Čime je Antonio Guterres pridobio Ruse

Piše: Boško Jakšić

Generalni sekretar Ujedinjenih nacija je prvi diplomata sveta, ali najveći deo sveta ne pita se previše oko toga ko će to biti. Na kraju, odlučujuću reč ima pet stalnih članica Saveta bezbednosti – Britanija, Francuska, Kina, Rusija i Sjedinjene Američke Države.

Ovogodišnja trka za novog generalnog sekretara UN-a otvorena je uz želju da Svetskom organizacijom u narednom mandatu upravlja žena – što je pitanje političke korektnosti posle osmorice muškaraca, i da bude iz Istočne Evrope – kako je nalagalo nepisano pravilo geografske rotacije između pet regionalnih grupa.

Pomalo neočekivano brzim konsenzusom unutar Saveta bezbednosti, posle šest balotaža, za novog generalnog sekretara UN-a izabran je – muškarac iz Zapadne Evrope, što je nesumnjiva potvrda da je Antonio Guterres bio jedini kandidat kome nije zapretio veto neke od pet velikih sila, čime je Savet pošteđen duge diplomatske borbe između Washingtona i Moskve u vremenima već dovoljno snažne tenzije u njihovim odnosima.

Pobedom “dede”, kako su ostali kandidati zvali 67-godišnjeg Portugalca, završen je proces izbora u kome je učestvovalo 13 kandidata za koje su ambasadori 15 članica Saveta bezbednosti tajno glasali sa “ohrabrujem”, “ne ohrabrujem” ili “nemam mišljenje”. Troje se povuklo pre glasanja u sredu.

Guterres je na kraju dobio 13 ohrabrujućih glasova i dva “bez mišljenja”, što je bilo dovoljno da nasledi Južnokorejanca Ban Ki-moona i postane peti Evropljanin na čelu UN-a.

Za razliku od prethodnih rundi, kada su sve članice Saveta imale istu boju cedulja za glasanje, u šestoj rundi je pet stalnih članica imalo crvene listiće – svojevrstan znak upozorenja da će iskoristiti svoje pravo na veto. Guterresu se među ona dva glasa “bez mišljenja” našla jedna crvena cedulja za koju se pretpostavlja da bi mogla da pripada ili Rusiji ili Kini.

Posle toga, Savetu bezbednosti nije bilo teško da iza zatvorenih vrata prihvati rezoluciju po kojoj će Generalnoj skupštini predložiti da Guterres 1. januara naredne godine preuzme dužnost prvog diplomate sveta. Skupština će glasati, a moguće je i da samo aklamacijom prihvati odluku Saveta.

Oni koji su se pobliže bavili dosadašnjim balotažama mogli su pre gotovo mesec dana da naslute da se gradi konsenzus oko bivšeg portugalskog premijera (1995-2002) bivšeg predsednika Socijalističke internacionale (2002-2005) i Visokog komesara UN-a za izbeglice, položaja koji je držao čitavu deceniju od 2005. do 2015.

Spor Zapada i Rusije

Ipak, imajući u vidu vizantijske koridore svetske diplomatije, zaoštrene odnose Zapada i Rusije, suprotstavljene lične ambicije kandidata i zemalja koje ih podržavaju, niko sa sigurnošću nije mogao da imenuje pobednika.

Trka za kancelariju na 38. spratu njujorške palate ne East Riveru počela je u aprilu javnim izlaganjima kandidata u Generalnoj skupštini UN-a, što je prvenac koji je u proceduru izbora prvi put uneo ovaj stepen transparentnosti. Među 12 kandidata bilo je najviše imena iz Istočne Evrope: bivši predsednik Slovenije Danilo Tirk, bivši premijer Crne Gore Igor Lukšić i bivši ministri spoljnih poslova Hrvatske, Makedonije, Moldavije, Slovačke i Srbije – Vesna Pusić, Srđan Kerim, Natalija German, Miroslav Lajčak i Vuk Jeremić, generalna direktorka UNESCO-a Irina Bokova iz Bugarske.

Kandidate van regiona činili su bivša premijerka Novog Zelanda i administratorka Programa UN za razvoj Helen Clarke, ministarka spoljnih poslova Argentine Susana Malkorra, Antonio Guterres i bivša izvršna sekretarka Okvirne konvencije UN za klimatske promene, Kostarikanka Christiana Figueres.

Iako je kroz proces izbora prošlo čak šest žena, njihovu sudbinu je na neki način dobro predvidela Malkorra, upozorenjem na seksizam pri izboru za čelnu funkciju UN-a: „Još uvek postoji pristrasno glasanje protiv žena“ , rekla je u avgustu podsećajući da i u Savetu bezbednosti sedi samo jedna žena, američka ambasadorka Samantha Power.

Neki kandidati su u međuvremenu odustajali, poput Vesne Pusić i Igora Lukšića. Kao izrazito „proameričke“ nestale su Helen Clarke i Susana Malkorra. Drugi su tek u finišu popravljali svoje šanse, poput Guterresa , Lajčaka i Jeremića. Irena Bokova se kako-tako držala do četvrte runde, potom je kao „proruski kandidat“ pala na šesto mesto pa su u Sofiji odlučili da je povuku i umesto nje u sedmu rundu ubace uticajnu Kristalinu Georgijevu, aktuelnu potpredsednicu Evropske komisije.

Promena u samom finišu otvorila je spekulacije da bi ona mogla da bude „kandidat kompromisa“ jer se mislilo da Rusija i Kina neće odustati od Istočne Evrope i da će staviti veto na Guterresa. Lajčak i Jeremić udružili su napore da eleminišu „dedu“ i da potom, i direktom duelu Istočnoevropljana odluče novog šefa UN-a. Kalkulacija se nije ostvarila.

Jeremićeve šanse

Zašto se poprilično lako odustalo od Istočne Evrope? Odgovor ćemo morati da sačekamo neko vreme, ali moguće je da vodeći kandidati iz regiona ne bi prošli bez veta. Lajčak je bio pomoćnik specijalnog izaslanika generalnog sekretara UN-a za Balkan i Visoki predstavnik UN-a za Bosnu i Hercegovinu, ali na Zapadu nisu propuštali da pomenu da je studirao u Moskvi. Na kraju je dobio dva „crvena glasa“.

Jeremiću je od starta nad glavom visila giljotina SAD-a, Britanije i Francuske zbog izjava o Kosovu koje je davao kao šef srpske diplomatije zbog čega su demonstrirale i „Majke Srebrenice“. Uspeo je donekle da ublaži percepciju da je „ruski čovek“ i „srpski nacionalista“, ali ne dovoljno: dobio je tri crvene cedulje koje ne ostavljaju mnogo dilema o njihovom „geografskom poreklu“.

Ispostavilo se da je Jeremićev utisak pre pete runde, bio ispravan. Na proputovanju iz Kijeva za New York našli smo se na ručku u Beogradu. Rekao mi je kako je pre toga od Vitalija Čurkina, ruskog ambasadora u UN-u, tražio da mu organizuje sastanak sa šefom ruske diplomatije i da je, kada se sastao sa Sergejom Lavrovom, zaključio da Moskva neće upotrebiti veto protiv Guterresa.

Šta sa Kinom koja je 2006. godine, pre nego što je izabran Ban Ki-moon, jasno stavila do znanja da neće dopustiti da prođe bilo koji kandidat koji nije iz Azije – regiona koji je tada bio na redu? Zašto Kinezi nisu i ovom prilikom ponovili svoj principijelni stav – a to bi značilo da neće pristati na kandidata koji je van Istočne Evrope?

