Kina razvija jedinstvene vojne sisteme

Iako se početnom devedesetih smatralo da će završetkom Hladnog rata biti završen i rivalitet velikih sila, na prvom mestu SAD-a, Rusije i Kine, to se nije dogodilo, za šta postoji više razloga, na prvom mestu novi globalni rivaliteti u energetskom, tehnološkom i vojnom sektoru, te stare istorijske podele, prisutne duže od jednog veka.

Tako se i ulaganje u proizvodnju različitih vidova oružja nastavilo, da bi u protekloj deceniji ono doživelo najveće iznose u istoriji. Analize su pokazale da je danas širom sveta najmanje 1.3 milijarde komada ličnog naoružanja u rukama armija, te još oko 850 miliona u rukama različitih civilnih organa. Na to treba dodati i desetine miliona različitih projektila, bombi i drugih eksploziva, te gotovo 5400 nuklearnih bojevih glava.

Buđenje Azijskog zmaja

Kina je tek krajem pedesetih godina počela da “hvata korak” u naoružanju sa Zapadnim zemljama, kao i sa SSSR-om. Dugi građanski rat, te gotovo jedna decenija “velike gladi”, kada je skoro 80 miliona Kineza godinama gladovalo, a najmanje 40 miliona umrlo od gladi, nisu ostavili puno sredstava tadašnjem komunističkom rukovodstvu. Od 1957, Kineska narodna armija (PLA) je počela svoju transformaciju od “vojske seljaka” (Jiangxi Yan'an) u moderni sistem. Do tada, PLA je imala čak devet “nacionalnih strategija ratovanja”, podeljenih po tipu ratovanja (na moru, planini i širokim ravnicama), te očekivanom neprijatelju (invazija Japana i Koreje, SSSR-a ili Zapadnih sila). Ovaj sistem je bio uglavnom teorijski, jer je tadašnjen vrhu KP Kine bilo jasno da nemaju ni ljudstva niti opreme za bilo kakav duži sukob u slučaju spoljne invazije. Takođe, Korejski rat (u kojem su manje kineske jedinice učestvovale u borbama oko Seula) je pokazao Pekingu da SAD sa svojim saveznicama imaju daleko napredniju vojnu tehnologiju.

Uporedo sa velikom društvenom “Kulturnom revolucijom” Mao Zedonga, reformisana je i PLA. Kineska armija je dobila dvanaest “sektora”, od kojih je gotovo polovina bila usmerena ka moru. Stratezi u Pekingu su (ispravno) procenili da im najmanja pretnja dolazi od (takođe komunističkog) SSSR-a, te da bi bilo kakav veći sukob stizao sa mora – iz Japana, Koreje ili (tada tek proglašenog) Tajvana. Sino-indijski rat 1962. godine je pokazao ispravnost ovakve organizacija, a iako su kineske snage imale uspeha na brojnim mestima, one su takođe pretrpele i velike gubitke u Butanu i regionu Aksai Chin u zapadnom Nepalu. Ovi sukobi na kinesko-indijskoj granici će se nastaviti i narednih godina, sve do 1967.

Tokom sedamdesetih, PLA će pod rukovodstvom premijera Zhou Enlaia dobiti moderne avione, mornaricu, nuklearne snage, te milione vojnika u rezervi, a po prvi put i – žena. Deng Xiaoping će početkom osamdesetih doneti novu “reformu PLA”, koja je bila usmerena na dalje smanjene broja ljudstva i njihovu sve veću profesionalizaciju. Takođe, u skladu sa novom nacionalnom ideologijom “Kine kao svetske sile”, i PLA će do početka devedesetih postati regionalna sila, te vršiti pomorske ekspedicije i patrole u Južnom Kineskom moru, sve do Indijskog okeana i voda Australije. Jiang Zemin je sredinom devedesetih dalje unapredio strategiju PLA u “udari prvi, snažno i budi spreman i na nuklearni obračun”. Od 2002, Kineska armija sprovodi aktivnosti i vežbe i sa drugim  armijama, te učestvuje u međunarodnim mirovnim misijama. Godine 2009. PLA je održala i prve zajedničke vežbe u Africi. Danas je Kineska narodna armija najveća na svetu, kako u ljudstvu, tako i u broju različitih sistema naoružanja. Procenjuje se da trenutno ima oko 2.8 miliona vojnika, pilota i mornara, uz barem još toliko rezerve. To je za 2.5 puta veće od armije SAD, te 3 puta više od Rusije. Kina je na drugom mestu u svetu po vojnom budžetu, koji iznosi gotovo 300 milijardi dolara, tri puta više od Rusije i četiri puta više od Indije. Kina, ipak, dosta zaostaje za SAD, sa vojnim budžetom većim od 800 milijardi dolara, te NATO savezom sa više od 1.26 triliona dolara godišnje.

Jedinstvena oružja u svijetu

Početkom 2014, američka mornarica (US Navy) je primetila neuobičajene aktivnosti Kineske istočne pomorske komande. Ometanje elektronskih sistema američkih plovila je bilo veoma neuobičajeno, budući da se to do tada desilo samo jednom. U isto vreme, Američka komanda za nadgledanje vazdušnog prostora (NORAD), stacionirana u Koloradu, detektovala je nekoliko neuobičajenih lansiranja satelita iz svemirskog centra “Taiuyan” u kineskoj provinciji Shanxi. Lansirani objekti su imali veoma neuobičajenu putanju, a pri kraju svog leta bi lansirali drugi objekat, za koji se smatralo da je vojni satelit u niskoj Zemljinoj orbiti (LEO). Nakon nekoliko meseci, američka obaveštajna zajednica je došla do podataka da se uopšte ne radi o lansiranju raketa i satelita, već potpuno novog, dotad neviđenog balističkog projektila. Radilo se o hiper-soničnom projektilu DF-ZF (NATO naziv WU-14). Projektil se zvanično naziva ‘hipersoničnom platformom’, ima brzinu pet puta veću od zvuka prilikom prve faze leta (6170 kilometara na čas), te čak do 10 puta brže od zvuka u terminalnoj fazi (preko 12 hiljada kilometara na čas).

Takođe, platforma DF-ZF može da nosi i dodatni, manji balistički projektil DF-17. Oba projektila mogu biti naoružana diferencijalnim nuklearnim bojevim glavama, svaka sa do pet nezavisnih meta. Iako su Pentagon i agencija CIA bili uvereni da je Kina barem jednu deceniju daleko od razvoja ovakvog oružja, uspešno testiranje sistema DF-ZF/DF-17 je navelo neke od stručnjaka u Pentagonu da 2021 priznaju da je “Kina lider u balističkom naoružanju”. SAD imaju sličan projekat koji je za sada tek u fazi razvoja. LRHW (Long Range Hypersonic Weapon) je projekat kompanije Lockheed Martin, koji bi inicijalni test trebao da ima do kraja ove godine. Kineski sistem DF-ZF je operativan od 2019, a stručnjaci procenjuju da je do sada proizvedeno između 70 i 100 primeraka.

Kineska armija takođe od 2005. godine u svom sastavu ima i jedinstveni sistem amfibijskih artiljerijskih oružja. Sistem ima zajednički naziv “ZTD-05”, a sastoji se od više vrsta vozila koja mogu da svoje misije vrše kako na kopnu, tako i na moru. Od sličnih vozila u drugim armijama širom sveta se razlikuju po tome što ne samo mogu da prelaze vodene prepreke, već i da se kratko vreme pretvore u plovila, zadržavajući svoje borbene karakteristike.

Takođe, oni mogu biti transportovani brodovima do određene lokacije u moru, odakle samostalno nastavljaju svoju misiju, bez potrebe direktnog prilaska kopnu. Postoji nekoliko verzija, poput ZBD-05 i AAV-7A amfibijskog tenka, te ZTD-05A amfibijskog sistema za elektronsko ometanje. Neke verzije imaju i automazovani sistem plovidbe, dok se posada fokusira na odabir meta na moru ili na kopnu. U vodi, pogonski motor od 1475 konjskih snaga stvara dva veoma snažna “vodena vrtloga”, koji mogu da ubrzaju do 65 kilometara na čas u blizini obale, te do 30 kilometara na čas u vodi. Sve verzije vozila su naoružane topom od 105 milimetara ZPL-98A, te mitraljezom od 30 milimetara ZPT-99.

Najnovija unapređenja ovih vozila uključuju novi sistem laserskog traženja meta, balistički kompjuter, stabilizaciju vozila prilikom nišanjenja, te infra-crveni sistem za navigaciju u mraku i satelitsko navođenje. Kina je jedina zemlja na svetu koja ima ovakva vozila u svojoj armiji, a planiran je i razvoj potpuno nove “zemlja-more” platforme pod imenom “Tip-05”. Planirano je da se do 2030. godine proizvede 150 primeraka nove “Tip-05” platforme.