Petar Janjatović: Biti rocker ‘u ova šugava vremena’

Profesor u ocenjivanju i pionir u poslu beleženja regionalne YU rock produkcije nesumnjivo je dugogodišnji rock kritičar i novinski i radijski urednik Petar Janjatović. Pisao je i uređivao širom bivše Jugoslavije, bio dopisnik Billboarda, BBC-ja, RFE-a, napisao i/ili uredio knjige i zbirke Drugom stranom (Almanah novog talasa), poetske zbirke Pesme bratstva i detinjstva te Pesme bratstva, detinjstva i potomstva.

Njegovi najzapaženiji radovi su ilustrovane rock enciklopedije, a povodom izlaska iz štampe petog dopunjenog izdanja (1960-2023) govori o vlastitim kriterijumima, današnjoj rock sceni i jugoslovenskom kulturnom prostoru, a najviše o pobuni i onome što mladi ne očekuju od muzike.

• Knjiga ostavlja utisak neke vrste ‘sporovoznog novinarstva’. Jedino Vam, čini se, nedostaje redakcija, s obzirom na to da sami određujete dužinu napisa i pristup temi? Ima li toga u Vašoj knjizi, odnosno petom izdanju Enciklopedije? Na prvo čitanje, stiče se utisak da ste se držali enciklopedijske tehnologije. Ipak, i Krleža je, potpisujući neke enciklopedije, imao istinske ili nametnute favorite.

– Tačno je, knjigu sam osmislio i godinama je pisao sam, ali ne znači da neka vrsta neformalne redakcije nije postojala. Sa nizom kolega i prijatelja sam se savetovao, proveravao sopstvene kriterijume, usvajao nove ideje i prihvatao kritike. Mislim da je to jedini način kada se neko prihvati ovako obimnog i na neki način pionirskog posla. E sad, kroz kakve muke je prolazio Krleža, to ne znam, ali ja svakako nisam imao nametnute favorite. Svoje favorite sam naravno imao i o njima sam sa najvećim zadovoljstvom pisao.

• Da li ste, kao nekada istinski pobunjenik (manje mladi pamte emisije ‘To je samo rock&roll’ i ‘Igra rNr treća Jugoslavija’, na Drugom programu Radio Beograda, odnosno radio stanicama Pančevo, Zrenjanin, Politika, pisanje za inostrane medije) videli i čuli pobunu protiv ‘današnjice’, makar i neartikulisanu? Možete li neke bendove ili kompozicije da izdvojite?

– Pobune, naravno ima, ali mnogo manje nego što ova šugava vremena zaslužuju. Gorke, ali pesnički dobro sročene pesme imaju Nikola Čuturilo i Kralj Čačka i oni su i medijski prisutni. Čuturilo je dovoljno jasan u pesmi “Ne” sa efektnim sloganom “Od…i, ja ne bi'”. Kralj se u “Mama, kupi mi propeler” bavi masovnim odlaskom intelektualaca iz ovih državica. Mali, mladi bendovi se teško probijaju i njihova poruka ne dopire daleko, što ne znači da treba da odustanu. Zločini ove vlade ne smeju da se zaborave pa je dobro da budu zabeleženi i u pesmama.

• Da li se i, ako jeste koliko, rock&roll, nakon decenija prašenja električnih gitara, udenuo u establišment, postajući jedino industrija zabave? Koliko je pobune, imanentne rock&rollu preživelo ostvarene milionske tiraže i da li se istinski rock sa svim podvrstama može čuti i videti jedino u neprežaljenim garažama?

– Rock je odavno izgubio oštricu. Zatupeli su ga advokati, diskografske kuće, potuljeni menadžeri, korporacije, marketing, veliki novac i konformizam. Ali tako mu i treba. Po ko zna koji put ću parafrazirati Franka Zappu. Kada su ga pitali da li je jazz umro, rekao je: “Nije, ali je počeo da se oseća”. E, pa to sada važi za rock. Rekao bih da se rock koji stvarno ima i želi nešto da kaže vratio u garaže.

• Da li je u današnjoj Srbiji i rock&roll deo propagandne mašinerije vladajuće stranke? Koliko mladim rockerima znači iskustvo starijih koji su već svirali u dva, istina posve različita, jednopartijska sistema?

– Vladajuća stranka koristi sve za propagandu, pa to nije zaobišlo ni rock&roll, ali bih rekao da su im ti napori jalovi. Pre neko veče na koncertu Goblina u “Zappa bazi” publika je ničim izazvano skandirala “Vučiću p….u”. Doduše, današnja vlast je ponekog potkupila i ućutkala, ali to, nažalost, rade svi sistemi. A iskustvo starijih je uvek dragoceno. Posebno onih bendova koji su stasavali i probijali se ‘90-ih, u crno vreme Miloševića.

• Neke grane umetnosti, jednostavno, deo su velikog jugoslovenskog prostora – da li je to slučaj i sa rock'n'rollom? Koliko je današnji rock vrednosno u senci nekadašnjih ostvarenja, ako je tako?

– Naravno da je rock deo YU prostora, jer muzičari su među prvima obnavljali pokidane veze. Rambo Amadeus je već u februaru 2000. imao mini turneju u Hrvatskoj. Išao sam tada sa njim i uživao u tome kako ga je publika prihvatala u Zagrebu, Puli i Rijeci. Nažalost, današnje grupe su u senci veterana. Samo delimično je to zbog nostalgije. Novim grupama je teško da budu nove, hoću da kažem, ovde se svira od početka ‘60-ih i podvig je biti originalan. A čini mi se da novim  generacijama rock baš i nije važan. Niti od muzike žele neku poruku.

• Da li se iskristalisalo autentično regionalno stvaralaštvo i sa kakvom vrednošću? Često zbog nepoznavanja previđamo i mnogo toga značajnog – uspevate li da popunite tu prazninu? Nema sumnje da je jugoslovenski rock'n'roll, bio autentični soundtrack života jedne države, celokupnog društva. Na koji je način obeležio njeno nestajanje? Da li, s druge strane, sada pozitivno utiče i na zajedništvo koje nema politički predznak?

– Scene su žanrovski vrlo raznolike, tako da ne bih rekao da postoji autentično regionalno stvaralaštvo. Sem jezika, ono što je zajedničko je da se svi valjamo u istom blatu “predvođeni” beskrupuloznim prevarantima i lopovima. Vrednost tih scena je da se prepoznaju oni koji “misle svojom glavom” i vide da nisu usamljeni. Trudim se koliko mogu da pratim nove grupe “od Triglava do Đevđelije” i nadam se da mi ono što je najintrigantnije ne prolazi ispod radara. Zato se i trudim da u svako dopunjeno izdanje uvrstim neke od najefektnijih novih sastava.

A kad govorimo o rocku i raspadu zemlje, čini mi se da su najbolja svedočanstva knjige Izgužvane misli Branka Golubovića, pevača Goblina, i Moj život s idi(j)otima Nenada Marjanovića – Dr Frica, bivšeg basiste KUD Idijota. Tu se vidi kako su nama (i ovde i tamo) život zagorčavali Milošević i Tuđman. Bendovi sa takvim tvrdim stavovima održavaju vatru rocka. I naravno da dobro utiču na zajedništvo. I sad se naježim kad se setim euforične reakcije publike u punoj novobeogradskoj Hali sportova kada su krajem 2000. godine KUD Idijoti stupili na binu. Prvi put posle rata i odmah posle 5. oktobra.

• Autor uvodnika za peto, dopunjeno izdanje Vaše Enciklopedije, nemački novinar i balkanolog Ruediger Rossig kaže da je ‘Petar Janjatović zaslužio zvanje profesora rock&rolla’. Verovatno, profesore, nemate odgovor na pitanje – šta je (to) rock&roll? Ili imate svoju teoriju?

– Rock&roll ima godina malo više od mene (a sad mi je 67,5). Dug je to period i on se mnogo menjao. Zato podleže različtim definicijama. Meni bliska je da ima beskompromisan stav, da se zalaže za bazične ljudske vrednosti i da se ne grebe o vladajuće strukture. A to je teško postići. Posebno kada te strukture vole da potkupljuju umetnike besplatnim promotivnim koncertima na trgovima.