Gruhonjić: Kad protiv sebe imate državu, situacija je jako ozbiljna

Dinku Gruhonjiću, novinaru i profesoru na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, uvrede, prijetnje i etiketiranje nisu nikakva nepoznanica. Decenijama se s njima suočava, prvenstveno zbog nepristajanja na kompromise u svom profesionalnom, ali i društvenom i aktivističkom radu, a potom i kritike nacionalizma u Srbiji i spremnosti da glasno govori o svim anomalijama društva u kojem živi.

No, posljednji u nizu napada na Gruhonjića specifičan je jer se ovog puta nije našao na meti zbog svoje kritike društveno-političke situacije, već zbog montiranog snimka nastalog prije godinu dana na festivalu Rebedu u Dubrovniku, zbog kojeg je, između ostalog, optužen za govor mržnje i etiketiran kao ustaša.

U najvećoj hajki koja je do sada pokrenuta protiv njega sedmicama se već suočava s lavinom prijetnji, uključujući i prijetnje smrću, kao i protestima na kojima traže njegovo izbacivanje s fakulteta na kojem predaje.

• Kako komentarišete situaciju u kojoj ste se, ničim izazvani, našli i kako se nosite s njom?

– Iako sam u novinarstvu duže od 25 godina, a skoro isto toliko vremena sam izložen različitim vrstama pritisaka, ovo je do sada, bez premca, najveća haranga protiv mene i moje porodice u kojoj se utrkuju u tome ko će više da me mrzi, ko će više da me vređa, ko će više da mi preti.

Ono što želim da naglasim je da je očigledno reč o organizovanom napadu režima na mene i moju porodicu, jer me ovog puta napadaju visoki državni funkcioneri, funkcioneri ovog režima – od Aleksandra Vučića pa nadalje. Vučić nastupa sa pozicija koje su vrlo karakteristične za njega: to su licemerne pozicije u kojima on u jednoj ruci navodno drži nekakav cvet i kaže da niko ne sme da mi naudi, a u drugoj drži nož i sipa mržnju protiv mene i govori nešto u stilu da treba da me bude sramota i tako dalje.

Bio bi problem, naravno, i da sam samo na meti tabloida ili samo nekih ekstremnih desničara ili nekih šizoida sa društvenih mreža, ali bi se to daleko lakše izdržalo. Kad Ana Lalić (predsednica Nezavisnog društva novinara Vojvodine, koja se na udaru našla zbog stava da crkvi nije mjesto u blizini Štranda, popularne novosadske plaže kraj Dunava op.a.) i ja protiv sebe imamo državu, situacija je jako ozbiljna.

• Sve je krenulo zbog izrezanog isječka Vašeg govora na prošlogodišnjem izdanju festivala Rebedu u Dubrovniku. Šta mislite, zbog čega je ona baš sada izvučena iz konteksta i aktualizirana?

– Sve te optužbe koje su usledile zbog montiranog video snimka od pre godinu dana u Dubrovniku su vrlo zanimljive, jer šta uopšte za Vučićev režim znači biti ustaša? Ja sam sada nekakav ustaša, iako sam tu priču koju sam ispričao u Dubrovniku ispričao u više navrata javno. Poslednji put sam je javno autoironizirao u januaru u emisiji Da sam ja neko televizije N1. No, tada im to nije smetalo, jer im tada to očito nije trebalo.

Međutim, pitanje je ko su zapravo ustaše? Mi smo krajem decembra 2022. u Kulturnom centru Novog Sada, koji je nekada bio kultna ustanova jugoslovenske avangarde, imali gostovanje prononsiranog ustaše Tomislava Sunića, hrvatsko-američkog autora, inače poricatelja jasenovačkog genocida, koji je održao predavanje u tom kulturnom centru kojeg vodi Vučićeva Srpska napredna stranka (SNS). Niko se od gradskih čelnika, niti visokih funkcionera SNS-a tada nije pobunio protiv toga, nije pokrenuta nikakva “patriotska” kontraofanziva protiv Sunića, već je recimo režimski Nedeljni pečat, čiji je direktor Milorad Vučelić, jedan od glavnih arhitekata Miloševićeve ratne propagande početkom ‘90-ih, objavio intervju sa Sunićem pod nazivom Verujem u mističnu snagu Rusije.

Tako da su ustaše zapravo svi ovi koji meni prete, jer se služe ustaškim metodama. Ali to ne treba da nas čudi, jer znamo da je Aleksandar Vučić veći dio svoje političke karijere proveo kao potrčko četničkog vojvode Vojislava Šešelja, a znamo da su se četnici borili sa ustašama i na Kozari, i na Neretvi, i na Sutjesci i da su bili kvislinške formacije. Ili što bi rekla ona stara pesma, za koju želim da se ponovo ostvari: Ustaše i četnici, zajedno ste bežali.

• Šta bi mogao biti motiv hajke koja je pokrenuta protiv Vas?

– Mislim da je to pre svega pitanje za njih, mada se često postavlja pitanje da li smo Ana Lalić i ja kolateralna šteta nekih krupnih igara. To je sasvim moguće. Moguće je da se ovo sve nama dešava zbog lokalnih izbora koji slede u Srbiji, moguće je da nam se, na primer, dešava zbog toga što kroz spinovanje ove apsurdne priče koja nalikuju na Kafkin Proces treba da se pokrije priča o prodaji Generalštaba, koji je teško oštećen u NATO bombardovanju 1999. godine, i to zetu Donalda Trumpa.

Moguće je da je – čemu sam ja skloniji da mislim i zbog toga sam još više nespokojan – Vučićev režim u panici, iz razloga što su oni napravili ogroman faul krajem septembra prošle godine kad su poverovali da mogu da se ponašaju kao Vladimir Putin u slučaju aneksije Krima i kad su pokušali da izvedu sličnu invaziju takozvanih malih zelenih na sever Kosova gdje su ih kosovske vlasti dočekale spremne, nakon čega je Vučić izgubio i taj kredibilitet zbog kojeg je uživao podršku nekih zapadnih političkih centara. Sada je potpuno jasno da je prekršio ono zbog čega su ga držali na vlasti, a to je takozvana regionalna stabilnost. Naravno, mi svih ovih 12 godina upozoravamo da Vučić ne samo da nije garant regionalne stabilnosti, već je piroman koji prvo potpali vatru pa se onda pojavljuje kao vatrogasac.

Posle smo videli da je i Evropski parlament raspravljao o tom događaju, odnosno terorističkom napadu, a potom je odjednom i Evropska unija “shvatila” da Vučić krade izbore. Doduše, Vučić krade izbore od 2012. kada je došao na vlast i mi u Srbiji već 12 godina nemamo slobodne izbore. To su sve jasni politički signali Vučiću da mu vreme ističe. A kad se takvi režimi nalaze u panici, znate da je to vrlo loša vest za sve građane Srbije, a naročito za nas koji smo kritičari militantnog srpskog nacionalizma koji je osnova Vučićeve politike srpskog sveta. Jer je to scenario koji drastično ugrožava fizičku bezbednost kritičara režima.

• Osim napada, suočili ste se i sa situacijom u kojoj je Filozofski fakultet u Novom Sadu, na kojem predajete, okupirala grupa mladih ljudi, blokirajući njegov rad i zahtijevajući da budete sankcionisani. Predstavili su se kao studenti, no u konačnici se ispostavilo da to ipak nisu. O kakvim ljudima je zapravo riječ i šta nam ova hajka u konačnici govori o društvu u kojem živimo?

– Ono što je nekako tužno jeste činjenica da se od vremena takozvane Jogurt revolucije iz oktobra 1988. zapravo apsolutno ništa nije promenilo u smislu organizovanja nacionalističkih hajki protiv tada autonomije Vojvodine, a danas autonomije univerziteta. Ne samo da je autonomija Vojvodine ugušena, nego je ugušena Vojvodina kao takva i potpuno je devastirana i u ekonomskom i u demografskom smislu. To je kao u filmu Stara mašina Želimira Žilnika koji govori upravo o Jogurt revoluciji i tome kako su se odvijale ti antibirokratske revolucije u vreme Miloševića. Čak su i parole iste, jer opet je Kosovo i takozvana odbrana Kosova u centru pažnje.

Dakle, imate neku grupu mladih ljudi koji se uglavnom lažno predstavljaju kao studenti, koji upadaju na fakultet pevajući patriotske, a zapravo nacionalističke i šovinističke pjesme posvećene Kosovu. Među tim mladim ljudima, od kojih su neki plaćeni da bi to radili od ovdašnjih takozvanih biznismena i najvećih kukača na Vučićevim mitinzima, imate one koji su nosili majice sa likom Milorada Ulemeka Legije koji je osuđen na ukupno 95 godina zatvora.

Mi na fakultetu – a ne govorim samo u svoje ime, nego i ime svojih kolega – tu majicu i način na koji su oni okupirali fakultet ne možemo shvatiti nikako drugačije nego kao pretnju smrću, s obzirom da imamo slavljenje jednog notornog ubice Legije.

• S jedne strane imamo hajku, no s druge strane svjedočimo ogromnoj podršci koju su Vam pružile kolege, studenti, sugrađani… Daje li Vam to nadu da ipak nije sve izgubljeno?

– Nemam dovoljno reči da opišem koliko ta podrška znači i meni i mojoj porodici. Upravo me to podiglo u momentima kad sam mislio da ću jednostavno puknuti psihološki. To je apsolutno neprocenjivo.

Ono što je meni lično najvažnije jeste podrška mojih studenata, jer kada ste pedagog i nastavnik onda je jedino što se računa to kako vas vide vaši studenti. Kad su me nazvali i rekli da skupljaju potpise podrške, a skupili su ih i više nego dovoljno, meni je stala knedla u grlu i jedva sam izdržao da se ne rasplačem. To je podiglo i mene i nas kod kuće, ali je priredilo ogromne neprijatnosti njima jer su počeli i njima da prete, čak i smrću.

• Poslednji izvještaj Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) pokazuje da je indeks sigurnosti dodatno opao u 2023. godini, a u 2024. je već zabilježeno 50 novih napada. Kako je biti novinar danas u Srbiji i raditi u takvom ambijentu?

– Ne osećamo se zaštićeno. Imali smo nedavno slučaj skandalozne oslobađajuće presude u slučaju našeg kolege Slavka Ćuruvije koji je ubijen 1999. godine ispred ulaza u svoju zgradu. Ubili su ga na Uskrs, najveći hrišćanski praznik, oni koji se kunu u patriotizam. To je jedna surova poruka o nekažnjivosti onih koji vrše najbrutalnije nasilje nad novinarima.

I empirijska istraživanja pokazuju da su novinari u Srbiji najugroženija društvena grupa i da su najviše na meti.

• Kako komentarišete činjenicu da novinari koji dosljedno rade svoj posao uglavnom budu okarakterisani kao politički protivnici, plaćenici i drugosrbijanci?

– Ima nas malo i cilj je da se zastrašimo, da nas proteraju ili ne daj Bože pobiju, da se potpuno ućutka i to malo glasova zdravorazumske kritike, a sve u nedostatku suštinske društvene alternative koja bi podrazumevala jaču opoziciju, jači glas intelektualaca, jači glas akademije, odnosno univerziteta, bolje organizovanje građanskih pokreta i nevladinih organizacija i ujedinjavanje oko jednog cilja koji bi morao da rezultira platforomom koja bi bila antinacionalistička. Jer mi se već 35 godina davimo u nacionalističkoj ideologiji koja ne samo da je pobila toliko ljudi u komšiluku, nego sada razara i samu Srbiju, jer nekako se energetski zlo vratilo kući.

Novinari su na meti, jer su među retkim preostalim artikulisanim kritičarima režima.

• Šta dalje? Planirate li tužbe protiv organizatora ove hajke?

– Mislim da ovo nije bitka, nego rat. Da oni neće tako lako odustati od ove možda najbolje ilustruje ono što je rekao jedan član novosadskog univerziteta, a to je da će, šta god da Filozofski fakultet u Novom Sadu uradi u pokušaju da zaštiti svog kolegu, “Dinko visiti”. E sad, da li ću visiti simbolički ili odistinski to kolega zna. On zna ko je, a ja ga, naravno, neću imenovati.

Tužbe svakako planiramo, jer ni ja, ni Ana Lalić, ni Filozofski fakultet više nemamo nikakvog izbora. Mi ne samo da moramo da se branimo, mi moramo da napadamo i napadaćemo iz svih raspoloživih akademskih i novinarskih oruđa i jedino što mogu obećati je da im neće biti nimalo prijatno. Kad kažem njima, mislim pre svega na ova bića koja se najbolje osećaju u mraku, kojima svetlost dana nikako ne prija.

Kolege su već počele da objavljuju nepodopštine studentskih parlamenata, univerziteta i Filozofskog fakulteta gde je naravno, kao i u svemu ostalom, cilj da se uzme novac, potom nepodobnost i način na koji je izabran rektor novosadskog univerziteta… Sad vidimo kako neki od njih zapomažu da su targetirani time što se piše istina. To nije targetiranje, to su prosto činjenice i plodovi novinarsko-istraživačkog rada. Kolege i mi se nećemo zaustaviti na ovome jer je ovo davno prevazišlo slučaj nekog Dinka Gruhonjića i jer su šteta koja nam je pričinjena i strah koji smo pretrpeli mi i naše porodice ogromni i apsolutno neoprostivi.