Šotrinih 500 glumaca: Sjećanje na velikane kinematografije

Posle autobiografije Držeći se za vazduh, u kojoj reditelj Zdravko Šotra otrkiva svoj put od rodnih Kozica u Bosni i Hercegovini do Beograda, a potom i svetskih scena, objavio je i novu knjigu – Mojih 500 glumaca.

Među koricama je pribeležio gotovo sve glumce i glumice sa kojima je sarađivao tokom višedecenijske i bogate karijere. Broj onih koji su se pojavili u njegovim televizijskim ili filmskim ostvarenjima je impozantan i vredan pažnje.

Listajući knjigu nailazi se na imena umetnika koji više nisu među nama, a imaju status večnih glumačkih zvezda i predstavljaju parametar po kojem se meri nečiji talenat ili slava, do onih koji su tiho zaboravljeni.

Velikani u ostvarenjima koje je režirao

Velimir Subotić, Jelena Trajković, Danica Stojković, Žiža Mažar, Franjo Majetić, Mija Aleksić, Tomo Kuruzović, Vlasta Velisavljević, Ružica Sokić, Olivera (Katarina) Petrović, Ljuba Tadić, Zoran Radmilović… samo su neki od velikana koji su zasijali u filmskim ostvarenjima koje je režirao.

Slavni reditelj nije izostavio ni glumce mlađe generacije koji su posle njegovih filmova stekli veliku popularnost, stoga su tu Ivan Bosiljčić, Sloboda Mićalović, Ljubomir Bulajić i drugi.

Veza između književnosti, filma i glumaca za Šotru je neraskidiva, a to se ogleda i u zapisu koji je objavio u aktuelnoj knjizi Mojih 500 glumaca.

“Dobri moji glumci… Za vama ostaju i priče o vašim osobenostima, te puno šaljivih zgoda i neumrlih duhovitosti. Ova knjiga želi da otrgne od zaborava što više tih Tespidovih sledbenika, i da iznađem kako sam se ja našao među njima.”

Relacija glumac-reditelj je značajna i zbog toga se, u razgovoru, setio svih glumaca sa lakoćom.

“Od tih 500 koji su pobrojani u knjizi, stigao sam da napišem sećanje za njih stotinak. Za samo sećanje na te glumce, sa kojima sam sarađivao u ‘prvih’ 65 godina mog rediteljskog rada, nije mi trebala nikakva pomoć”.

Pažnju čitalaca i medija je privuklo sećanje na barda Danila Batu Stojkovića i dane kada su praznih džepova sedeli na kaldrmi Beograda. I ovom prilikom se podsetio tog perioda.

“Za razliku od mnogih reditelja, ja sam se čitavog života družio sa glumcima. Bata Stojković i ja studirali smo u istoj generaciji – on na klasi glume, a ja režije – ali meni to nije smetalo da se s njim družim. Naša Akademija bila je smeštena u Mitićevoj robnoj kući, prekoputa Kolarca. Tu, na uglu Knez Mihailove i Uskočke, muvali smo se između časova, a poneki bi i preskočili baveći se žicarenjem, da sakupimo 75 dinara za pasulj kod Kolarca. Vremena su bila oskudna, ali naša mladost je to pokrivala šalom i dosetkama. Bata i ja smo znali da sednemo na stepenik kućerka preko i da zapevamo u duetu”, kaže.

Nekadašnji Beograd ostaje zabeležen na fotografijama i ovakvim uspomenama koje su značajne za generacije koje dolaze. Sa životnih dela mnogih umetnika je skinuta koprena zaborava.

“Osećao sam potrebu da izbavim od zaborava te ljude, koji su ispunjavali čitav moj život. Osim toga u živom sećanju su mi osbene karakterne crte, te mnoge zgode i anegdote vezane za mnoge od njih. To je nešto neizbrisivo iz mog sećanja”, nastavlja.

