Čudesno lijepa varoš postala utočište sovama

Kikinda je čudesno lepa varoš. Krase je brojni objekti svrstani u kategoriju kulturnih dobara od izuzetnog značaja, poput Kurije, monumentalne građevine u kojoj se sada nalazi Narodni muzej, a u prošlosti zgrada Magistrata i sedište Velikokikindskog dištrikta (povlašćenog okruga u okviru Habzburške monarhije), Budišinove palate, koja zbog svoje proporcionalnosti i estetike neobaroknog stila predstavlja pravo umetničko delo, ali i jedne od svega dve sačuvane suvače u Evropi – mlina koji za mlevenje žitarica koristi snagu životinja.

U Kikindi se istorija ne prekraja. Iz prošlosti se uči, a mesta ima za sve – i za tri crkve: pravoslavnu, rimokatoličku i reformatorsku, i za spomenike palim borcima Kikindskog partizanskog odreda i meštanima koji su 1942. internirani u norveške logore, i za umetnike koji svakog jula stvaraju velike formate u terakoti, i za one koji vole jesenje Dane ludaje, kako Kikinđani zovu bundevu. Prirodnjaci takođe pohode Kikindu, kako zbog značajnog paleontološkog otkrića iz 1996. godine – skeleta ženke mamuta, pronađenog u glinokopu fabrike crepa Toza Marković, tako i zbog sova utina, koje su u drveću prelepog kikindskog trga formirale najveće poznato zimovalište u svetu.

Draženko Rajković je ornitolog iz Centra za istraživanje biodiverziteta. Svoju profesionalnu karijeru posvetio je upravo izučavanju sova. Od njega saznajemo da poslednjih godina na drveću u centru Kikinde ne boravi više od 460 jedinki, a da je maksimalna brojnost od 734 jedinke zabeležena u zimskom periodu 2009. godine.

“Kikindu, ali i druga naselja u ovoj severno-banatskoj opštini, sove utine odabiraju tokom zimskog perioda zbog nepovoljnog staništa u okolini. Ako se pogleda iz ptičje perspektive, Kikinda je jedna velika zelena oaza smeštena u naizgled beskrajnom prostranstvu obešumljenih ratarskih polja koje sovama ne nude mesta za zaklon i odmor, ali nude obilje plena u vidu sitnih sisara. Dakle, krošnje drveća, smanjen uticaj vetra i manjak predatora su glavni atraktanti koji privlače utine da tokom zimskih dana obitavaju u vojvođanskim naseljima”, navodi Rajković. On skreće pažnju na činjenicu da u Vojvodini tokom zimskog perioda boravi od 15 do čak 25 hiljada jedinki sova utina, što zavisi od jačine zime i brojnosti glodara kojima se hrane.

Srodili se sa sovama

Da su sove zaštitni znak grada, onoliko koliko su i ludaje, smatra Kikinđanka Tanja Bogaroški.

“Srodili smo se sa sovama i nikome, bar koliko ja znam, ne predstavljaju problem jer su pre svega korisne poljoprivrednicima u obližnjim atarima. Najlepše je što naša deca počinju da ih istražuju već u vrtiću, tako da do kraja osnovne škole znaju baš mnogo o njima”.

Da su sove dobrodošle u kikindske krošnje potvrđuje i Biljana Kuzmančev, koja je odrasla u zgradi tik do trga: “One su sastavni deo naših života, čudno mi je i da pomislim da na trgu ne bude sovica!”

Iako građanima Kikinde ne smetaju, sove ipak jesu ugrožene i to najviše prekomernom i nekontrolisanom upotrebom pesticida, zatim gustom mrežom saobraćajnica i sečom zabrana, drvoreda i parkovskih površina.

“Upotrebom pesticida dolazi do trovanja voluharica i miševa, koji su glavni plen utine tokom cele godine. Na taj način – posredno, budu otrovane i jedinke sove utine. Gusta mreža saobraćajnica dovodi do sudara sa motornim vozilima čija velika brzina i zaslepljujuća svetla tokom noći ostavljaju malu šansu utini koja leti unaokolo u potrazi za plenom” objašnjava Draženko Rajković, ukazujući na još jedan, gorući, problem širom Vojvodine – seču drveća, čime utine gube mesta za gnežđenje, skrivanje i odmor.

Dva kilometra dug drvored štiti od zagađenja

Kikinda je još po nečemu globalno poznata. Stabla pincike, kako Kikinđani nazivaju vrstu omiljenu u Vojvodini zbog sposobnosti listova nalik koprivi da apsorbuju prašinu i štetne gasove, čine najveći deo oko dva kilometra dugog drvoreda u ulici generala Drapšina, koju je prestižni sajt architecturendesign.net 2015. godine svrstao među 49 najlepših na svetu. U svetlu činjenice da u vojvođanskim gradovima, zbog potreba investitorskog urbanizma, stradaju i pojedinačna stabla i drvoredi, ova ulica deluje nestvarno. Atraktivnost svojevrsnog zelenog tunela koji obrazuju krošnje, dodatno ističu fasade kuća okrečene u razne boje.

