Životni poziv Snežane Mijić: Oživljavanje baštine kroz rekonstrukciju sjećanja

Povod za razgovor sa slikarkom Snežanom Mijić jeste digitalna rekonstrukcija prostora. Snežana Mijić je po osnovnom obrazovanju slikarka, masterirala je konzervaciju na novosadskoj Akademiji umetnosti, radi kao konzervatorka u Galeriji Matice Srpske, doktorandica je na dizajnu enterijera na novosadskoj Akademiji. Kulturnom baštinom se bavi kroz digitalnu rekonstrukciju. Neki od projekata koje je do sada uradila su rekonstrukcije Arapskog salona na dvoru Obrenovića, Zlatni salon Jovanke Broz u vili na Dedinju, radna soba Isidore Sekulić te trijumfalna kapija rimskog grada Viminacijuma.

U intervjuu govori o rekonstrukciji baštine kao rekonstrukciji sećanja, o tome kako nas novi mediji vode u kolevke civilizacija i pomažu da uočimo veze među kulturama na koje zaboravljamo, kao i o igri kao pokretačkoj snazi.

• Bavite se kulturnom baštinom kroz digitalnu rekonstrukciju. Kako razumete vezu između slikarstva, kao Vašeg osnovnog poziva i digitalne rekonstrukcije kulturne baštine?

– Ono što je mene najviše podstaklo da krenem u digitalni svet jeste što smo mi na studijama često išli u institucije kulture koje se bave zaštitom i kada bismo pričali o tome šta bi trebalo rekonstruisati, uvek je postojao momenat kada nešto ne može jer nema finansijskih uslova… onda sam shvatila da u digitalnom svetu sve može, možeš da izgradiš realnost koju želiš, možeš biti u korak sa svetom, ništa nije daleko, sve je dostupno u toj zoni. Zato je meni to bilo privlačno, mogućnost da imaš osećaj da dišeš (smeh), da si povezan sa svetom, osim toga digitalna rekonstukcija je i dobra dopuna izložbenim prostorima. Prva izložba na kojoj sam dobila ideju da treba da počnem da radim digitalne rekonstrukcije bila je Stari konak: Zaboravljeni beogradski dvor u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu, 2019. godine. Stari konak je bio dvor i dom Obrenovića i srušen je 1904. godine. Na toj izložbi su bile prvi put pokazane fotografije enterijera dvora. To je meni bilo inspirativno, ali ono što mi je nedostajalo u tom konceptu jeste rekonstrukcija Arapskog salona za koji se tvrdilo da je bio najreprezentativnija prostorija na dvoru. Tad sam dobila ideju da bi ga trebalo rekonstruisati i ta ideja je za mene bila tako jaka, da sam to uzela za temu master rada.

U saradnji sa kolegama koje su istraživale Arapski salon sam uradila analizu prostorije pomoću sačuvanih fotografija, spiskova predmeta i nacrta zgrade dvora. Postojala su dva spiska, jedan koji je nastao neposredno pre rušenja zgrade 1904, a drugi se nalazio u katalogu predmeta austrijske aukcijske kuće Dorotheum. Poredila sam spiskove. Svaki predmet je na nemačkom imao nešto detaljniji opis. Mada oni nisu za sve stvari znali koja im je namena, pošto se radilo o orijentu njima to nije bilo toliko poznato, mi imamo preciznije nazive. Opet u bojama su Austrijanci bili precizniji. Recimo za kauč koji se video na fotografiji postojala su dva različita opisa. Na spiskovima u Srbiji bio je žut, a na fotografijama on deluje taman kao da je tamnoplav. Na austrijskim spiskovima stoji da je narandžast, a pošto su plava i narandžasta komplementarne boje one na fotografijama iz tog perioda izgledaju valerski isto. Tako sam utvrdila pravu boju, istraživanjem.

Kada se nečemu dovoljno posvetiš, uvek postoji način da se nekim sekundarnim putem dođe do informacija. Ne moramo ih imati odmah, a ovde sam koristila znanje iz likovne kulture.

Bila je moda toga doba na dvorovima imati orijentalni salon, Napoleonova osvajanja su donela tu modu. Istražujući orijentalizam meni je bilo zanimljivo koliko je on prisutan u našem načinu života. Uzmite da su konaci, tipični za Balkan, isti tip kuće, po organizaciji prostorija, kao kuće u Damasku, samo što na Balkanu imamo krovove zbog drugačije klime. Osnova je ista. Bogata kuća je uvek imala muški, zapravo poslovni deo i ženski koji je bio privatan deo. Uvek se više dekorisao muški deo, jer su se tu primali gosti. Istraživanjem Arapskog salona jako sam zavolela adžami panele, uopšte sirijsku kulturu i Siriju, jer njihov način pristupa životu mi je izuzetan. Unutrašnje dvorište koje predstavlja unutrašnji pristup životu, tvoj vrt edenski… Odnos prema domu je odnos prema samom sebi. Adžami paneli koji su se nalazili u Arapskom salonu kralja Milana jesu poreklom iz Sirije i karakteristični su za domove Damaska. Nalazili su se u tzv. muškim sobama, njima su oblagani zidovi, u tim sobama su se održavali sastanci… U tu svrhu je kralj Milan imao arapski salon na dvoru, to je bila najintimnija, najlepša prostorija. Meni je bilo uzbudljivo da otkrivam unutrašnje veze među kulturama vremenske i geografske.

• Kako teče sam proces digitalne rekonstrukcije? Za Arapski salon nije bilo mnogo informacija.

– Tako je, kao i za kuću Isidore Sekulić koju sam rekonstruisala. Tu ima malo fotografija i delom sam se služila prostornom logikom kada sam radila. Police za knjige su postavljene kao na fotografiji, oltar Njegošu koji je njoj bio jako drag sam postavila na istočni zid i onda, pošto su se u toj prostoriji odvijale čuvene čajanke četvrtkom u pet, tri fotelje koje su sačuvane u njenom legatu u Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu postavila sam u prostor gde je ostalo mesta. Logikom funkcionisanja u prostoru sam rasporedila stvari.

• Interesantno je koliko su u tom procesu važne informacije koje nedostaju. Kako do njih dolazite?

– Uvek se pronađu informacije koje postoje, zatim se utvrde informacije koje ne postoje, a vidimo šta nam je od tih informacija koje nemamo neophodno da bismo napravili celinu. Zatim različitim pristupima pokušavamo da dođemo do tih informacija kako bismo stvorili celovitu sliku, a da one budu tačne. Da ne kažemo: ovo je bilo tu, a nije. Na primer, kao što ljudi često imaju romantizovanu sliku o Vojvodini, evo pošto smo tu – ljudi misle da su ovde oduvek bile kuće u baroknom stilu, aristokratija i ušorene ulice… ali zapravo nije tako bilo. Imali smo plemstvo u Vojvodini, ali to plemstvo nije želelo da živi ovde, hteli su u Beč ili Peštu, ali su bili primorani da ako nose određenu titulu budu na određenoj teritoriji i da tu imaju imanja. U trenutku kada su ta pravila unutar Austrougarske monarhije ukinuta, oni su pobegli iz Vojvodine. Niko nije hteo tu da živi, bile su strašne pljačke. To su bili prazni enterijeri u tim dvorcima, sa gvozdenim mobilijarom, da ne bi bilo pokradeno. Čak su imali posebne tunele u dvorcima kako ih ne bi videli kada idu na put, da ne bi došlo do pljačke. Eto samo ta romantizacija nekog vremena jeste opasna. Treba temeljno analizirati šta je bilo, a šta je domaštano. Vojvodina je bila močvara, moja baka je bila vojvođanska Nemica, oni su između sebe govorili da je prva generacija smrt, druga bolest, a treća tek počinje da živi na ovom prostoru.

• Šta je za Vas kvalitet oživljavanja kulturne baštine?

– To sam primetila na sopstvenoj koži (smeh) nakon izložbe Izbrisano pamćenje: Vizuelna rekonstrukcija nestalog arhitektonskog nasleđa Novog Sada autora Dubravke Đukanović i Miroslava Šilića, gde je koncept bio takav da se u mapu savremenog Novog Sada integrišu zgrade koje su postojale, tako smo videli jermensku crkvu, pozorište Dunđerskih koje je izgorelo… nakon te izložbe svaki put kad sam bila na tim mestima setila bih se slika sa izložbe i onda sam shvatila da se digitalnom rekonstrukcijom vraća sećanje na nešto čega više nema, nešto poput rekonstrukcije sećanja.

• Koliko saznajemo o karakterima ljudi kroz prostore u kojima su živeli? U tom kontekstu u istoj godini ste radili rekonstrukciju Kuće Isidore Sekulić i dela vile na Dedinju, u kojoj je živela Jovanka Broz, tačnije Zlatnog salona.

– Meni je interesantno koliko mi oblikujemo našim karakterom i kompletnim bićem prostor u kom boravimo i koliko on podataka daje o nama. Ono što meni smeta jeste što se nakon smrti značajnih ljudi kreira idealna slika o njima, „izvlače“ se neke stvari iz njihovog života koje oni, možda, i ne bi smatrali toliko važnima. Gledajući njihove živote vidimo samo njihove uspehe. Evo sada radim na rekonstrukciji ateljea Đorđa Jovanovića. Pročitala sam njegovu autobiografiju i on tu govori koliko je imao problema, sa finansiranjem, kako se vlast odnosila prema njegovom radu, koliko se stalno borio da obezbedi dobre uslove za rad… hoću da kažem imao je borbe koje imaju i umetnici danas. A čitajući njegovu biografiju ne vidimo to, vidimo samo sjaj: boravak u Francuskoj, strast prema biciklizmu, samo se fine stvari akcentuju. A mi se lakše identifikujemo sa onim što se i nas tiče, što nije samo sjaj i slava. Na taj način čovek uči od drugih, može da shvati da ono što radi možda trenutno nije prepoznato, ali ne znači da sutra neće biti vrednovano. Kao što on nije bio prepoznat, kao što je Isidora Sekulić često bila omalovažavana kao žena, a bila je prva žena u Akademiji nauka, nju su jako povređivale muške sujete… a imala je izuzetan um, retko ko je mogao da joj parira… O Isidori Sekulić saznajemo kroz rekonstrukciju prostora da je bila veoma skromna, kuća u kojoj je živela bila je iznajmljena, sve je račune čuvala, tu se vidi njena temeljnost, savesnost. Ona je bila otvorena prema svetu i želela je da ostvari konekcije sa onima koji će biti otvoreni da prime njeno znanje.

Jovanka Broz je bila sasvim drugačija, bila je partizanka, potom prva dama Jugoslavije, ona i Tito su bili arhetipske figure. Ona je deset godina pre Titove smrti odvojena od njega i živela je u vili čiji sam deo rekonstruisala. Kada su nakon njene smrti konzervatori ušli u vilu, našli su 5000 predmeta, a raspored predmeta bio je identičan onom iz njene i Titove rezidencije. Ona je u vili napravila jednu vremensku kapsulu u kojoj je zarobila sretan period svog života, raspored kreveta, slike, noćne stočiće, lampe, sve je bilo kao u rezidenciji. Idejni projekat je tako urađen. Treba da radim i ostatak vile, a do sada sam radila Zlatni salon u kom je ona primala goste i prijemni lobi. Ostatak vile koji je bio potpuno privatan, to su prostorije na spratu, uradiću ove godine. Imam fotografije tog prostora, ali nisu dovoljno adekvatne da bih mogla da tvrdim da je nešto tako izgledalo. Zato ću se voditi crtežima iz idejnog projekta i rekonstrukcija će biti kao da ste u akvarel crtežu. Interesantan je njen skriveni orman koji je imala sa haljinama, opet to njeno čuvanje, bila je kustos svog doma. Ona je u redovnom plakaru imala skriveni plakar, gde su bile hronološki poređane haljine od njenog prvog pojavljivanja kao prve dame do poslednjeg. Moja ideja je bila da napravimo rekonstrukciju i tog ormara i da na taj način uradimo rekonstrukciju istorije SFRJ, ali kroz žensku perspektivu, kroz perspektivu žene predsednika.

• Kuda Vas dalje vodi put?

– Kada se nešto stalno ponavlja postaje dosadno, recimo kao VR naočare, ne možete se stalno time služiti. Vi imate digitalne podatke i možete se sa njima različito služiti. Taj materijal može da se koristi i u edukativne svrhe i nakon izložbe. Moj dalji put je promocija kulturnog nasleđa kroz nove medije. Recimo to radim trenutno na projektu antičkog grada Viminacijuma.

• To je prvi put da ste rekonstruisali otvoreni prostor. Šta Vam je donelo to iskustvo?

– Prvo sam bila kao ukopana, jer je jedna logika unutrašnjeg prostora, nisam znala kako da je prenesem u spoljašnji prostor, jer u Viminacijumu je toliko objekata i svaki ima svoju priču i namenu. Materijal od kog je sagrađen, vreme u kome je sagrađen…

Bavim se trenutno gejmifikacijom, to znači da se nešto što nije igra pretvara u igru. Meni je to u kontekstu kulturnog nasleđa interesantno, to je put promocije kulturne baštine i prilazak ljudima, jer ljudi često imaju želju da dođu u muzej, a imaju otpor, treba samo naći način da im se priđe. Kao što je Isidora Sekulić bila svesna da ono što usadiš u mlađe generacije, to nastavlja da živi.