Kako se upravlja fruškogorskim šumama?

Snimci enormnog broja trupaca, naslaganih na gomile kraj puteva koji presecaju Frušku goru, pre tri godine su preplavili društvene mreže. Od tada ne jenjava borba aktivista okupljenih u pokretu Odbranimo šume Fruške gore (OŠFG) da dokažu da postoje ozbiljni problemi u upravljanju jedinim nacionalnim parkom u Vojvodini.

Da nije reč samo o pukoj želji zaljubljenika u Frušku goru da onako iz srca, neargumentovano, spreče dalju devastaciju (time što se nalazi u sred ravnice) izuzetno specifičnog biodiverziteta, govore stručni profili ljudi koji se bave istraživanjima i analizama neophodnim za argumentovanu artikulaciju informacija na kojima pokret OŠFG temelji brojne prijave inspekcijama i drugim nadležnim organima.

Upravo nam ova činjenica omogućava da postavimo ključna pitanja: kakvi su rezultati analize planskih dokumenata i zakona? Zašto je prisustvo ekologa i biologa na javnim tribinama i tv-debatama, koje se bave temom seče fruškogorskih šuma, na nivou statističke greške, odnosno, zašto se problemu obnavljanja šuma pristupa skoro pa isključivo iz ugla šumarske struke, kada znamo da svet već desetinama godina unazad razvija strategije i koncepte ekološkog upravljanja šumama?

Na prvi pogled, sve se radi po zakonu

Po struci programer, uz to i preduzetnik, Novosađanin Goran Vučićević je, zbog stresnog posla, u jednom momentu života shvatio da mora da promeni svoje prioritete, pa je prestao da nalazi izgovore za odlazak u prirodu. Fruška gora se nametnula kao najbliža opcija. Otkrivajući staze i skrivene dragulje, poput vodopada, pećina, retkih biljnih vrsta, Goran sve više oseća želju da svetu pokaže jedinstvene lepote Fruške gore, što uz ljubav prema fotografiji nije bilo teško.

“U šetnjama Fruškom gorom nailaziš na lepe, ali i na one manje lepe stvari, često i ružne, a jedna od glavnih stvari na koju se teško navikavaš je seča drveća jer robuješ predrasudama da se u nacionalnim parkovima drveće ne seče. Uskoro počinješ da biraš da ideš u delove gde nema seče, ali svuda nailaziš na prave mini-deponije koje su nastale na mestima šumskih radova i shvataš da tu nešto ipak nije u redu. Nailaziš na ogoljene površine na kojima zatičeš samo kupinu i šipak, i sumnja raste. Vremenom svedočiš raznim nepravilnostima u radu, propustima u upravljanju, zloupotrebama u svakom smislu, javašluku na svakom koraku i poželiš to da promeniš.”

Goran Vučićević kreće od nule: čita zakone i planska dokumenta, analogijom traži rešenja svih zapaženih problema, upoznaje ljude sa brojnim činjenicama koje su u vezi sa Fruškom gorom.

“Ono što sam uočio tokom prvih analiza svih planskih dokumenata je da se planovi poštuju, da se, na prvi pogled, sve radi po zakonu i da tu nema ništa sporno. Nepravilnosti i nedoslednosti se uočavaju tek detaljnijim uvidom, kao i poređenjem sa stvarnom situacijom na terenu”, navodi Vučićević i kaže da toliko ima nepravilnosti da se ovde ne mogu sve navesti, te akcentuje sledeće:

• stalno narušavanje tzv. “šumskog reda” što je realna posledica nužnosti odabira spoljnog izvođača šumskih radova u proceduri javne nabavke. Naime, Javno preduzeće Nacionalni park Fruška gora (JPNPFŠ) nema uslove da u svojoj režiji neguje i održava šumu, već za te poslove angažuje, na papiru najpovoljnijeg, izvođača koji se po pravilu ponaša izuzetno “nedomaćinski” i pri izvođenju radova krši brojna pravila utvrđena zakonom, a da za to ne snosi nikakve posledice.
• ogromna šteta koja se nanosi prvenstveno hrastovim šumama u loše izvedenim sečama tzv. “prirodne obnove”, koje u desetogodišnjim planskim dokumentima čine 80 % planiranog prinosa drvne mase. Umesto da se nakon toliko godina loše prakse počne sa valjanom promenom strukture fruškogorskih šuma i “izdanačke šume” počnu prevoditi u “visoke šume”, imamo situaciju da se iz razloga, najčešće, stručne i organizacione prirode ove seče završavaju katastrofalno – dobijamo samo golo parče zemlje prekriveno šipražjem umesto mladom šumom željene vrste.
• usled reorganizacije gazdinstava zbog zakonske restitucije šuma SPC , na brzinu odrađeni dugoročni planski dokumenti nisu bili bazirani na inventuri stabala u fruškogorskim šumama, već na prepisivanju i satelitskim snimcima, te postoje velike sumnje u ispravnost samih planskih dokumenata na kojima se bazira seča šuma u periodu od 10 godina. Sve navedeno govori da se JPNPFG nije dobro snašlo u novim okolnostima koje su prilično otežale integralno upravljanje nacionalnim parkom.

U delu lovstva (JPNPFG je istovremeno i lovno gazdinstvo na celoj svojoj teritoriji), Goran Vučićević je pronašao velike nepravilnosti u podacima koji su u vezi sa prihodom od organizacije lova, gde se, na primer, za tri uzastopne godine (2015 – 2017) kao prihod iskazuje magična cifra od 174.881 din, a poređenjem sa ubijenim brojem divljih svinja dolazi se do apsurdne računice da jedan lovac, u jednom  ovakvom lovu, ubije čak 7 divljih svinja! Pri tom, lov se organizuje subotom u delovima gde je velika posećenost i to bez ikakve najave i upozorenja, što ugrožava bezbednost posetilaca.

Uputstva o sečama se moraju korigovati, smatra Vučićević, u smislu da se određena reprezentativna stabla ne seku kad dostignu zrelost, već da se ostave da dožive duboku starost:

“Mi sada imamo situaciju da na Fruškoj gori ne može da se nađe nijedno stablo koje ima 200 godina, pa čak ni blizu. Takođe se pri doznačavanju često ne vodi dovoljno računa o životinjama, naročito pticama koje se gnezde u krošnjama ili dubovima, te se dešava da se takva stabla poseku. Mora se težiti da kao rezultat seča dobijamo mešovite raznodobne i višespratne šume koje će biti generator biodiverziteta”.

Zaštićena područja na udaru zbog ekonomske dobiti

Da li se u upravljanju Nacionalnim parkom Fruška gora, kao i prilikom izrade planskih dokumenata, JPNPFG rukovodi nekom od savremenih koncepata koji obezbeđuju očuvanje biodiverziteta, poput Eco Forest Management i Continuous cover forestry? Pomoćnik direktora za zaštitu i razvoj Peđa Vukolić, po struci šumarski inženjer, odgovara:

“Svim planiranim radovima prethode uslovi Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode koji su ugrađeni u Osnove za gazdovanje šumama. Na navedene Osnove saglasnost daje Ministarstvo zaštite životne sredine, a posle njih Ministarstvo nadležno za poslove šumarstva preko Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu. Prostorni plan područja posebne namene izradio je Pokrajinski zavod za urbanizam”,  uz opasku da je polazna teza ovog teksta – da se problemu obnavljanja šuma pristupa skoro pa isključivo iz ugla šumarske struke, a da se zanemaruje uloga ekologa i biologa – potpuno netačna.

Tačno je da su sva planska dokumenta u kojima su definisani i načini i vrste seča, kao i obimi seča, odobreni od strane Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode, a samim tim  i Ministarstva zaštite životne sredine kao najviše instance, kaže Dragana Arsić, aktivistkinja pokreta OŠFG. To upravo ukazuje na veliku odgovornost ovih zaštitarskih institucija za način upravljanja prirodnim vrednostima Fruške gore.

Posledica odobravanja takvih planskih dokumenata, počevši od osnova gazdovanja šumama, i godišnjih i desetogodišnjih programa rada JPNPFG, jeste negativna praksa upravljača, koja se ogleda u komercijalnoj seči šuma velikih razmera. Posledično, te seče dovode do ugrožavanja i uništavanja šumskih ekosistema i biodiverzteta:

“Bitno je reći da  je velika odgovornost Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode što su odobrili Osnove gazdovanja šumama u kojima se ekološko-biološka funkcija šuma štiti samo na 3%  površine, tj. samo u delu gde je režim zaštite prvog stepena, a da je na ostalih 97% prioritetna proizvodna funkcija. Ovo je nedopustiv konflikt funkcija šuma u zaštićenom području prirode i to mora da se menja izmenama Zakona o zaštiti prirode i otklanjanjem kolizije sa Zakonom o šumama”, navodi Arsić, i ukazuje na tri ključna problema:

“Na osnovu podataka o obimu prometa trupaca i drvne građe kojom se ostvaruje najniža ekonomska vrednost, a obuhvata oko 55% ukupnog izvoza proizvoda od drveta, zaključujemo da su  zaštićena područja prirode na velikom udaru zbog eksploatacije šuma u funkciji ostvarivanja ekonomske dobiti. U situaciji kada država Srbija ne donosi odluku o zabrani izvoza trupaca i prosto obrađenog drveta,  mi gubimo šume  nacionalnih parkova jer ponuda ne može da zadovolji tražnju ni domaćih pilana, ni fabrika nameštaja.

Drugi krucijalni problem je model samofinansiranja javnog preduzeća od seča šuma, i za taj model je svakako odgovorna država. A treći problem čine korupcija i ilegalne šumske aktivnosti koje su prisutne kao organizovane aktivnosti, a koje je jako teško dokazati.

Kako god, upravljanje zaštićenim područjima prirode je imperativ ukoliko Srbija želi da ima nacionalne parkove, a mora da ih ima jer je to obaveza ne samo prema građanima, već je i obavezujuć standard za ekološko poglavlje 27 i razne ekološke konvencije koje su potpisane u protekloj deceniiji,  a još uvek su samo slovo na papiru.”

Kako upravljati šumama?

Koncept Continuous cover forestry podrazumeva da u okviru jedne površine koja je podvrgnuta seči, ne bude posečeno više od 30% stabala i da postoje makar dve starosne klase stabala, objašnjava Saša Rajkov, master ekolog. Na taj način je pokrivenost šumskim sklopom sačuvana i ekosistem je približan prirodnom.

Polazište pomenutog koncepta jeste kako da nastavimo da eksploatišemo šume i održimo određen nivo privređivanja, a da pritom ne izgubimo biodiverzitet i ostale ekosistemske usluge, poput rekreacije i estetike pejzaža? Ako govorimo o šumama van zaštićenih područja, u njima je zaista potrebno uspostaviti neku ravnotežu između korišćenja drvne mase i održanja drugih usluga koje nam šume pružaju. Zaštićena područja, pak, u fokus stavljaju očuvanje prirode, iako ne isključuju korišćenje prirodnih resursa u svakoj kategoriji i svakom delu površine područja, u zavisnosti od režima zaštite.

Osnovne funkcije nacionalnih parkova u Srbiji su očuvanje biodiverziteta, prirodnih staništa, populacija divlje flore, faune i fungije.

“Međunarodna unija za zaštitu prirode (IUCN) prepoznaje šest kategorija zaštićenih područja u svetu prema načinu upravljanja. Tako veliki svetski nacionalni parkovi spadaju u kategoriju I ili II. Nasuprot tome, Nacionalni park Fruška gora je u pretposlednjoj – kategoriji V”, navodi Rajkov, i objašnjava:

“Upravljanje kategorijom I i II teži da svede ljudsku aktivnost na minimum, uz očuvanje stanja najpribližnijeg prirodnom. Kategorija V ostavlja mogućnost neprekidnog delovanja čoveka i stavlja fokus na tradicionalno upravljanje i korišćenje proizvoda iz prirode, poput drvne građe. Sam Zakon o nacionalnim parkovima Srbije ciljeve postavlja toliko široko da mi danas govorimo o tome da li postoji ravnoteža između proizvodnje drveta i očuvanja onoga što je od prirodnih vrednosti preostalo u NP Fruška gora? Ova ravnoteža, pa čak i samo nada da je moguće ponovo je uspostaviti, je preduslov za pomenutu kategoriju V i zakonska je obaveza upravljača. Međutim, bez redovnog praćenja stanja i trendova populacija divljih vrsta vezanih za šumske ekosisteme u NP Fruška gora, teško možemo precizno govoriti o rezultatima upravljačkih praksi. I praćenje stanja je još jedna zakonska obaveza upravljača.”

Narušen ekosistem prvo gubi najranjivije vrste. Fruška gora je izgubila čitav niz, među kojima i orla krstaša (Aquila heliaca), šarku (Vipera berus), bubu pustinjaka (Osmoderma eremita).

“Prekomerna eksploatacija uzročno-posledično dovodi do gubitka staništa i odumiranja živog sveta. Najdrastičniji primer nestanka vrsta usled prekomerne eksploatacije jeste nestanak orla krstaša iz fruškogorskih šuma. Jedan od glavnih razloga nestanka je uznemiravanje tokom gnežđenja, kao i gubitak starih stabala pogodnih za smeštanje masivnog gnezda ove vrste”, kaže Draženko Rajković, koji se bavi zaštitom i proučavanjem ptica, kao i staništa širom Srbije.

Rajkov i Rajković se slažu da, ukoliko bi postojali trendovi populacija ptica šumskih staništa na Fruškoj gori, moglo bi da se reaguje pre nego što je kasno.

“Ekosistem se nestankom svake vrste dalje urušava, do nestanka celokupnog šumskog predela, sa površinskim tokovima vode, zemljištem i biodiverzitetom. Narušavanjem i gubitkom šumskog ekosistema gubimo prostor za rekreaciju, za proizvodnju meda, drvne mase, prečišćivač vazduha, ublaživač toplotnih talasa i žege, gubimo ne samo novac i radna mesta, već i kvalitet životne sredine i naših života”, smatra Saša Rajkov.

Zbog toga je neophodno redefinisati strateški okvir i izgraditi multidisciplinarne strategije razvoja šumarstva u koje su utkane, osim proizvodnih, i druge funkcije šuma, poput ekoloških ili socio-kulturnih, kao i struke poput bioloških i ekoloških, kategoričan je Draženko Rajković.

“Od ključnog značaja za biodiverzitet je integralno upravljanje šumama na prostoru nacionalnih parkova, specijalnih rezervata prirode i drugih područja bogatih biodiverzitetom. Na tim područjima je neophodno smanjiti eksploataciju šume, održavati spratovnost, pojačati aktivnu zaštitu biodiverziteta kroz planske mere, kao i pojačati nadzor uz praćenje adekvatnih indikatora. Takođe, ključno je povećati prvi stepen zaštite u cilju očuvanja retke flore i faune.”

Veza između narušenih eko-sistema i pandemije

Krčenje šuma, širenje naseobina, zauzimanje prostora duboko u prirodnim predelima prašuma i tropskih kišnih šuma dovodi u bliži kontakt veliki broj ljudi sa velikim populacijama divljih životinja koje nose niz oboljenja sa kojima nismo ranije imali kontakt, kaže Saša Rajkov, dipl.ekolog.

Jugoistočna Azija je izgubila 30% površine pod šumama u poslednjih 40 godina, zbog širenja poljoprivrednih površina i urbanizacije. Ove šume su bile stanište slepih miševa, koji su domaćini i prirodni rezervoar korona virusa.

Uz narušenu ravnotežu u ekosistemu, neprekidan kontakt, pa i korišćenje divljih životinja u ishrani, ovakvo okruženje je pogodno za nastanak novih sojeva virusa koji mogu preći i sa čoveka na čoveka. Prvu epidemiju korona virusa (SARS-Cov-1) imali smo 2003. Danas celo čovečanstvo doživljava posledice.