Francuski mediji: Život je ranije bio ljepši – čak i mladi tako misle

U izveštajima francuskih medija sve se češće može čuti i pročitati da je posle više od godinu dana epidemija donela nostalgiju i žaljenje za prošlim vremenima koja su bila bolja – čak i po mišljenju mladih.

Mladi zapravo ne žale toliko za prošlošću koliko za slikom o budućnosti koju su imali pre epidemije. Mnogi mladi ljudi, naročito oni iz siromašnijih slojeva društva, već su iscrpljeni i obeshrabreni posle više od godinu dana epidemije. Lekari na televiziji i internetu koji jedni drugima i dalje protivreče kao u nekom beskrajnom, medicinskom reality-show, dok vladajuća administracija ostavlja utisak da meša zdravstvo i politiku, epidemiju i predstojeće predstojeće izbore…

U tekstu pod naslovom “Život je ranije bio lepši – čak i mladi tako misle”, dnevnik Le Parisien postavlja pitanje da li su mladi ljudi starosti od 18 do 30 godina zapravo “žrtvovana generacija”.

“Paul se zadužio u visini od 10 hiljada eura kako bi se upisao u čuvenu parisku Ecole de commerce. Za sada nije video ništa od toliko hvaljenih odlika ove škole, ni legendarna skijanja koja škola organizuje za studente, ni bogat društveni život o kome su mu pričali. Ostalo je bez odgovora više od stotinu mejlova koje je ovaj dvadesettrogodišnji mladić poslao na razne adrese tražeći staž”, piše Le Parisien.

Izgubljena godina

Reporteri su sreli i Mariusa, predavača – istraživača starog 27 godina za koga je život proteklih meseci bio kao neko dvostruko izdržavanje kazne. “Što se tiče mog doktorata o operi – izgubio sam godinu dana zbog toga što je sve bilo zatvoreno pa i opera”, kaže Marius dodajući da je drugi deo “izdržavanja kazne” bio stanje u kome su se nalazili njegovi studenti koji su “padali kao muve”.

Njegovo iskustvo ilustruju rezultati Francuskog instituta za javno mišljenje (Ifop) koji kažu da 64 odsto ispitanika svih godišta smatra da su mladi između 18 i 30 godina – “žrtvovana generacija” zbog pandemije virusa COVID-19.

U grupi ispitanika mlađih od 35 godina ovo mišljenje deli njih 78 odsto.

Čak 83 odsto ispitanih svih godišta smatra da će današnji mladi decenijama plaćati takozvani COVID-dug.

“Ograničavajuće protiv-epidemijske mere imale su veliki uticaj na njihov život (policijski čas, zabranjeni koncerti, zatvoreni noćni klubovi, zatvoreni restorani u kojima su studenti mahom nalazili poslove…).  Mladi ljudi su međutim već pre epidemije smatrali da su uslovi u kojima žive – teški. – COVID nije uzrok nove situacije, već je samo pojačao ono što je već postojalo – kaže sociolog Francois Dubet”, prenosi Le Parisien.

Dve trećine mlađih od 35 godina smatra da su antiepidemijske mere ograničavanja opravdane.

Ispitivanja Ifop-a pokazuju da su mladi potišteni jer je teško ne samo naći posao, ne samo iznajmiti stan već i naći ljubav – izveštava ovaj list.

Povratak bračnih agencija

Dnevni list Le Figaro se indirektno nadovezuje na ovu temu izveštavajući da je pandemija označila povratak već otpisanih bračnih agencija.

Potencijalni klijenti ovih agencija, uglavnom stari između 30 i 45 godina razočarani su u specijalizovane sajtove koji su on line povezivali potencijalne partnere koji su sami stupali u kontakt jedni sa drugima. Pravo ulaska na sajt naravno plaćalo se. Ispostavilo se da prečesto najava na ekranu uz opis lepote i vrlina – ne odgovaraju stvarnosti. I tako stare dobre agencije za sklapanje brakova u koje potencijalni klijent ulazi i objašnjava agentu šta očekuje i kakvu osobu traži – opet su u modi.

Le Figaro prenosi razgovor sa vlasnicom agencije Elite Connexion, iz Bordeauxa koja se trudi da “spoji” bogate kandidate za brak sa otprilike isto toliko bogatim kandidatkinjama.  “Ovo je ludnica, pozivi ne prestaju !”, rekla je reporteru vlasnica Guerda de Haan.  Nikada nije imala toliko posla u aprilu mesecu. Morala je da zaposli dva nova savetnika kako bi imala ekipu od pet ljudi – “inače  ne bi izašla na kraj”.

Veronique de Val, koja ima samostalnu agenciju, ocenjuje da je pojačana usamljenost za vreme pandemije podstakla ljude da se javljaju bračnim agencijama u većem broju nego do sada. Ona kao tipičan navodi slučaj Christiana – kandidata iz Bordoa koji je u agenciji Unicentre potpisao “klasičan paket usluga” u visini od hiljadu evra :  “Nije lako ugasiti kompjuter uveče i shvatiti da ste sami u stanu. Istina, porodica ne stanuje daleko ali sa kim ćete podeliti veče i pri tom ispoštovati anti-epidemijske mere zaključavanja. Uz to svi su prinuđeni da ređe izlaze, usamljenost je postala teška, želja da se sretne neko sa kim vreme može da se podeli postaje jača”.

Zavisnost od ekrana

Za sada klasične bračne agencije razgovaraju sa klijentima telefonom i pripremaju svaki dosije u očekivanju da će za koji dna moći da otvore vrata i primaju kandidate  za ženidbu i udaju uživo (a ne on line).

Jedna od posledica panedmije je i povećanje zavisnosti od ekrana kod sasvim male dece. Na prvoj strani vikend izdanja dnevnika Figaro naslov : “Znak za uzbunu : zavisnost dece od ekrana”.

U tematskom bloku govori se o zabrinjavajućoj pojavi kod dece : teškoće sa usredsređivanjem pažnje, zastoj u učenju, i prepuna pedo-psihijatrijska odelenja u bolnicama.

“Ovo se prvi put dešava u državnoj bolnici”, izveštava Le Figaro, “pregledi na pedijatriji zbog prevelikog izlaganja deteta pred ekranima, svakog ponedeljka u bolnici Jean Verdier u Bondy (okolina Pariza). Otvoreni pre godinu dana ovi pregledi namenjeni su deci mlađoj od 11 godina, ali većina malih pacijenata stara je između tri i šest godina”.

“Odlučnog tona ali sa osmehom dr Sylvie Dieu-Osika prima po drugi put Mariannu. U petom mesecu trudnoće, ova mlada žena dolazi kod lekarke zbog svog sina Adama, starog tri godine koji izgovara samo tri reči : “tata”, “piškim”, “do viđenja”, “izvrsno”. Adama je mama čuvala prvih devet meseci kada je morala da počne da radi. Zatim ga je čuvao otac. Od tada je dete raslo ispred televizijskog ekrana ili gledajući u ekran “pametnog telefona” kako bi se smirio.

“Teško je zamisliti da ovako mala deca mogu da provedu po osam sati dnevno pred ekranom, ali to nije tako retko slučaj kako neki misle”, kaže dr Sylvie Dieu-Osika.

Loš utjecaj

“U početku nisam bila svesna da ekrani imaju tako loš uticaj. Niko mi nije rekao da to nije dobro. Međutim kada je Adam pošao u obdanište (u Francuskoj obavezno od treće godine) videla sam da je u zakašnjenju sa razvojem i skrenuta mi je pažnja na to, takođe.

“Za vreme pregleda dečak se lepo igra sa jednom loptom. Vidi da mu se obraćajuzovući ga po imenu, zabavlja se igrajući se igračkama koje mu daje medicinska sestra. – Odlično Adame, gledaš me i razumeš – hvali ga doktorka. -Od kada smo prestali da ga držimo pred televizorom, stalno traži da budemo sa njim. Ranije smo bili na miru, ali on tada ništa nije učio. Bio je kao robot – kaže Marianne. -Njemu je sada potrebno da učinite napor i posvetite mu vreme. Treba se igrati sa njim, razgovarati, reći kako se zove stvar koju vam pokazuje”, savetuje joj lekarka”, prenosi Le Figaro.