Iako na meti talibana, Fatima od borbe za slobodu Afganistanki nije odustala

Dok bi ovce pasle, tada sedmogodišnja Fatima Haidari bi koristila priliku da sluša radio na baterije koji bi nosila sa sobom na ispašu. Bili su to za nju magični trenuci, a radio “magična kutija”, kako ga je nazvala, s obzirom da u selu Lal Sar Jangal, smeštenom u ruralnoj avganistanskoj provinciji Ghor, nije bilo nikakve tehnologije.

U tom slabo naseljenom centralnom delu Avganistana, živela je Fatima sa roditelljima i svojih šestoro braće i sestara. Ona je bila najmlađa u porodici i za nju je otac odredio da bude pastirka, s obzirom da su starije dve sestre već bile spremne za udaju. U selu je živelo ukupno 14 porodica i nijedno žensko dete nije išlo u školu.

Na radiju su ponekad pričali o obrazovanju. Uživala je da sluša o tome i tada je poželela da ide i ona u školu i da uči – kao njena braća i drugi dečaci u selu, koji su imali časove u prirodi.

“Krišom sam slušala te lekcije. Sakrila bih se u nekom grmu i slušala učitelja koji je predavao dečacima. Nisam imala sveske, niti knjige, ali sam naučila da pišem, vežbajući na pesku, uz pomoć štapa”, počinje svoju priču danas 24-godišnja Fatima Haidari, aktivistkinja i studentkinja na prestižnom fakultetu Bocconi u Milanu.

Obrazovanje, put ka nezavisnosti

Kada je pre dve godine stigla u Italiju, bežeći iz svoje zemlje u kojoj su vlast preuzeli talibani, nije bila ni uplašena, niti se osećala kao žrtva. Znala je zbog čega je odlučila da pobegne iz zemlje u koju se nada da će jednog dana moći da se vrati i pomogne svim ženama koje žele da se izbore za osnovna prava svakog ljudskog bića.

“Kada sam imala devet godina rekla sam ocu da hoću da idem u školu. To je bio za njega veliki šok. Međutim, kada su u naše siromašno selo stigli predstavnici Crvenog krsta, oni su pokušavali da ubede porodice da dozvole ženskoj deci da se školuju. Moj otac je na kraju pristao da me upiše u školu, ali pod uslovom da nastavim da čuvam ovce”, kaže Haidari.

Kada je imala 10 godina, sa roditeljima se preselila u obližnji grad Herat i to je bio težak period za njenu porodicu, s obzirom da je samo otac tada radio. Ovaj veliki grad, od gotovo pola miliona stanovnika, za nju je bio prozor u svet. Nastavila je da se školuje, ali i da sama uči engleski jezik.

Kako bi zaradila novac za privatne časove engleskog, Fatima je sa majkom ručno pravila suvenire i prodavala ih na pijaci. Ubrzo je postala prevodilac, što joj je donosilo 50 dolara mesečno i što je, zapravo, bio novac od kojeg je kupovala knjige za školu.

Časovi za žene izbjeglice

Kada nije pohađala časove u svojoj školi, Fatima je sa drugim obrazovanim devojkama držala časove ženama izbeglicama, koje su se iz drugih delova Avganistana, tada zahvaćenim ratom, naselile u Herat. Njih 10 su osnovale organizaciju “Sun Girls”, koja se bavila edukacijom žena.

“Učili smo ih da pišu, da čitaju, računaju. Takođe smo ih učili o tome da je lepo biti majka i domaćica, ali da to nije jedina uloga žene. Cilj nam je bio da razumeju, zašto je važno da se bore za svoje snove”, priča Haidari. Priznaje da je u ruralnim delovima Avganistana jako teško promeniti navike i uverenja.

“Većina žena je u takvim sredinama neobrazovana. U gradovima je pre dolaska talibana, život za žene bio lakši, mada se često dešavalo da žene budu javno ponižavane zbog nekih postupaka.”

Novinarka i prva žena turistički vodič

Upisavši fakultet novinarstva u Heratu, tada je počela i da radi kao turistički vodič u svom gradu.

“Herat je prelep grad i turistička destinacija. Turiste koji su ga posećavali vodila sam na bazar, zatim u posetu starom gradu, kao i u jednu od najstarijih džamija, Jami Masjid, iz 12. veka”, priča.

Ova hrabra Avganistanka je već na prvoj godini fakulteta počela da organizuje debate i panele o pravima žena. Ubrzo je na lokalnoj radio stanici počela da vodi emsiju koja se zvala “Winner Women” i koja se bavila tematikom emancipacije žena.

Takođe, veoma brzo, zbog svog aktivizma, Fatima Haidari, postala je meta talibanima.

Jednog dana CNN ju je pozvao da naprave emisiju u njoj u kojoj su govorili o prvoj ženi turističkom vodiču u Avganistanu.

“U prvom momentu me je bilo strah, jer osim što sam izložila sebe riziku, takođe to je bila u opasnost i za moju porodicu. Na kraju sam ipak odlučila da ispričam svoju priču i tako dam primer drugim ženama”, govori Haidari.

Uprkos kamenju, hrabrost

Kada bi ujutro izašla iz kuće, često bi pomislila na to da se uveče možda neće vratiti živa. U svojoj radio emisiji, pričala je o ženama koje su maltretirane, koje su ponižavane, o onima koje su ubijene, kao 27-godišnja aktivistkinja Farkhunda Malikzada, koja je javno linčovana u centru Kabula. Ispričala je i priču o jednoj maloletnoj devojci, koja je živela nedaleko od njenog sela i koja je kamenovana zato što nije htela da se uda za talibanskog vođu. Ili ona o terorističkom napadu kada je ubijeno 58 učenica u jednom obrazovanom centru u Kabulu.

Zbog takvih i mnogih drugih priča, postala je trn u oku svima onima koji smatraju da žena nema nikakva prava.

“Dešavalo mi se da me gađaju kamenjem na ulici. To bi bili uglavnom dečaci koji su naučeni o tome šta žena sme, a šta ne sme da radi u društvu u kojem veliki broj ljudi veruje da su sve zapadne vrednosti demonske”, smeje se Fatima. “Kada bih govorila na engleskom, vređali su me i govorili da pričam đavolski jezik”.

Nada postoji

Kada su Amerikanci napuštali Avganistan bila je strašno razočarana zbog načina na koji su to uradili. Kako kaže, osećala se kao usred neke političke igre.

“Rekli su nam da predamo oružje talibanima. Rekli su da će nova vlast biti drugačija. Nisam im verovala i odlučila sam da napustim zemlju. Nisam uspela da uđem u avion za SAD, ali sam ušla u avion za Rim”, kaže ova studentkinja trogodišnjih studija internacionale politike, program koji je izabrala da studira na Bocconiju, zahvaljujući stipendiji koju je dobila kada je došla u Italiju.

Danas živi u studenskom domu i za život zarađuje tako što organizuje virtualne turističke ture za Italijane koji žele da saznaju nešto više o njenoj, kako naglašava, prelepoj zemlji.

Od toga što zaradi, deo novca šalje ženama, učiteljicama koje krišom organizuju nastavu za devojčice u Heratu.

“Protesti u Iranu skrenuli su pažnju širom sveta na prava žena. Međutim, prava za koje se žene bore u Avganistanu i u Iranu nisu ista. Mi se borimo za slobodu na obrazovanje i pravo na posao, a to je ženama u Iranu omogućeno. Ta borba je teška i spora, ali nije nemoguća”, tvrdi Fatima.

Na kraju razgovora priseća se očevih reči, koji joj je, kada je odlazila, rekao: “Zemlju rođenja ne možeš da biraš, ali način na koji ćeš da živiš sopstveni život – možeš.”