Kinezi očito nisu imali nameru da se direktno izjašnjavaju. Njima je važno nešto drugo: da upravljaju mirovnim misijama UN-a. Pošto su prošlogodišnjem budžetu UN-a od 6,8 milijardi dolara dodali čitavu milijardu dolara za mirovne misije i ponudili 10.000 vojnika za „plave šlemove“, koncentrisali su se da kontrolu mirovnih operacija preuzmu od Francuske koja se time tradicionalno bavila. Rusi su, pak, pokazivali ambiciju da od Amerikanaca preuzmu Departman za političke poslove.

Velika trgovina u svom najboljem izdanju. Ali bez prevare. Generalni sekretar UN-a ima ogromna ovlašćenja da izabere svoj rukovodeći tim, ali kandidatima nije padalo na pamet da na razne adrese šalju ista obećanja. “Sve je tajno, ali sve se odmah sazna”, uveravao me Jeremić.

Kao najbolje plasiran kandidat iz regiona, drugo mesto, ispred Lajčaka i Georgijeve, Jeremić zaslužuje sve čestitke mada on sve vreme ponavlja da “imamo razloga da budemo ponosni”. Ko to mi? Srbija? Premijer Aleksandar Vučić? Predsednik Tomislav Nikolić?

Srbija se dugo sustezala da zvanično stane iza Jeremićeve kandidature. Premijer je odbojnost pripisivao predsedniku, ali obaveštenima je odavno jasno da Vučić odavno ne “miriše” Jeremića. Predsednik nije krio animozitet prema mlađanom ministru inostranih poslova u vreme vlasti Borisa Tadića, mada na kraju nije hteo otvoreno da se suprotstavlja.

Zato, pošto je pušten u trku “na pola koplja”, nesumnjiv uspeh pripada samo Vuku Jeremiću, njegovoj prodornosti i ambiciji, svetskim vezama koje je stvorio tokom godinu dana kada je bio predsedavajući Generalne skupštine UN-a.

No, da se vratimo pobedniku koji je obradovao one u porodici UN-a koji ga cene kao efikasnog lidera i reformiste Komesarijata za izbeglice i razočarao one koji su lobirali da UN posle 71 godine dobije na čelu ženu, ili barem ličnost iz Istočne Evrope.

Šta se može očekivati od Guterresa, u startu najstarijeg generalnog sekretara UN-a? Glavnokomandujući na East Riveru po pravilu je ličnost koja manje ili više odgovara svima i zato se u praksi vrlo retko dešavalo da tokom izbora neko uloži veto. Nije ga bilo ni ovoga puta, a da li Portugalac ispunjava ona očekivanja koje je bivša američka državna sekretarka Condoleezza Rice jednom opisala rečima da “nije sigurna” da velikim silama treba “jak generalni sekretar”?

Moguće da nije “jak” u konfliktnom smislu – još kao premijer Portugalije slovio je za čoveka kompromisa i dijaloga – ali je kao komesar za izbeglice pokazao da je veoma posvećen “nezamislivim problemima i patnjama” siromašnog sveta.

Činjenica da je obećavao da će biti aktivista humanitarnih pitanja njegovu pobedu čini iznenađujućom, imajući u vidu da su Rusija i Kina tradicionalno protiv aktivista na visokim funkcijama u UN-u.

Otuda i pitanje: da li je morao Moskvi i Pekingu da učini velike ustupke kako bi ga oni pustili da pobedi – visoka politička ili upravljačka mesta mirovnih operacija? Videćemo, ali Guterres je kao bivši premijer dobro upoznat sa multilateralnim poslovima, a kao neko ko je deceniju bio na čelu važnog komesarijata UN-a ima veliko iskustvo u poznavanju načina na koji funkcioniše složeni sistem od 193 zemlje.

On je svakako naučio kako treba lavirati između često sukobljenih interesa svetskih moćnika iz Saveta bezbednosti. Ta iskustva će mu nesumnjivo trebati u narednih pet godina.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera