Knjiga o Đinđiću: Filozof i političar kojeg Srbija nikad nije razumjela

Naš sagovornik, beogradski novinar i publicista Mijat Lakićević, ceo život je, kako kaže, radio u medijima koji su predstavljali liberalnu, prozapadnu alternativu političkom i medijskom mainstreamu. Karijeru započinje u Ekonomskoj politici, potom radi u mesečniku Demokratija danas, urednik je Ekonomist magazina, piše za NIN, Peščanik, Novi magazin… Njegove publicističke knjige bave se padom srpskih liberala 1972. godine, medijskom i političkom istorijom Srbije poslednjih decenija, znamenitim ličnostima kakav je, recimo, demokrata Desimir Tošić. Njegova nova knjiga, intelektualna i politička biografija Zorana Đinđića pod naslovom Zoran Đinđić – prosvet(l)itelj, izazvala je veliku pažnju javnosti u Srbiji. Latinka Perović je za ovo delo rekla da je u pitanju “precizna i potresna biografija”.

Podsetimo da je Zoran Đinđić bio premijer Srbije u periodu posle petooktobarskih promena, a mučki je ubijen 12. marta 2003. godine ispred Vlade Srbije. Bio je predsednik Demokratske stranke, doktor filozofije, vrhunski intelektualac, čovek koji je najzaslužniji za pad Miloševićevog zločinačkog režima. Filozof i političar kojeg – kako kaže njegov biograf – Srbija nikada nije razumela.

• Koji su motivi da svojim publicističkim delima dodate i knjigu o Zoranu Đinđiću, bivšem premijeru Srbije koji je ubijen pre bezmalo dve decenije? Zbog čega smatrate da je on neupitno važna ličnost u novijoj istoriji Srbije I da je bio ‘prosvet(l)itelj’?

– Višestruki su bili motivi da se bavim likom i delom Zorana Đinđića. Sa jedne strane, čitava moja profesionalna karijera vezana je za medije koji su u izvesnom smislu bili alternativa, koji su bili liberalni u odnosu na mainstream, i u socijalističkoj Jugoslaviji i u periodu posle njenog raspada. Imam jak, lični poriv da se publicistički bavim alternativama koje na ovim prostorima nisu uspele da se pretvore u glavni politički tok. Podsetiću vas da sam prethodno pisao o srpskim komunističkim liberalima iz vremena Marka Nikezića i Latinke Perović, koji su zbog svojih reformskih ideja nestali sa političke scene početkom sedamdesetih. Pisao sam i u Ekonomskoj politici, listu u kojem sam radio i kojeg su za vreme SFRJ zbog uređivačke politike zvali “jugoslovenski The Economist“, dakle u tim novinama su prepoznavali repliku čuvenog engleskog lista, što dovoljno govori o profilu lista. Autor sam i knjige o nezavisnim beogradskim dnevnicima Borba i Naša borba (koautor je Dimitrije Boarov), a u kojoj se govori i o vladi Ante Markovića, odnosno neuspešnom pokušaju da se Jugoslavija reformiše, modernizuje i uđe u proces tranzicije ka pluralnom, kapitalističkom društvu. Dakle, uvek me je zanimala politička alternativa, pa je sasvim logično što me je Đinđićevo filozofsko-političko delo privuklo: ono takođe jeste neostvarena alternativa.

Ideja da pišem svojevrsnu Đinđićevu biografiju konkretno je sazrela dok sam pisao knjigu o Desimiru Tošiću, velikom demokrati koji se početkom devedesetih vratio iz političke emigracije u Srbiju, sa željom da pomogne njenu demokratizaciju i modernizaciju. Tošić je, naravno, bio razočaran Srbijom devedesetih, a ubistvo Đinđića ga je strašno pogodilo. Govorio je i pisao da se Srbija deli u odnosu na Đinđića, da je odnos prema njemu – politička i društvena vododelnica. Osim toga, motiv sam pronašao i u tome što poslednjih godina prisustvujemo zaboravu na ubijenog premijera, pa čak i pokušajima rahabilitacije onih koji su ga ubili. Sa druge strane, neki iskrivljuju njegovo delo predstavljajući ga srpskim nacionalistom, čak nekim ko je bezmalo delio ideje Slobodana Miloševića, kojeg je prethodno poslao u Hag.

• Da li je on više bio ‘prosvet(l)itelj’ ili ‘pragmatičan političar’, kako će ga okarakterisati mnogi?

– Kada sam počeo da radim na knjizi, nisam imao ideju za naslov. Do njega sam došao tek pažljivo iščitavajući ono što je Đinđić pisao i ono što je o njemu napisano. Kao filozofa, njega je izuzetno zanimalo evropsko prosvetiteljstvo, a njegovo delo usmereno je ka običnom čoveku. Filozofska kategorija koju je prisvojio jeste – “svet života”: zadatak filozofije je, po njemu, da razume svet kako bi se život običnog života mogao učiniti boljim, a politika je u tom smislu produžena ruka filozofije. U njegovoj filozofiji centralna su bila pitanja slobode i ljudskog dostojanstva. Dakle, kao filozof pripadao je prosvetiteljstvu u najširem smislu te reči. Drugo, on je bio čovek potpuno orijentisan ka zapadu. Ali, ne zbog materijalnog statusa i ekonomskog standarda, već zbog duhovnih vrednosti. Smatrao je da je zapadno društvo postiglo najveći poznati stepen emancipacije, oslobođenja i kulturnog razvoja. Smatrao je i da je Srbiji mesto na zapadu, govorio je da je Evropa “naše rodno mesto”. U tom smislu je bio blizak Dositeju Obradoviću, pa i Vuku Karadžiću, koji je – bez obzira na sve – najveća priznanja i podršku dobijao iz Beča i Nemačke. Srpska kultura je bila u tesnoj vezi sa zapadnim društvima, ona se razvijala zahvaljujući vezi sa njima. Sa istoka je možda dolazilo oružje, ali kultura je u Srbiju dolazila sa druge strane. Prosvetlitelj je bio zato što je osvetljavao put Srbije ka Evropi. On je bio neka vrsta svetionika. Istovremeno, bio je i pragmatičan, to je tačno, ali to nije mana u politici.

• Kako se Srbija odnosila prema Đinđiću – i u periodu dok je bio politički aktivan, pa i posle njegove smrti? Da li ga je ikada razumela?

– Od velikog dela političke i društvene scene Srbije Đinđić je za života proglašavan za “vođu mafijaša” ili “kriminalca”. U vreme Miloševića bio je stigmatizovan kao “izdajnik”, “nemački špijun” i “nemački đak”. Zanimljivo je da je, posle petoktobarskih promena, onaj deo političke vlasti koju je simbolizovao Vojislav Koštunica preuzeo Miloševićevu retoriku i iz svih oružja napadao Đinđića, optužujući ga za najgnusnije stvari. Produkovane su brojne afere, pod dirigentskom palicom Aleksandra Tijanića, Koštuničinog medijskog savetnika. Zbog kontinuirane harange, Đinđić je za života bio nepopularan. Izgledalo je da će njegova veličina biti shvaćena posle ubistva, ali se to zapravo nije desilo. I njegova Demokratska stranka, koju je potom preuzeo Boris Tadić, a pogotovo Demokratska stranka Srbije Vojislava Koštunice – nastojale su svim silama da se Đinđićevo delo zatre.

Postoje neki zanimljivi i rečiti detalji. Kada je Univerzitet u Jeni odlučio da Đinđiću dodeli nagradu za međunarodno razumevanje i ljudska prava, nemački državnici su želeli da ceremonija bude organizovana kroz saradnju sa vlastima u Srbiji. Tadašnji ambasador u Berlinu Milovan Božinović obavestio je o tome tadašnjeg premijera Koštunicu, ali nikakav odgovor nije dobio. Potom je došao u Beograd i zatražio prijem, a Koštunica je odbio da Srbija učestvuje u odavanju počasti Zoranu Đinđiću. Demokratska stranka sa Tadićem na čelu distancirala se od Đinđića. Dve-tri godine posle njegove smrti, na promociju zbornika Đinđićevih radova pod nazivom Etika odgovornosti niko iz Demokratske stranke nije došao. To svakako nije bilo slučajno. Đinđić je i kao političar, i kao državnik, i kao filozof, ostao neshvaćen i od vlasti i opozicije u Srbiji, ko god da je tu vlast i opoziciju činio.

• Dolazimo do perioda Vučića. Po dolasku na vlast, on se, doduše stidljivo, pozivao na Đinđića. Njegova propagandna aparatura htela je da ga prikaže kao nekakvog Đinđićevog naslednika, novog ‘prosvetitelja’.

– Vučić je tu bio veoma oprezan. Davao je nagoveštaje. Mislio je da se malo našminka Zoranovom proevropskom orijentacijom, da je iskoristi kao lažnu odoru. Ali je potom od toga odustao jer nije bio siguran kako će to biti primljeno u javnosti i kod građana. Osim toga, Vučić je veliki populista, za razliku od Đinđića. Dok je Zoran po svaku cenu želeo Srbiju da okrene ka zapadu i uvede je u Evropu, Vučićevo proevropsko opredeljenje nikada nije bilo čvrsto i iskreno. Ubrzo je počeo da vodi politiku sedenja na više stolica, okrenuo se Rusiji i Kini, pa stoga od njegovih veza sa Đinđićem nije ostalo ništa, čak ni malo šminke. Oni su potpuno različiti, u svakom pogledu. Kada je Đinđić izlagao svoj premijerski ekspoze 2001. godine, govor je trajao 45 minuta. Ekspoze Vučića je trajao 5-6 sati, poput istupa nekakvog latinoameričkog diktatora. U pitanju je simboličan primer, ali rečito govori o tome koliko su u pitanju različite ličnosti.

• U knjizi u nekoliko navrata spominjete da se Đinđić često nalazio ‘između dve vatre’. Sa jedne strane, nacionalisti su ga mrzeli i smatrali ‘zapadnim špijunom’ i ‘izdajnikom’, a ‘građanisti’ su ga pak proglašavali nacionalistom. Gde se Đinđić nalazio između te dve suprotnosti?

– Zoran Đinđić svakako nije bio nacionalista. Ali nije bio lišen ni nacionalnog osećaja, kojeg je izražavao na, rekao bih, zapadni način. Ključno je zapravo pitanje kako se nacionalni osećaj, pa čak i nacionalizam, ispoljavaju. Recimo, niko Srbiji nije više zla naneo od srpskih nacionalista. Građanska opcija uglavnom nije razumevala Đinđićevu pragmatičnu politiku. Kako rekoh, politika je za njega bila produžetak filozofije – filozofija uočava probleme i postavlja temelje na kojima se problemi rešavaju, a politika donosi rešenja. Đinđić je razumevao politiku kao način da se problemi rešavaju, za razliku od Vučića i mnogih ovdašnjih političara, koji manji problem rešavaju tako što naprave veći. Setićete se da je Đinđić govorio da, ako već mora da se proguta nekoliko žaba, treba prvo progutati najveću. On je sam za sebe govorio da je “pragmata”, ali je pod tim podrazumevao nešto dobro, traganje za načinom kako da rešiš problem. Doneo je to sa zapada: ako vidiš da jedan pristup ne rešava stvar, pokušaj da taj pristup promeniš.

O nacionalizmu se Đinđić očitovao još krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Bio je, recimo, oštro protiv ustavnih promena kojima su ukinute pokrajine Srbije, Vojvodina i Kosovo. Govorio je da je u Srbiji prevladao koktel komunizma i nacionalizma, i da je taj koktel zapaljiv poput Molotovljevog, da bi on mogao da dovede do razaranja države. Govorio je da je demokratija u srpskom nacionalnom interesu, a da je glavni problem sa Miloševićem to što on nudi jedino silu: po njemu, srpski nacionalni interesi silom ne mogu da budu ostvareni, čak ni oni koji su sasvim realni i legitimni.

• Veoma oštre kritike sa levih pozicija dolazile zbog njegove odluke da, po dolasku na vlast, uvede veronauku u škole, a tu je i onaj ‘čuveni’ susret sa Radovanom Karadžićem na Palama za vreme rata, popularno ‘pečenje vola’ tokom rata u Bosni i Hercegovini. Kako gledate iz današnje pozicije na te njegove poteze?

– Što se tiče “vola na Palama”, Đinđić je tom posetom Karadžiću zapravo pokušao da zaustavi rat u Bosni i Hercegovini, a u kontekstu formiranja tzv. Karterove komisije, koja je imala za cilj da se dođe do političkog rešenja i zauzda kvroproliće. Mnogi svedoci su mi potvrdili da je predsedništvo Demokratske stranke tada donelo odluku da se Karadžić pokuša odvojiti od Miloševića, odnosno da se pokuša nagovoriti da prihvati mirovni plan. Taj je pokušaj propao, a potom je Đinđić izgubio svaku vezu sa Karadžićem. Nije ostao u dobrim odnosima sa njim jer njih dvojica nisu imali ama baš ništa zajedničko. Ideja je bila da se reši veliki problem.

Što se tiče veronauke, tu postoje dve važne stvari. U pitanju je svakao bio Đinđićev pokušaj da se pronađe nekakav modus vivendi sa Crkvom, da se ona pacifikuje, da se njena ratobornost ustupcima smanji. Đinđić je to učinio nakon što ga je Amfilohije Radović najoštrije osudio nakon izručenja Slobodana Miloševića. Poslao je zapravo Amfilohije svojevrsnu fatvu, koja se posle dve godine i ostvarila. Dakle, to je praktični politički potez. Sa druge strane, ovde ljudi očekuju da neko umesto njih reši problem ili da se problem jednostavno može rešiti nekom vrstom zabrane. Đinđić je išao za tim da se društvo samo bori za svoju slobodu i svoja uverenja. Slobodu vam niko neće pokloniti. Vaša uverenja niko ne može odbraniti osim vas.

Danas se dosta govori o lošem uticaju SPC-a na društvo. To je dakako tačno, ali to nije posledica uvođenja veronauke u školski sistem, već onoga što su radili vlast i mediji pod njenom kontrolom, a čemu nije bilo valjanog, odnosno nikakvog otpora. Vlast je davala ogroman javni prostor Spskoj pravoslavnoj crkvi i najkonzervativnijim elementima u njoj, da bi od Crkve zauzvrat dobila podršku. Danas imamo savez SPC-a i Vučićeve vlasti zasnovan na rusofilstvu i antizapadnjaštvu.

• Vratimo se na osamdesete i Đinđićevo aktivno filozofsko-publicističko delovanje u osvit jugoslovenske krize, o čemu ospežno pišete. Kakvu je on soluciju video za bivšu zemlju kada je govorio o potrebi da se stvori ‘peta Jugoslavija’?

– Tada je vladajuće mišljenje bilo da je u SFRJ na delu etatizam, odnosno da je država previše jaka i da se meša u sve i svašta. Đinđić je to opovrgao, ustvrdio da nije u pitanju problem jake države, nego da je naprotiv država – instrument partije. Zapravo, mi i nemamo državu, tvrdio je, pa otuda i njegova teza o Jugoslaviji kao “nedovršenoj državi”. Govorio je da Jugoslavija kao država tek treba da se formira. Put do toga vodio je, po njemu, preko uvođenja pluralizma. Taj pluralizam u Jugoslaviji trebalo je da omogući da svaki narod izabere predstavnike koje želi. Zatim bi ti predstavnici međusobno stupili u pregovore oko formiranja zajedničke države. Mogli bi da se dogovore da je formiraju ili ne. Đinđić je govorio o tzv. društvenom ugovoru koji treba da se napravi među jugoslovenskim narodima. Dakle, on je ostavljao mogućnost da Jugoslavija ne bi bila ponovno formirana, ali bi po njemu najvažnije bilo da se do rešenja, kakvo god bilo, dođe međusobnim pregovorima i dogovorima, naravno mirnim putem. On je skicirao i “petu Jugoslaviju”. Jedno od važnih rešenja koje je predlagao jeste da centralna skupština ima tri veća – veće građana, veće republika i veće naroda. Dakle, to bi, u njegovoj viziji, bila složena tvorevina koja bi štitila prava svih njenih činilaca.

• Đinđić je rekao jednom prilikom: da je opozicija bila bolja, ranije bismo srušili Miloševića. Da li je njegova uloga bila ključna u rušenju Miloševića? Da li je moguće zamisliti ‘peti oktobar’ bez Đinđića?

– Nedvosmisleno je da je njegova uloga bila – ključna. Vidimo, međutim, da su se nedavno, u danima obeležavanja godišnjice petooktobarskih promena, pojavile u javnosti teorije da je iza tog događaja stajao KGB, odnosno Rusija, a drugi opet tvrde da je sve to “zakuvala” CIA. Moje je mišljenje da je za pad Miloševića najzaslužnije svenarodno nezadovoljstvo zbog desetogodišnjeg miloševićevskog uništavanja Srbije, ali je možda još važnija uloga Đinđića, koje je to nezadovoljstvo uspeo da objedini i kanališe. Setimo se da je tada, kao i danas, na sceni postojao ogroman broj opozicionih stranaka i organizacija koje su bile pojedinačno slabe, a koje je on uspeo ogromnim naporom, pregovaračkim umećem i kompromisom – da ujedini. Uspevao je da sujete raznih lidera izniveliše. Bez njegove pragmatičnosti, koja mu se spočitava kao negativna osobina, nikada ne bi došlo do pada Miloševića. Smatram da je 24. septembar, izborni dan, možda i važniji datum od 5. oktobra, a i tu je uloga Đinđića ogromna. Lakše je ljude izvesti na ulicu nego ih dovesti na biračka mesta. U tome se takođe videla njegova ogromna organizaciona sposobnost i predanost. U pitanju su bila svakodnevna putovanja, od jutra do večeri, obilazak četiri-pet mesta dnevno, pravi herojski napor. Ne treba zaboraviti da je iza tog ogromnog poduhvata, pragmatičnosti i neverovatne energije – stajala njegova filozofija, za koju je Đinđić mislio da zaslužuje svaku žrtvu. A ta filozofija se zasnivala na ideji Srbije kao zemlji dostojanstvenih ljudi.

• Dolazimo, na kraju, do njegovog ubistva. Neposredni počinioci su otkriveni i nalaze se u zatvoru. Nikada međutim nije rasvetljena tzv. politička pozadina monstruoznog zločina. Sa današnje distance, šta možemo zaključiti, kakve su to i koje sile stajale iza njegove smrti?

– Jednostavno rečeno: antievropske i antizapadne sile. Ogroman je strah bio u strukturama ovdašnje moći da će Đinđić nepovratno okrenuti Srbiju ka zapadu. Takav strah je postojao i na istoku. Srbija na zapadu bi praktično Rusiju izbacila sa Balkana i onemogućila joj da Srbiju koristi kao destabilizujući faktor Balkana i cele Evrope. Prosto su smatrali da se ne sme dozvoliti da neko kao Đinđić, koji strateški razmišlja, reši probleme, poput problema Kosova, i Srbiju učlani u EU. To bi njih učinilo potpuno izlišnim, odnosno lišilo bi ih uticaja. Neki misle da je u pitanju osveta za izručenje Miloševića Hagu, ali ja verujem da su uzroci dublji, odnosno da se nije smelo dozvoliti jednom zapadnjaku da vodi Srbiju. Đinđić nije bio pod kontrolom srpskih nacionalista, nije bio pod kontrolom Dobrice Ćosića, nije bio pod kontrolom Rusa. Plašili su se da će Srbiju da odvede tamo gde oni neće da Srbija bude. To je duboki razloga za atentat na Đinđića, odnosno stvaranja atmosfere u kojoj je njegovo ubistvo jednostavno visilo u vazduhu.