Nikoline avanture: Sa planinskih vrhova na putovanja velikim vodama

Avanturističke pripovesti nalik doživljajima književnih i filmskih junaka nisu rezervisane samo za imaginaciju, već su način života Nikole Sretenovića, skipera i pripadnika Gorske službe spašavanja.

Rođen je u Užicu, planinskom gradu na zapadu Srbije, pa ne čudi njegovo interesovanje za osvajanjem vrhova i dobro snalaženje u snežnim olujama, ali odluka da postane moreplovac dosta je neobična. Retki se osmele i odaberu posao koji donosi susrete sa modernim piratima, morskim nemanima, nepristupačne klance i surove glečere.

Kao član tima Gorske službe spašavanja, koja je pomogla mnogim planinarima i skijašima, ali i građanima zavejanim u smetovima, upoznao je kolege različitih veština i interesovanja. To ga je odvelo ka novom pozivu i odluci da postane kapetan jedrilice.

“Tada mi se činilo neverovatnim dostignućem, doći do nove Indije samo uz pomoć snage prirode, vetra i ličnih sposobnosti’’, kaže Sretenović i dodaje da, iako planine i mora, odnosno okeani, deluju opozitno, ljubitelji prirode se ne bi složili.

“Ako volite jedno, teško da imate manje emocija prema drugom. Kao da se sa tih nebeskih visina i belih vrhova dokle seže pogled, uvek nametalo pitanje šta je tamo iza, daleko u plavetnilu, gde se spajaju nebo i okeanske dubine.”

Deo godine ovaj avanturista provede u radu na kopnu, pa se može videti i na nepristupačnim postrojenjima gde primenjuje svoje alpinističke veštine, a potom odlazi na duge plovidbe. Etičnost i stručnost su sastavni deo njegovih poziva. Ma gde bio, to ne zaboravlja. Podelio je jedno takvo iskustvo.

“Nakon uspešnog uspona na 5.045 metara nadmorske visine visok kavkaski vrh Kazbek u Gruziji, dvojica kolega i ja spasavali smo čoveka koji je ušao u poodmakli stepen visinske bolesti. To stanje karakteriše opšta slabost tela, jaka glavobolja, povraćanje i dezorijentisanost. Trebalo nam je desetak sati da ga spustimo na 4.000 metara nadmorske visine i sprovedemo kroz veoma rizični Gergeti glečer”, prisetio se Sretenović.

Prema njegovim rečima, svaki odlazak na planinu je jedinstven. “Veliki napori se dobro pamte, ireverzibilna oštećenja u prstima od promrzlina, sati noćnih hodanja po dubokom snegu i čekanje prvih zraka da ogreju izmoreno telo”, opisuje Sretenović koji je osvojio preko 20 najviših vrhova zemalja Evrope i Azije, kao i čuveni Elbrus.

Rizične avanture

Ljubav prema planinarenju tokom ćudljivih zimskih dana donosi dosta rizika. Jedan spust sa vrha Musala na planini Rila u Bugarskoj bio je dosta neizvestan. Temperatura je bila gotovo 30 stepeni ispod nule, a jedini GPS uređaj je prestao sa radom.

“Razmatrali smo opcije kopanja vučje jame i traženja nekakvog skloništa, jer spuštanje ‘napamet’ može da nas odvede na pogrešnu stranu planine. Nekada ni iskustvo ne može pomoći. Kroz crnilo noći na susednom vrhu uočili smo bljeskove svetlosti. To je bila ski-staza. Nakon višesatnog neprekidnog hodanja, spas smo našli prešavši na tu padinu. U podnožju smo imali doček, a najveće iznenađenje je bilo što su se u mojim rukama nalazile štake. Dva meseca pre toga imao sam trostruki prelom potkolenice. Nisam mogao dugo bez planine, pa sam se na ovaj suludi potez odlučio dok sam bio na rehabilitaciji”, rekao je Sretenović o rizičnoj avanturi.

Sa planinskih vrhova odlazi na putovanja velikim vodama gde u svoj brodski dnevnik beleži i susret sa piratima. Bio je na čelu posade koja se uputila na petomesečno putovanje od juga Francuske do istoka Afrike i Sejšelskog arhipelaga.

“Prihvatio sam taj posao i put kojim se ređe ide, jer su me posete zemljama kao sto su Egipat, Sudan, Jemen i Džibuti izuzetno privukle. Izlazak iz Crvenog mora u Adenski zaliv i Indijski okean su uvek bili veliki izazov. Ako izuzmemo teške vremenske uslove u ovoj regiji, ne treba zaboraviti da se plovi između obala Jemena i Somalije, gde su piratske organizacije i dalje veoma aktivne. Najteži pasaž koji sam do tada prešao bio je onaj prema Džibutiju. Duvali su vetrovi snage do osam bofora, a talasi su bili visine preko sedam metara. Trebalo je dve nedelje da brod popravimo i spremimo se za izlazak na Indijski okean”, pojašnjava kapetan Sretenović.

Međutim, želja za mirnim morem i punim jedrima nije dovoljna kada se u sred noći približe brodovi morskih razbojnika.

“Tek što smo krenuli ka Sokotri, jemenskom ostrvu na rogu Afrike, bili smo spremni na tu mogućnost. Pravovremena i brza reakcija nas je sačuvala. Čim preko radio stanice uputite poziv o sumnjivom ponašanju nekog plovila oko vas, u pomoć se prvo jave brodovi koji imaju plaćenu vojsku sa sobom. Drugi korak je bio obavestiti sve relevantne službe o situaciji: UKMTO (United Kingdom Maritime Organisation) i Navfor, Evropsku organizaciju pri operaciji ‘Atalanta’ koja se bavi zaštitom plovila u Adenskom zalivu”, istakao je iskusni skiper na čiji poziv je odmah odgovoreno.

Izbor rijetkih

“Sa nosača aviona iz Džibutija poletela je japanska eskadrila koja nas je tokom te noći i narednog jutra nadletala i održavala komunikaciju sa nama. Imali smo informaciju da iz Omana, iz pravca Salalaha prema nama plovi i jedna vojna fregata koja tu redovno patrolira. Osim satelitskog telefona komunikacija se odvija i preko VHF-a koju naravno prate i piratske organizacije. Naša reakcija i brz odgovor bezbednosnih snaga oterali su potencijalne napadače”, prepričao je Sretenović.

Na tom višemesečnom putovanju na kratko je ukotvio jedrilicu u Sudanu. Posada i on su videli nepovoljne životne okolnosti sa kojim se ranije nisu sreli.

“Osim grada Port Sudana koji je, iako siromašan, ipak odavao znake civilizacije, jer je istorijski najvažniji lučki grad u Crvenom moru, ostatak zemlje bio je ogromna pustinja sa tragovima života nomada i mršavim kamilama. Nedostatak hrane, vode i elementarnih uslova za život ostavio je neizbrisiv trag u našim srcima. Osećaj bespomoćnosti i tuge prema ovom divnom narodu ostavlja bez daha. Mirne naravi, ovaj narod kao da nedovoljno pati, pa je samo nekoliko nedelja nakon našeg odlaska ponovo prekinut mir, a zaraćene frakcije paramilitarnih organizacija desetkovale su mnoge živote baš u tom gradu, Port Sudanu”, podelio je svoje utiske o nemiloj sudbini tamošnjeg naroda i nemoći da išta promeni.

Duge plovidbe na kojima se zaboravi postojanje kopna, beskonačna voda i “tišina” okeana, izbor su retkih. I o tome je govorio Sretenović.

“Osećaj samoće i potpune izolovanosti na pučini okeana je teško objasniti, on se mora osetiti, namirisati, udahnuti. Ta duga izolovanost nije uvek laka, ali je zarazna. U vremenu gde smo nužni zavisnici od telefona, računara i interneta, ova plovidba i život nomada vraća nas u neka starija, bezbrižnija vremena kada su ljudi razgovarali dok se gledaju u oči i svoje misli i sećanja zapisivali, a ne telefonom slikali”, ovim rečima je planinar i skiper Nikola Sretenović sveo razgovor i nastavio da plovi Sredozemljem.