Balkanluk: Zločinci skriveni iza nacionalnih interesa

Nema empirijskih podataka da li je poslovica „Je..o ćar vajdu, rodila se šteta šire poznata van (delova) Srbije. Ali, budući da je većina reči u njoj „regionalna“, tj. turcizmi su, možebiti da se uz pomoć njenog „vizionarstva“ mogu razjasniti i neki sporovi iz balkanluka 21. veka. Poput zahteva iz BiH Međunarodnom sudu pravde u Hagu za revizijom presude protiv Srbije, a za genocid.

Još kad u „tem Hagu“ ne bi postojala dva sličnoimenovana suda, poverovalo bi se da bi stvari bile još jasnije. Iako u stvarnosti postaju sve – nejasnije. I podižu ionako visok nivo „buke i besa“ među nepomirenim komšijama dugoročno im nanoseći obostranu štetu. Bez obzira što u pomenutom balkanluku mogu baš sad da budu i od „vel’ke hasne“ jednoj – srpskoj strani – u neprestanom predizborju.

Ta neočekivana , a vrlo verovatno „iskoristljiva“, čak i kao nenamerna, podrška započetoj srpskoj izbornoj kampanji dobila je svoj prvi nagoveštaj i sigurno će se niz njen tok i širiti do za sada nejasnih razmera.

Još dok je zahtev za revizijom bio u najavi iz bošnjačkog korpusa, preciznije podstican od Bakira Izetbegovića kao jednog od tri člana Predsedništva BiH, u Srbiji je bilo političkih i javnih reakcija. Jedne su bile kao da je sve već „prošlo“ u Hagu, dok su druge uzimale u obzir i da zahtev možda neće biti ni upućen, ili pak da će propasti.

Pogoršanje do – zaleđenih odnosa

Sada je on odaslat, u „krnjem mandatu“ adresanta, jer nije dobio podršku ni hrvatskog predstavnika u tropartitnoj reperezentaciji, a pod „selektorstvom OHR“, a od srpskog igrača se to i teško moglo očekivati u bilo kom slučaju.

Ali, netom posle toga čina, stiče se utisak da ni te okolnosti nisu mnogo uticale na promenu sadržaja već izrečenih stavova. Ali, već jesu na podizanje njihovog intenziteta. Možda baš i zbog uverenosti u dugo nepromenjeni stav „trećeg čoveka“.

Najbrzopoteznije, pa možda utoliko i površne reakcije poslednjih dana svodile su se na procene da će inače loši odnosi u regionu, posebno između ova dva suseda biti pogoršani – do zaleđenosti. A kao ilustracija, još samo pre dve nedelje, navođeno je da se time do potpune neizvodljivosti, recimo dovodi mogućnost bar malog denfovanja tih odnosa.

Ono je prognozirano kroz nikad nerealizovanu, a više puta odlaganu posetu predsednika Tomislava Nikolića Bosni i Hercegovini. Zahtev za revizijom, pak kao podrška kampanji vladajućih snaga u predsedničkoj trci nije tada previše analiziran, iako je mogao da bude očekivan.

Najava, pak, sretenjskog raskola između Nikolića i Aleksandra Vučića u vezi sa kandidaturom na površini, a deobom funkcija moći i materijalnih interesa ispod površine, koja se odvija paralelno sa  Izetbegovićevim „jednostranim aktom jednog člana Predsedništva BiH mimo volje, dogovora ili saglasnosti druga dva člana“ (Dodik), svakako će ovo pitanje vratiti u vrhove javnosti. Ne posetu Nikolića, već samu reviziju.

Belodano se to pokazalo izjavom Onog Koji Sve Rešava odmah nakon što je pobrao ovacije Glavnog odbora SNS što je prihvatio potvrdu kandidature za predsednika Srbije koju je već i bez ovog organa sam proklamovao koji dan pre.

Vučić je u jednoj kratkoj izjavi za medije rekao da je vest o reviziji „teška i loša za odnose dve države“,  i da je njome „mnogo više izgubila BiH nego što bilo šta može da izgubi Srbija“ koja, opet, „ničim nije izazvala takvu odluku“.

Naglasio je i uverenje da „ćemo umeti da sačuvamo naše državne i nacionalne interese, a uprkos svemu nastavićemo da razgovaramo sa bosansko-hercegovačkim  rukovodstvom u želji da trajno osiguramo mir na Balkanu.“ 

Ovakva uočljiva crta konstruktivnosti u odgovoru na direktno pitanje ukazuje da je još tokom najava revizionog zateva bilo neke vrste zauzimanja jedinstvenog stava u Vladi Srbije. Iako unekoliko manje optimistički i izrečen još dok se „krčkala“ najava revizije, na to je ukazivao i stav potpredsednika srpske Vlade i još uvek šefa za saradnju sa Tribuunalom Rasima Ljajića. On je ocenio da ne može „unapred da govori šta će biti, ali u svakom slučaju ako se to dogodi – plašim se da će naši politički odnosi na izvestan period biti zamrznuti.“  I dodaje, slično sada Vučiću,“da moramo da nađemo način da u takvim uslovima sarađujemo i da ovaj obim ekonomske saradnje bude nastavljen“.

Teško zamislive nove činjenice

Ljajić je tada ušao i u „meritum spora“ rekavši da ako se ima u vidu „da su kriterijumi koje je Međunarodni sud pravde postavio za utvrđivanje genocida jako visoki i da je, bez obzira na težinu i obim počinjenih zločina, teško da Međunarodni sud pravde donese odluku o tome da je počinjen genocid“.

Sumnju u dobar ishod po zahtev iz BiH izrazio je, odnosno ponovio i sada pošto je on krenuo ka Hagu i respektabilni autoritet za ova pitanja, profesor Tibor Varadi, na stranu što je on bio i član pravnog tima Srbije u procesu po izvornoj tužbi BiH.

Varadi je kazao da „mu je teško da zamisli ijednu novu činjenicu ili dokaz na osnovu koje bi slučaj završen pred međunarodnim sudom u Hagu, mogao biti obnovljen“, te da je „šansa za prihvatanje revizije više teorijska nego praktična“. Podsećajući na to da bi u trenutku podnošenja revizije mogle da se razmatraju jedino nove činjenice do kojih se došlo u poslednjih šest meseci, on je naglasio da za tako šta nije ni on čuo, a ni drugi nisu.

„Naravno, ne mogu da isključim da postoje, ali je vrlo, vrlo malo verovatno da nešto za šta se nije znalo do sredine avgusta je nakon toga izašlo na videlo. Čak i da postoje, one moraju biti dokaz o umešanosti Srbije u genocid, a ne u konflikt u čitavoj Bosni i Hercegovini.Sud je utvrdio genocid samo u Srebrenici, tako da bi trebalo da se nađe činjenica koja pokazuje da bi genocid u Srebrenici bio pripisiv Srbiji. Teško mi je da zamislim jednu takvu činjenicu”, kaže Varadi.

Ministarka pravde  Srbije Nela Kuburović  ponovila je „dogovorenu“ napomenu da sve ovo “neće obeshrabriti Srbiju da odustane od politike stabilnosti i pomirenja u regionu i …zgradnje dobrosusedskih odnosa“.

Novootposlatu tužbu je komentarisala sa procesne strane i „krnjeg formata“: “Imajući u vidu način na koji je predočeno da će se pokrenuti revizioni postupak, postavlja se pitanje da li se on pokreće institucionalno i da li se odluka o tome donosi od strane nadležnih institucija? A naročito je sporno pozivanje na još uvek neutvrđene činjenice iz postupka, koji nije ni prvostepeno okončan.“

Ali, ministarka nije propustila da pripomene  u duhu „pakao, to su drugi“, ovoga puta „genocid, to su drugi. Jer kako kaže, „za razliku od Srbije koja je uvek bila primer  u regionu za procesuiranje svih onih koji su počinili neljudska dela i zločine u ratnom vihoru, nažalost tako nešto nismo mogli da vidimo u poslednjih dvadeset godina i od naših suseda iz regiona.“ (Mirićemo se psujući!)