“Kao u bajci” reči su kojima Tanja Bogaroški opisuje odrastanje u ulici generala Drapšina.

“Taj drvored je magičan, koje god da je godišnje doba. Uticao je na mene da shvatim koliko je važno da čuvamo drveće, usudiću se čak da kažem koliko je sudbina te brige vezana za naše sudbine – bez čistog vazduha nije dobro nikome, ni ljudima, ni životinjama”, smatra Bogaroški, podsećajući se te 2015. godine i vesti da je njena ulica proglašena za jednu od najlepših na svetu.

“Osećala sam ponos, ali i tugu – ponos jer je čitav svet video tu lepotu, a tugu jer je ulica u suštini zapuštena i takva se našla na tom sajtu. Iskreno, nadala sam se da će to motivisati predstavnike vlasti i tadašnjeg gradonačelnika Pavla Markova, koji je takođe odrastao u ovoj ulici, da rekonstruišu ulicu, srede trotoare, orežu stabla, pa čak i da je zatvore za saobraćaj, što da ne? Međutim, ništa se od toga nije dogodilo.”

Pokušaj da neko poseče ova stabla radi urbanističkih zahteva za izgradnjom parkinga, Tanja Bogaroški karakteriše kao “političko samoubistvo”.

 

Od Biljane Kuzmančev saznajemo da je, do sada, vršeno podmlađivanje čuvenog drvoreda; ipak, kao izuzetnu vrednost Kikinde ističe gradski trg, u smislu prostorno-kulturne celine. Njen otac svakodnevno šeta trgom i u razgovoru sa ljudima koji se dive zelenilu, ima običaj da kaže: “Moja generacija je ovo sadila i čuvala, da biste to danas imali”.

Problemi sa renoviranjem trga

Sav smisao trajanja sažet je u ovoj jednostavnoj rečenici. Ipak, zelenilo na lepom kikindskom trgu, kroz istoriju svog postojanja poznatom kao Trg Franje Josifa, Trg kralja Petra prvog, Titov trg i sada Trg srpskih dobrovoljaca, pre petnaestak godina je bilo ugroženo. Lokalna vlast, koja je tada bila u rukama Srpske radikalne stranke, angažovala je pejzažnu arhitektkinju da “malo renovira” gradski trg.

Kikinđanin Milan Veselinov se dobro seća ovog događaja.

“Suština problema sa renoviranjem je bila ta što je arhitektkinja predvidela seču drveća koja su bila zdrava, ali su po njenom stručnom mišljenju bila kriva i stoga se nisu uklapala u njenu viziju kako to treba da izgleda. Vest da se sprema seča brzo se proširila Kikindom, te smo moje poznanice Bilja, Nada i ja fizički – dakle telima, odbranili stabla koja su bila spremna za odstrel samo zato što su nekome bila nedopadljiva. Dežurali smo pored njih bez obzira na pritiske, verbalne napade, čak je, na poziv arhitektice, i policija intervenisala”, priča Veselinov.

Razrešenje ove situacije, koja slikovito govori o značaju građanskog aktivizma, teklo je tako što je Veselinov zatražio prijem kod gradonačelnika i objasnio mu da je poseći stablo samo zato što nije dopadljivo isto kao i kada bismo počeli da ubijamo ljude koji šantaju, imaju krivu kičmu ili drugi deformitet: “Drvo ima pravo na život, bez obzira na to što je krivo”, zaključuje Veselinov.

To isto drveće je i zimovalište sova utina. Ornitolog Draženko Rajković savetuje da je “na samim zimovalištima u naseljima potrebno obezbediti što veći mir, izbegavati postavljanje svetlećih ukrasa i upotrebu pirotehničkih sredstava, i najvažnije – ne seći stabla bez preke potrebe”. Podseća na važnost očuvanja zdrave i brojne populacije ove korisne vrste (svaka jedinka pojede i do 1000 miševa godišnje), pogotovo što je zimujuća populacija u blagom opadanju.

“Osim čuvanja stabala, neophodno je odgovorno postupati prilikom upotrebe hemijskih sredstava u poljoprivredi. Takođe, korišćenje kratkih svetala na motornim vozilima i smanjena brzina su efektni načini očuvanja ne samo utine nego i drugih živih bića koja naseljavaju vojvođansku ravnicu”, savetuje Rajković.

Lokalna samouprava je novembar proglasila Mesecom sova u Kikindi, sa namerom da program koji prati promociju najvećeg na svetu zimovališta sova utina vremenom preraste u turističku manifestaciju, poznatu van kikindske opštine i regiona.