Cijela Srbija dolazi na vrata ‘novog Maršalata’

Ostavka novinarke Tamare Skrozza na članstvo u Izvršnom odboru Nezavisnog udruženja novinara Srbije sama po sebi je (redak) čin iznimne čestitosti. Međutim, ona je još jednom veoma upečatljivo ukazala na kapitalno krupnu anomaliju srpskog političkog miljea, uspostavljenog i pre momenta dolaska Srpske napredne stranke na vlast. Ta pouka ove ostavke, pak, preti da se izgubi najpre usled neobičnog odsustva “talasanja” povodom nje u redovima onih kojih se najviše tiče, a potom i što će političke i društvene strukture koje obično u ovakvim situacijama “moraju” nešto da kažu govoriti o stanju u novinarstvu, a ponovo zaobići ono što je nekoliko redova pre označeno kapitalnim.

Najotvorenije rečeno, jedan od razloga ostavke koji se “udarcem po obe muve” tiče i makropolitike i srpske medijske mišolovke (u)kazuje – u stanju koje u Srbiji ne treba posebno dokazivati, kad su dobrano, da ne kažemo baš definitivno razorene sve institucije sistema posebno  nezavisnost svake od “trojnih vlasti” – besmisleno je pristajati na deformisane “institucije” i dalje ih legitimisati. Pogotovo kad se to radi gotovo nesvesno, po inerciji ili u uverenju da će kakav-takav kompromis ili prilagođavanje “diktiranim”, a neiskrenim potezima vlasti ipak doneti nekakve pozitivne pomake.

Šef koji se ‘u sve miješa’

Da ne okolišimo.

“Ne razumem razloge zbog kojih je Nezavisno udruženje novinara Srbije – uprkos jasnom stavu tek formiranog Izvršnog odbora – opet selo za sto sa savetnicom predsednika Srbije za medije. Učešće savetnice u Koordinacionom telu za saradnju medija sa Vladom neprihvatljivo mi je isto koliko i njena nesuđena koordinatorska uloga u radnoj grupi za izradu nove medijske strategije, ili u bilo čemu što ima veze sa medijskom regulativom i medijskom zajednicom. To nije njen posao, ona na to nema pravo. Već i samo njeno prisustvo na sastanku premijerke sa novinarskim i medijskim udruženjima, baš kao i njen budući angažman u Koordinacionom telu, predstavlja svojevrstan pritisak… S druge strane, međunarodna zajednica, koja ignoriše Ustav (a ignoriše ga time što pozdravlja proces u kojem savetnica za medije i njen šef komanduju poslovima za koje nisu nadležni i ovlašćeni), ne mora ni da nas primeti.”

Tako glasi politička poruka Tamare Skrozza, a njen opštiji, “izvanmedijski značaj” sadržan je u oceni da savetnica i “šef”, i to još preko savetnice, komanduje “poslovima za koje nisu nadležni i ovlašćeni”. Nažalost, to stanje neovlašćenosti, u slučaju “njenog šefa”, predsednika Srbije Aleksandra Vučića, postalo je u zemlji naprosto deo sistema. Do mere da je vic o reklami za neki margarin se što glasi “u sve se meša” za “šefa” odavno nedostatan – naime, on o svemu odlučuje, svime komanduje, svi njega pitaju. To postaje nakaradni sistem i već malo ko u zemlji pridaje značaj činjenici kako je sve to – protivustavno.

Da paradoks bude veći, sve je više primera koji pokazuju da i najžešći Vučićevi protivnici, voljno ili nevoljno, svesno ili nesvesno, a uglavnom po inerciji učestvuju u “uzdizanju vođe”, što kao nepovratan proces ne može izaći na dobro. (I naslov početka crne horor sage Tomasa Harisa o genijalnom zlikovcu Hanibalu Lekteru, proslavljenom filmom Kad jaganjci utihnu u originalu nosi taj pojam “vozdizanja” i glasi – Hanibal Rising.) Tako, na primer, lider ne tako davno formirane Narodne stranke i ex “predsednik Sveta” Vuk Jeremić, povodom blokada saobraćaja zbog cene goriva, a samo tri dana po ostavci Tamare Skrozza, uzvikuje: “Stvar je jednostavna – Vučić može da smanji akcize na gorivo, ali neće iz samozaljubljenosti u figuru svemoćnog vođe, kome niko ne sme da prigovara i da od njega traži da nešto uradi – makar to bilo potpuno razumljivo.”

Kad predsjednik Republike smanjuje akcize

Da li je u opisu posla predsednika Republike da smanjuje akcize – to jednostavno pitanje objašnjava i “dijalektičnost” i  istovremenu ambivalentnost Jeremićevog reagovanja. Ono istovremeno osporava, ali i priznaje svemoć vođe i problem više locira u “samozaljubljenost”, a ne u antiustavnost. I nije on u tome jedini – personalizacija i svođenje na Vučićev narcizam jednog od temeljnih pitanja demokratije, jeste problem sa kojim Srbija sa sve naučnom elitom, kljakavom opozicijom, brojnim nevladinim organizacijama ne može da izađe lako na kraj. A manje ili više puzajuće, manje ili više otvoreno uzdizanje vođe – znamo kuda vodi.

Ali, u ovoj fazi i javna upozorenja na fašizam i fašizaciju, što je, nažalost, ušlo u jeftina prepucavanja i u srpskom parlamentu – takođe pred najširom javnošću (kolicko je ima) bivaju svrstana u obračune iz lične mržnje lopova, ubica, fašista i ološa iz bivše vlasti prema naprednima i njihovom liideru. A ne kao ozbiljan društveno-politički problem i anomalija. “Kad kažem biće 10 odsto povećanja plata i penzija, znači da će biti 10 odsto. I tačka” – to je (druga tema ali princip isti) šifra sa druge strane kojom Vučić učvršćuje svoje uzdizanje, ne bežeći pritom da ga i sam personalizuje i svodi na sebe samog. I trenutak sve izgleda kao da su i on i protivnici na istom “zadatku”.

Dovoljno je vremena prošlo u veštom i postepenom građenju skela za ovakvo uzdizanje da se već može govoriti da je stvorena klima u kojoj ono postaje normalna pojava. Sve je više nerešenih i nerešivih problema kroz institucije, usled čega sve više subjekata poseže za – Vučićem kao svemogućim rešenjem. I zlostavljana žena, kojoj ni policija, ni sudovi, ni zavodi za socijalno nisu mogli pomoći,  i malinari nezadovoljni otkupnim cenama, i preostalih 25 stanovnika malog sela Valniš kod Babušnice čije kuće pljačka i pali lokalni kabadahija, bez zaštite i pomoći “sistema” pišu ili dolaze na vrata “novog Maršalata”. Pomenutoj klimi, međutim, dodatno pogoduje i ona već stvorena u srpskim tranzicijskim decenijama, koja se ukratko može definisati navikavanjem na sve “samo da ne bude gore”.

Partija za građansku neposlušnost

Postoji li rešenje za ove “klimatske promene”, koje obesmišljavaju i suštinu demokratije i parlamentarizma i vode urastanju Srbije u korov pretpolitičkog društva? Od vladajućih “udruga” rešenje se ne može očekivati, one su još u pojačanoj dinamici poltronstva i povlađivanja (samo)volji vođe. Protivnici, možemo da skratimo – opozicija – u začaranom su krugu između sopstvene neorganizovanosti i nemoći i harange kojoj su od koalicione familije izloženi na sve načine – od medijskog do parlamentarnog linča i javnog nipodaštavanja.

Usr(l)ed toga, uzmimo za primer samo parlamentarnu opoziciju – ne vidi se da je parlamentarna borba uzaludna, a vanparlamentna kroz protesete potrošena, odnosno i ona se na vešt način vraća u parlament, koji vladajućoj većini služi da nekulturno i divljački, ne prezajući i od najličnijeg, optužuje političke protivnike za sve što se bilo gde čini kao neki akt protivljenja vlasti ili njene kritike. Građanska neposlušnost u čijem bi centru bila na nivo ključnog nacionalnog interesa podignuta ta tema – ne samo personalizacija “ua Vučić, diktator”, već pogubnost rušenja sistema, sama po sebi bila bi delotvorna. Ali, nisu subjekti koji bi je organizovali. Bez obzira što znamo i za ideje (ali samo ideje) da se oformi – partija za građansku neposlušnost, što bi bila srž njenog programa.

Bojkot Skupštine Srbije od opozicije tema je koja se povremeno pominje. Međutim, to kao jedna od “mera” gubi se pred tezama poslaničkih i partijskih vođa da tek tada birači ne bi imali ni jedan punkt sa koga bi mogli da “ih čuju”. Iako, poslednih meseci mogu da čuju uglavnom – njihovo ponižavanje. U ovom smislu pojavio se jedan zanimljiv model. Trojica čelnika “jedinih slobodnih”, odnosno “neesenesovskih” gradova – Šapca, Paraćina i Čajetine, organizovali su se i Savetu Evrope, odnosno njegovom Kongresu lokalnih i regionalnih samouprava uputili apel sa analizom o nipodaštavanju i pritiscima republičke vlasti na njihove lokalne samouprave.

Apel Evropi ‘opasan po Srbiju’

Evropa je ukratko odgovorila da će upozoriti Vladu, a ako treba poslati i svoju posebnu komisiju na (srpski) teren da se u to uveri i da se Srbija dodatno upozori. To bi, po nekim mišljenjima, mogao da bude recept i za parlamentarnu opoziciju sa dodatnim sredstvom pritiska – napuštanjem parlamenta. Jer, o paradoksa! – ta tema bi se i s njom i bez nje vratila u parlament. To pokazuje drugi čin ovog lokalnog apela. U Paraćin su vlasti poslale svoje “uterivače za prekrajanje političke volje”, ali predsednik opštine (zasad) nije smenjen. Ali je njegov slučaj došao u republičku Skupštinu, gde je iz redova vlasti bezobrazno napadan, uz ocenu da je apel Savetu “opasan po Srbiju”. Istovremeno je Paraćinu lokalna TV otkazala ugovor za praćenje sednica opštinske skupštine.

Rezerve, pak, prema ovakvom raspletu proističu iz dva razloga. Zato što, kako kaže Tatjana Skrozza, “međunarodna zajednica ignoriše Ustav”. A drugi je “suptilniji na srpski način”. Primer je iz medijske teme kojom je započet ovaj tekst. “Obnavljanje” radne grupe za medijsku strategiju, na čije je čelo stala “šefova” savetnica, usledilo je – ne zaboravimo – nakon što je posle kritika iz “međunarodne zajednice”, Vučić najednom odlučio i odluku poverio premijerki da se dotadašnji (kritikovani) tekst strategije povuče, a radna grupa “osveži”.

A, po svemu sudeći – izveden je dvostruki dribling – “međunarodna zajednica” je povlačenjem teksta “smirena”, a radna grupa je ostala pod “neustavnom” komandom onih koji za te “poslove nisu nadležni i ovlašćeni”. E, baš ta mustra se preslikava u sve državne, političke i društvene sfere…

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera