Sofija Mandić: Učenje o genocidu je jedini način da se on ne ponovi

Sofija Mandić radi u Centru za pravosudna istraživanja (CEPRIS), a bila je angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Urednica je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Autorka je Peščanika. U knjizi U krugu negacije: Godine (ne)suočavanja sa lošom prošlošću (Fabrika knjiga, Beograd 2023) piše o parlamentarnim raspravama u Skupštini Srbije o nedavnoj ratnoj prošlosti Srbije.

Jedan od povoda za razgovor je to što reč „genocid“ dolazi pred srbijansku javnost kao pretnja – da će rezolucija koja se priprema u UN značiti, kako kaže predsednik Srbije, „ukidanje Republike Srpske“, odnosno da će Bosna i Hercegovina zahtevati od Srbije ratnu štetu.

• Šta je netačno u Vučićevoj tvrdnji, budući da on svemu, uz novi Kosovski boj, daje i međunarodnu dimenziju (‘da mogu muslimanima širom sveta da pokažu da postoje muslimani koje podržavaju, s obzirom na odnos prema Palestincima i drugim’)?

– To ste dobro primetili: da je reč genocid od strane današnje vlasti ponovo, a zapravo uvek, predstavljena kao pretnja srpskom nacionalnom identitetu. To tumačenje medijski podržavaju provladini mediji koji su najuticajniji jer imaju nacionalnu pokrivenost. Zbog toga je ta pretnja sveprisutna.

Kada pogledate njenu suštinu, kada je raščlanite, ona nema nijedan temelj na kome može da stoji. Jer srpski identitet ne sme i ne može da bude izjednačen sa učinjenim zločinom, bilo da je to genocid, bilo da je neki drugi zločin protiv međunarodnog prava.

Ta priča – da će razgovor o Srebrenici i genocidu uništiti Srbe i Srbiju – danas dolazi od ljudi koji su bili na vlasti ili su bili bliski vlasti koja je zločin ideološki i operativno pripremila i organizovala. To je sasvim dovoljno za razumevanje stvarnih korena te priče.

• Kako srebreničku epizodu vidite u kontekstu predstojećih izbora? Da li se uklapa u vidljivu nameru stranke na vlasti da revitalizuje miloševićevsku propagandu i vrati se, unekoliko izmenjenom, govoru mržnje i tobožnje ugroženosti?

– Epizoda sa rezolucijom UN sigurno ima veze sa izborima. Međutim, treba primetiti da su Socijalistička partija Srbije (SPS) i Srpska napredna stranka (SNS) u Srbiji neprestano u izbornoj kampanji i da se u Srbiji izbori održavaju svake godine, pa je teško da bilo šta što rade ne bude u vezi sa izborima.

Propaganda koja uključuje govor mržnje i Srbiju u poziciji žrtve ovde nije ništa novo, pa možemo samo da pričamo o intenzitetu korišćenja ovih mehanizama. Trenutno je situacija vrlo specifična jer je ono što ovde zovemo vlast, vlast samo u vrlo uslovnom smislu. Ona je vlast samo zahvaljujući izbornoj krađi i upravo zato je pritisak nacionalizma toliko pojačan. Njime se suštinski skreće pažnja sa činjenice da politička struktura SNS-SPS više ne može da dobije izbore u Srbiji. Oni se zbog toga kriju iza tobožnjih interesa kolektiviteta.

• Stav koji iznosite u knjizi U krugu negacije je i to da je osetljivost poslanika na reč ‘genocid’ u jednoj ravni razumljiva, budući da genocid ima svoju nepravnu društvenu težinu. ‘Ako je neko učinio genocid’, kažete, ‘to znači da je učinio najgore što je jedan kolektiv mogao da učini drugom kolektivu; da se poslužio najgorim oblikom destrukcije i uništenja’. Logično se nameće pitanje o odnosu prema žrtvama i počiniocima, a Srbija tu nije pokazala ljudskost i empatiju.