Tragajući za sitnim ogledalcima ponašanja koja u našim (balkanskoregionalnim) okolnostima lako postaju optika za sagledavanje šire slike, uočićemo da je i ovakva najava „pomiriteljstva“ uz „packe“ drugima, oktroisana iz centra. I počela da se sprovodi ne samo kroz ovu „pukotinu protivrečnosti“ u stavu Kuburoveve, već i kroz lako zamislivi niz sličnih izjava kojima se već pridružio i – ministar Vulin. A to je samo po sebi – haranga! I, naravno, u ovim okolnostima, videli smo i “ministar spoljni” Dačić mora da doda gas – situacija je groznija od “zaleđene”.

Dramatična ‘posljednja’ misao u Srebrenici

Ali, obol tome, po našem zapažanju, dao je već i sam Vučić u govoru povodom prihvatanja kandidature. Posebno dramatizovano mesto na kraju dobila je scena dočaravanja njegovih sopstvenih misli (odglumljene kao potencijalno poslednje) koje je imao u „najdramatičnijem  trenutku u životu“, pre dve godine u Srebrenici.

Dok on spušta cvet na spomenik, okolo se zaorilo „Allahu ekber“ i na njega poletelo sve što je „moglo da leti“. A njemu, u desetinkama sekundi proleti kako sve to radi jer „voli Srbiju“.

Ali, pažljivom uhu i oku u tom govoru ne promiče dubinska poruka – cvet je položio na spomenik žrtvama – masakra. Nema genocida, a „zatiranje“ , kako ga prekrsti Tomislav Nikolić – rezervisano je za Srbe.

Ta poenta dovoljno govori o tome koliko će ovaj problem biti (zlo)upotrebljavan u predstojećoj kampanji. Ali i kako će  se „zamrzavati odnosi“. I nadasve, u kom pravcu nove elite teže da modeliraju srpsko mnjenje i, napose, društvo.

Utoliko lakše, što prosečan građanin, posebno glasač za vladajuće, kako pripomenusmo, ne pravi razliku između Međunarodnog suda pravde u Hagu i onog drugog koji se već sistematski ocrnjuje kao – antisrpski.

Za „meko sletanje“ ovog teksta, važno je dočarati još jedno mišljenje koje dolazi iz tradicionalnih „izdajničkih“ i „stranoplaćeničkih“ redova. Govoreći onomad o zahtevu (iz) BiH, Nemanja Stjepanović, predstavnik Fonda za humanitarno pravo iz Beograda čiji je osnivač Nataša Kandić, takođe je osporio svrsishodnost revizije.

Međutim, razlog za takav stav objasnio je potrebom da je dugoročno svim zemljama regiona važnije kad bi se formirala neka komisija koja bi pojedinačno istraživala vinost i odgovornost za žrtve ratova. Jer, kaže, u (svim, brojnim) presudama Tribunala postoji ogroman broj činjenica  o zločinima koje treba obraditi i obrazložiti javnosti.

Tako nešto, možda bi, doista, više doprinelo razumevanju i pomirenju i suočavanju sa odgovornošću za zločine pa i genocid u „našim“ ratovima. Ovako, presude običnim ljudima maglovitih i nevoljenih pravih instanci previše skreću pažnju ka odgovornosti država. Odatle se, manipulativnim metodama „sele“ ka nacijama koje svakako ne mogu čitave biti „genocidne“ kako im se pripisuje.

Drugim rečima, ponekad, izgleda da su nacionalne desnice i dosad pojedinačne krivice i odgovornosti za zločine sakrivale iza „nacionalnih interesa“. I  tako doprinosile nacifikaciji zločina svesno šireći otpor i prema utvrđivanju odgovornosti pojedinaca. A po tom obrascu, kriva može da bude samo druga, nikad sopstvena nacija.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera