Popović: Neodgovorno upravljanje energijom, zagađenje se ne uzima u obzir

Zapadni Balkan, iz godine u godinu, sve više zaostaje za evropskim standardima kada je riječ o „zelenoj“ energiji i zaštiti okoline, ali ne iz nedostatka standarda i svijesti o stanju, već o ne provođenju i kršenju onih standarda koje smo usvojili kroz procese evropskih integracija, kao i nedostatka sankcija zbog toga, smatra Mirko Popović, programski direktor Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI).

U razgovoru za Al Jazeeru kaže da sve države Zapadnog Balkana krše Ugovor o osnivanju Energetske zajednice nepoštujući određenje odredbe ugovora. Smatra kako postoji svijest o ovom problemu, kako nadležnu moraju prihvatiti kritike za svoj (ne)rad u sklopu koncepta odgovornosti nositelja političke vlasti i kako ne pristaju drugim akterima predati kompetencije kako bi se problemi počeli rješavati.

• Iz godine u godinu slušamo kako regija Zapadnog Balkana ima najzagađeniji zrak u Evropi, a pri vrhu je i na svjetskom nivou. Koliko naša regija zaostaje, bilo da je riječ o energetici ili zaštiti okoline, za evropskim standardima?

– Iz godine u godinu region zaostaje sve više zbog toga što zakonodavstvo i standardi u Evropskoj uniji (EU) progresivno napreduju, a mi svaku izgubljenu godinu u energetskoj tranziciji možemo zabeležiti kao godinu zaostatka za EU koji je sve teže nadoknaditi.

Suštinski problem kod nas je to što se standardi koje smo usvojili kroz procese evropskih integracija ili kroz osnivanje Energetske zajednice se ne poštuju, tj. kršenje propisa se ne sankcioniše. Možemo uporediti emisije sumpor dioksida Poljske, koja je takođe jedna od zemalja koja je zavisna od uglja, sa emisijama u Srbiji ili Bosni i Hercegovini i videćemo da su one neuporedivno veće u našim zemljama koje ipak imaju dosta manje instalisanih termoenergetskih kapaciteta lignita.

Zašto? Zato što se u EU primenjuje Direktiva o velikim ložištima i Direktiva o industrijskim emisijama. Zemlje iz regiona su imale obavezu da te propise primenjuju od 2018. godine, a to ne čine. Možda je to najbolji primer koliko zaostajemo i zašto zaostajemo. Nekažnjivost u sadejstvu sa političkom neodgovornošću ključni su razlozi zaostajanja.

• Najveći izvori zagađenja za povezuju sa fosilnim gorivima, bilo da je riječ o automobilima ili grijanju. Kako riješiti ovisnost regije o fosilnim gorivima?

– Teško je reći i kvantitativno izdvojiti neki izvor koji najviše doprinosi zagađenju budući da to zavisi od mnogo faktora. Rekao bih da način na koji upravljamo proizvodnjom i potrošnjom energije jeste zapravo najveći izvor zagađenja bilo da se radi o proizvodnji električne energije ili grejanju.

Jedan od najvećih izvora zagađenja jesu individualna ložišta, a mi zapravo imamo preovlađujuću upotrebu biomase u individualnim ložištima za koju se smatra da je obnovljivi izvor energije dok ona proizvodi značajno zagađenje i pri tome doprinosi značajnim gubicima električne energije u periodima najveće potrošnje.

Dakle, važno je kako se energijom upravlja – upravlja se na neodgovoran način i ne upravlja se zagađenjem. Zagađenje, uslovno rečeno, kao eksternalija proizvodnje električne energije se uopšte ne uzima u obzir u procesu donošenje odluka o tome kako se energija proizvodi i koristi.

• Generalno, kako približiti balkanske države Evropskoj uniji kada govorimo o zaštiti okoline, energetici? Neki od uslova za članstvo u EU su vezani za ovo pitanje, ako se ne varam.

– Suštinski napredak koji treba da se ostvari kroz proces evropskih integracija odnosi se na vladavinu prava. Vladavina prava je osnovni element dobrog upravljanja politikom zaštite životne sredine i energetskom politikom.

Vladavina prava nije neki željeni ideal ili neko zamišljeno buduće stanje, to je set konkretnih mera i aktivnosti koje dovodi do toga da su građani regiona zaštićeni od negativnih uticaja na životnu sredinu, na njihovo zdravlje, na uživanje ljudskih prava i uživanje imovine. Mi upravo imamo suprotnu situaciju.

Postoji nekoliko bitnih koraka koje bi trebalo preduzeti. Najpre ugrožavanje ljudskih prava koje je posledica zagađenja trebalo bi neizostavno da bude konstatovano u godišnjim izveštajima EU, ali u poglavlju koje se odnosi na osnovna prava i vladavinu prava. Dakle, to je jedan od važnih načina da se taj problem kontekstualizuje na pravi način.

Takođe, jedan od bitnih instrumenata politike EU koji su doveli pre svega do dekarbonizacije industrije koja je zavisna o fosilnim gorivima jeste sistem trgovine emisijama ugljen dioksida (engl. Emission Trading System, ETS). Dakle, uključivanje zemalja regiona u EU sistem trgovine emisijama bi moglo da obezbedi stabilnije investicije i pristup sredstvima koja bi operateri mogli koristiti kako bi prešli na obnovljive izvore energije. Mi u ovom trenutku imamo signale koji nisu pozitivni o tome da se zemlje regiona uključe u EU sistem trgovine emisijama.

Regionu Zapadnog Balkana se predlaže uvođenje regionalnog ETS-a za koje stručnjaci gotovo jednoglasno tvrde da neće doprineti dekarbonizaciji. Pred nama je uvođenje prekograničnih taksi na ugljenik koje takođe mogu negativno uticati na privredu, a da pri tome ne doprinesu stvaranju stabilnog investicionog okvira koji je potreban za dekarbonizaciju energetskog sektora. Na kraju, uključivanje zemalja regiona u ETS bio bi konkretan znak da EU zaista želi zemlje regiona u EU.

• Koliko regionalni čelnici inače imaju sluha i svijesti kada govorimo o ekološko-energentskim problemima?

– Zagađenje životne sredine i problemi sa kojima se suočavamo u energetskoj tranziciji postali su vidljivi u javnosti, nemoguće ih je sakriti, pa je na taj način ovaj problem postao vidljiv i donosiocima odluka. Postojanje ili nepostojanje svesti bi moralo da se ocenjuje na individualnom nivou svakog od pojedinačnih donosilaca odluka stoga bolje da pogledamo kakvi su postupci jer iz njih možemo da zaključimo da li ima svesti ili je nema.

Sve države Zapadnog Balkana, bez izuzetka, krše Ugovor o osnivanju Energetske zajednice nepoštujući određenje odredbe ugovora. Da li institucije i vlade država efikasno suzbijaju kršenje ugovora – ne. Da li imamo pravosudni sistem koji se efikasno suprotstavlja takvoj pojavi – nemamo. Da li u programima različitih političkih partija koje jesu zapravo nosioci političkih moći, imamo jasne korake kako da se zagađenje smanji – nemamo.

Dakle, možemo da zaključimo da svesti nema. Često čujemo da se donosioci odluka i administracija žele komunikaciju sa civilnim društvom, ali bi voleli da čuju manje kritike, a više konstruktivnih predloga. To spada u jedan domen koji možemo nazvati političkom patologijom. Dakle, vlast mora biti izložena kritici za svoje činjenje ili nečinjenje jer je to sastavni deo koncepta odgovornosti nosilaca političke vlasti.

Izborom da budete neko ko nosi političku vlast, vi ste izabrali da vaše činjenje ili nečinjenje bude izloženo kritici. Sa druge strane, često čujemo da administracije nemaju dovoljno kapaciteta, ali nikada ne čujemo da se postavlja pitanje da li takve administracije mogu da nose odgovarajući nivo odgovornosti u smislu zadataka koje obavljaju. Logično da je da ako nemate kapacitet onda se vaše poverene odgovornosti moraju smanjiti.

Administracije i vlade u regionu nemaju kapacitet, ali ne pristaju da im se određene kompetencije, prosto u tom stanju nedostatka kapaciteta, oduzmu i predaju nekim drugim akterima koji imaju kapaciteta. Kada bismo takvu promenu videli onda bi mogli da kažemo da postoji određenja svest o rešavanju problema u ovoj oblasti.