– Ljudskost i empatiju nisu pokazale, pre svega, političke elite koje su, uz neke značajne izuzetke, građane sistematski podučavale da će, ako glasno kažu istinu ili pokažu saosećanje, biti izdajnici svog naroda. Nisam sigurna da je tačno reći da svi građani Srbije nisu osećali saosećanje. Pre bih rekla da su političke strukture uradile sve da to saosećanje anatemišu kao nepoželjno. A nije lako biti nepoželjan u sopstvenoj zajednici. Za to je potrebna izvesna doza hrabrosti, koja se takođe već dugo proglašava nepoželjnom. Ne talasaj, ne pravi se pametan – to je i dalje nešto što je opšte mesto u našem društvu.

Značajan izuzetak od političkog podučavanja protiv saosećanja i odgovornosti predstavlja Vlada Zorana Đinđića i on sam koji je već u svom ekspozeu najavio da će se baviti pitanjem suočavanja sa prošlošću.

• Izvesnom poetskom ekvilibristikom Srbija je i u ispisivanju parlamentarne deklaracije povodom presude Međunarodnog suda pravde, izbegla reč ‘genocid’, upotrebivši formulaciju da osuđuje ‘zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom jula 1995. godine u Srebrenici, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde’. Negiranje je nastavljeno i danas. Da li režim njime kupuje vojsku tobože nevinih saučesnika-birača?

– Ta Deklaracija iz 2010. godine, iz današnje perspektive, ne izgleda tako loše. Istina je da su poslanici izbegli reč „genocid“, jer je ona već više od deceniju bila označena na način koji smo ovde opisali. Zato je genocid ušao u tu deklaraciju posredno, kroz presudu Međunarodnog suda pravde.

Ono što u toj Deklaraciji piše, a što mislim da je ključno, jeste da Narodna skupština osuđuje zločin, ali i sve društvene i političke procese koji su doveli do formiranja svesti da se ostvarenje sopstvenih nacionalnih ciljeva može postići upotrebom oružane sile i fizičkim nasiljem nad pripadnicima drugih naroda i religija. Takođe, izražava se saučešće i izvinjenje porodicama žrtava zbog toga što nije učinjeno sve da se zločin spreči.

Iz političke pozicije iz koje danas govorimo, ta deklaracija deluje gotovo kao svetionik.

• Odnos prema srebreničkom genocidu vidi se i u pomalo bizarnom slučaju, prekršajnoj kazni za aktivistkinju Aidu Ćorović koja je bacila jaje na mural posvećen Ratku Mladiću, osuđenom za genocid na doživotni zatvor. Ista je vlast čuvala zid sa muralom.

– Presuda Aidi Ćorović je bizarna na više načina. Između ostalog i jer se u njoj ne pominje Mladić, već samo neki zid na koji je bačeno jaje. Iako svi znamo da je presuda takva kakva jeste zbog toga što je na tom zidu upravo Mladić i jer su zid čuvala nekakva uniformisana lica za koje se i dalje ne zna iz koje su strukture – državne ili paradržavne. Ta presuda kojom je Aida navodno povredila javni red i mir se već koristi na Pravnom fakultetu kao primer beščašća domaćeg pravosuđa.

Ali, volela bih da ljudi razumeju, posebno ako ima onih koji ovo čitaju iz Bosne i Hercegovine, da je ta presuda odraz politizacije srpskog pravosuđa i da ona nije zaista doneta „u ime naroda“. Ona je doneta u ime izvršne vlasti.

• Kako bi se rezolucija o genocidu realizovala u Srbiji, ako bi, kako je nezvanično saopšteno, sadržala obavezu učenja o genocidu, budući da već generacije nastavnika imaju ‘svoj stav’ o tom zločinu?

– I meni se čini da je taj deo (moguće, prim. aut.) rezolucije možda najviše zaboleo današnju vlast, makar kao ideja. Učenje o zločinu je jedini način da se on ne ponovi. Današnji đaci ništa ne znaju o Srebrenici, jer se o tome u školi ne govori. Dakle, u školi nemamo propagandu na način na koji imamo u medijima, već tamo vlada neka čudna tišina na ovu temu. Jasno je da ta tišina neće moći zauvek da traje i da će zahtevi za obrazovanjem za mir kad-tad prevagnuti nad zavetom ćutanja.

• U tekstu neusvojene rezolucije UN (odbijena 2015. zbog veta Rusije) nema ničeg spornog što jedna država nije mogla da prihvati (‘Savet bezbednosti saglasan je da prihvatanje tragičnih događaja u Srebrenici kao genocida predstavlja preduslov za pomirenje, poziva političke lidere na svim stranama da priznaju i prihvate činjenicu o dokazanim zločinima kao što su utvrdili sudovi, i u tom smislu osuđuje poricanje ovoga genocida koje ometa napore u pravcu pomirenja, i takođe priznaje da kontinuirano poricanje duboko potresa žrtve’).

– Zaista tu nema ništa sporno, ali kada vam je savest nemirna, vas i takav tekst uznemirava i podseća na vašu istorijsku ulogu. Tu pre svega mislim na srpske vlasti, a ne na građane Srbije. Ipak je režim, utemeljen angažmanom podržavatelja ili saučesnika uspeo da plasira izmišljenu tezu o nameri Zapada da Srbe proglasi „genocidnim narodom“.

• Bez obzira na moguće pozitivno izjašnjavanje UN, ostaje moć propagande koju će režim iskoristiti za novu nakaznu homogenizaciju. Ima li efikasnog načina da joj se bilo ko suprotstavi?

– Pretnju da ćemo svi postati genocidni narod ako pričamo o onome što se dogodilo u Srebrenici smo ovde već obradili – reč je o podmetanju u kom se povezuje negiranje zločina i nacionalni interes. To je uvredljivo za svako svesno biće. Ima načina za suprotstavljanje i ono postoji u srpskom društvu – na javnoj sceni, u obrazovanju. Za sada je problem u drugom delu vašeg pitanja, u efikasnosti. Vlast ima mnogo više resursa, glasnija je, i zato je efikasnija u širenju propagande. Ali i to će se jednom promeniti, nemam nikakvu dilemu. Kada će se to desiti, zavisi od nas i od toga koliko se trenutnoj propagandi opiremo.

• Kako na problem priznavanja genocida gleda sadašnja opozicija, ima li odnosa koji se temelji na istini?

– To je najbolje pitati samu opoziciju, a ja to mogu da komentarišem samo kao građanka. Ima onih koji vrlo otvoreno govore o ovoj temi – poput Zeleno-levog fronta. Ima i onih koji se ustežu da izgovore reč „genocid“, ali imaju jasan odnos prema neprihvatljivosti skrivanja i zataškavanja istine. Ima i onih koji smatraju da se osnovna demokratska pitanja u zemlji moraju rešiti pre nego što se krene rešavanje ovih „velikih tema“. To su možda tri osnovna pravca koja vidim u najvećoj opozicionoj grupi.

Opoziciji nije lako da kaže istinu, jer je laž već dugo zamenjena istinom u javnom prostoru. Ali to samo pokazuje koliku odgovornost u pogledu ove teme ima opozicija, a posebno kada jednom postane vlast.

• Da li su grafiti mržnje i slavljenja zločinaca tek ispadi manjeg dela mlađe populacije, ili se realizuje njihova indoktrinacija – negiranje i minimiziranje zločina?

– Istraživanja javnog mnjenja su pokazala da je i jedno i drugo tačno. Da mladi većinski ne znaju šta se desilo u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije i da se to neznanje koristi za indoktrinaciju kroz medije, tabloide, popularnu kulturu, uključujući tu i grafite, kao i subkulture, poput navijačke.

Podaci, uprkos indoktrinaciji, pokazuju da mladi vrlo malo znaju o ratnim događajima, odnosno da su „čuvari grafita“ manjina u mladoj populaciji.