Ostvarena želja o kojoj je sanjao kao dječak

Davne 1956. godine Zdravko Šotra je počeo svoju karijeru, ali je svet umetnosti zavoleo mnogo ranije – kao dečak.

“Još kao petnaestogodišnjak provodio sam dosta vremena u Kinoteci, bioskopima i pozorištima i naravno da sam se zarazio scenskim umetnostima. Moj drug Slobodan Aligrudić bavio se glumom u KUD Ivo Lola Ribar, pa je mene tamo odvukao. Tu sam shvatio da nisam glumac, pa kad je Alija konkurisao na glumu, ja sam konkurisao na režiju. Tako mi se ostvarilja želja da u životu radim ono o čemu sam kao dečak sanjao”, podsetio se reditelj svoje mladosti i dolaska na tadašnju Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju.

Kada je reč o počecima istaknutog reditelja neizostavno se spominje Televizija Beograd i emisija Obraz uz obraz, kao i serija Više od igre, koje su gledaoce širom Jugoslavije držale kraj malih ekrana.

“To što stvari koje sam radio i pre 50 godina još uvek opstaju je uteha za mene, ali i znak da se nisam tako dugo bavio ovim poslom.”

Posle kreiranja programa koji je osvajao srca publike, ujedno donoseći visoku estetsku vrednost i kulturne obrasce koje su mnogi sledili, nametnulo se pitanje o današnjem televizijskom programu.

“Ovo su drugačija vremena, pa i televizija više nije više ono što je bila. Ranije je postojala samo jedna, državna televizija, a sad ih je bezbroj. Otišlo se u širinu, a onda se zna šta sledi”, mišljenje je Zdravka Šotre.

Njegova dela su neizostavna na listama najznačajnijih ostvarenja jugoslovenske i srpske kinematografije. Braća po materi, Igmanski marš, Boj na Kosovu, Lajanje na zvezde, Ivkova slava, Zona Zamfirova neki su od kultnih fimova koje je režirao.

Kada je reč o kinematografiji nekada i danas, smatra da je dobro što stasavaju školovani i daroviti mladi ljudi koji nastavljaju ono što su počeli njihovi prethodnici. “Jedina je razlika što niko ne odskače, kao što su nekad uspevali naši istaknuti reditelji, ali tako je danas u čitavom svetu i ne samo u filmskoj umetnosti”.

Sjećanje na Jugoslaviju i Tita

Paralelno sa Šotrinim radom na filmu i televiziji smenjivale su se i društveno-političke prilike, a u pojedinim momentima nije bilo lako. Takvih situacija nije imao puno, ali jedna drama koju je radio za Televiziju Sarajevo nikada nije emitovana. Podelio je sećanje na taj period i Jugoslaviju za vreme Josipa Broza Tita.

“Dok sam radio, na to nisam obraćao pažnju, pa mi se u Titovoj Jugi događalo da se nikad ne emituje drama, koju sam radio za TV Sarajevo. A u godini Titovih jubileja, kad je punio 88 godina, bejah završio seriju Više od igre i ona godinu dana nije emitovana. Redakcija se plašila da joj ‘odozgo’ ne stave ideološke zamerke. Od mene su tražili da intervenišem na 36 mesta u seriji, a ja sam to uporno odbijao. Onda je za predsednika programskog saveta došao jedan prosvećen čovek, odgledao je seriju i rekao im: ‘Emitujte ovo, šta je vama'”, govori.

Sa likom i delom Zdravka Šotre prepliće se i priča o književnosti. Uspešno je ekranizovao romane Mir Jam, Milovana Vitezovića, Stevana Sremca… a u planu je i novi film zasnovan na još jednom književnom delu.

“Trebalo bi da zatvaram radnju, ali đavo mi ne da mira. Trenutno adaptiram roman Maje Herman o Mileni Pavlović Barili”‘, najavio je reditelj novi poduhvat koji filmofili sa radošću iščekuju.