano pravilo. Nepisano pravilo poslednjih godina je i to da je članstvo u NATO-u svojevrsna privremena supstitucija za evropske integracije, posebno u slučaju Albanije, Crne Gore i Makedonije.

Sila kao univerzalni jezik

Kad jedna daleko jača i dobro naoružana vojna sila upotrebi ratnu mašineriju protiv daleko slabije stradaju nedužni civili, ratna razaranja su katastrofalna. To najbolje znaju građani Hrvatske, BiH i Kosova koji su bili sa druge strane topovskih cevi srpskih snaga bezbednosti.

Da li je onda sila univerzalan jezik za sva vremena? U svojoj knjizi „Moderno ratovanje“ general Vesli Klark piše da su tri godine svi njihovi pregovori sa Miloševićem i liderima bosanskih Srba bili uzaludni i tek kasnije su shvatili da oni u stvari razumeju jedino sirovi jezik vojne sile. Klark upečatljivo opisuje kako mu je nakon intervencije NATO u BiH i potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma Milošević čestitao:

„NATO je dobio ovaj rat... Vaše bombe i rakete, vaša visoka tehnologija nas je pobedila“, priseća se taj američki general i zaključuje da su srpski političari cenili, bili osetljivi i plašili se isključivo vojne nadmoći.

Ako je Milošević znao da će NATO i u slučaju Kosova upotrebiti silu, zašto je ušao u rat u kom je poraz bio neminovan? To pitanje bi se i sad moglo postaviti srpskim vlastima, a posebno opoziciji.

Ako na izborima ili u uličnim protestima i revoluciji opozicija dođe na vlast i prekine Briselske pregovore, a radikalni elementi opozicionog Saveza za Srbiju zatraže da se silom nastupi u „južnoj pokrajini“ ili ako vlasti Aleksandra Vučića i njegovog vojnog ministra Vulina reše da na neki način reaguju na severu Kosova – novi sukob sa NATO-om je neizbežan.

Srbija se nikad nije ogradila od zločinačke politike devedesetih i zato nacionalisti iz pokreta Dveri mogu ponovo da plasiraju mit o borbi za Kosovo, svesno zagovarajući staru politiku koja vodi prema zločinima i novim sukobima.

NATO nije trebao i neće okupirati Srbiju, ali Srbija sa takvom kontinuiranom politikom prema Kosovu, čitaj „teritorija bez albanskih građana“, neće ući u EU i nije joj takvoj tamo ni mesto.

Takvoj Srbiji mesto je u Evroazijskom ekonomskom savezu koji predvodi Rusija gde vlada autoritarizam, a međunacionalna pitanja se rešavaju isključivo silom i nasiljem. Upravo je članica tog saveza Jermenija pitanje slično kosovskom početkom devedesetih rešila uz podršku ruskih snaga bezbednosti proterujući iz te zemlje i Nagorno Karabaha više stotina hiljada Azera.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove autora komentara, a ne stavove Al Jazeere Balkans. Molimo korisnike da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja jer takvi komentari neće biti objavljeni. Al Jazeera Balkans zadržava pravo da određene komentare obriše bez najave i objašnjenja.