Preveslao Atlantik za djecu koja se liječe od raka

Šta čovek može da uradi kada se, u veslačkom čamcu, nađe u sred oluje koja besni nad Atlantskim okeanom? Ništa drugo do da nastavi da vesla. Misao vodilja Predraga Tripkovića je u tim trenucima bila da mora da izdrži koliko god mu je teško dok ga i s leva i s desna zapljuskuje ledena voda, jer je “deci koja se leče na onkologiji mnogo, mnogo teže”.

U ova četiri otkucana reda stala je suština ljudskosti. Čovekoljublje i snažan osećaj odgovornosti prema društvenoj zajednici pokrenuli su Predraga Tripkovića da se u veslačkom čamcu, u svojoj 59. godini, otisne na šest i po hiljada kilometara dug put od Portugala do Francuske Gvajane. Kao deo petočlane internacionalne ekipe, na Atlantiku je proveo 53 dana, smenjujući se sa kolegama po principu dva sata veslanja, dva sata odmaranja. Opasno i krajnje neizvesno putovanje je posvetio deci koja se na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije leče od raka, tražeći način da javnosti skrene pažnju na takođe neizvesnu i tešku borbu koju vode obolela deca i njihovi roditelji.

U saradnji sa Udruženjem “Uvek sa decom”, koje pomaže malenim pacijentima na dečijem odeljenju Instituta za onkologiju, rukovodeći se idejom da nad sudbinom te dece ne treba tugovati, već im treba pomoći, Predrag je našao način da to učini. Njegovu prekookeansku avanturu ljudi su mogli da prate preko društvenih mreža i da rad udruženja podrže slanjem sms-a na 7175.

“Veslanje preko Atlantika je privuklo mnogo pažnje, ali biciklistički put preko USA je bio mnogo plodonosnoji udruženju ‘Uvek da decom’ jer sam tada bio u prilici da pišem i mnogo više objavljujem na FB stranici Nomad kulutra”, kaže Tripković i dodaje da mu je ipak manje važno to što se ovenčao slavom kao najstariji čovek ikada i prvi Srbin koji je preveslao Atlantik, od poruke koju želi da pošalje svima nama, a to je da ne zaboravimo da u svakom trenutku nekome negde treba pomoć.

Humanost ‘običnih’ ljudi

Prethodna 2020. godina je, na žalost, bila vrlo izdašna u stvaranju prilika da nekome pomognemo: od penzionera koje smo u toku vanrednog stanja obilazili i donosili im namirnice, preko prikupljanja pomoći prijateljima i komšijama koji su u toku pandemije ostali bez posla, do trenutno aktuelnog organizovanja skupljanja i prevoza higijenskih sredstava, odeće i hrane ljudima iz Petrinje. Sve što sam pobrojala pokretali su i pokreću anonimni, “obični” ljudi poput Predraga. Ne omalovažavajući dobrotvorni rad poznatih i bogatih ličnosti – veliko im hvala na svemu što čine – humanost “malih” ljudi, koji su i sami preopterećeni problemima današnjice, ostavlja bez daha. Ipak, dobrobit pojedinca i društva nije svima jednako važna.

Još je Ciceron postavio pitanje “Šta čini čoveka čovekom?”. Debata u nauci o tome da li je naša čovečnost tek posledica etičkih vrednosti uspostavljenih u određenoj zajednici ili, kao vrsta, posedujemo nekakav altruistički gen, nikada neće biti okončana, jer izgleda da konačnog odgovora na to pitanje nema. Da ima, udruženim snagama bi ga iznedrila sva dosadašnja filozofska razmatranja, antropološka istraživanja i religijska učenja o konceptima solidarnosti i ljudskosti. Situacija nije značajno bolja ni sa istorijskim interpretacijama događaja koje su obeležili čovečnost ili nečovečnost, o čemu mi sudimo na osnovu sopstvenog poimanja dobra i zla.

Srećom, narodnu mudrost da se “drvo na drvo oslanja, a čovek na čoveka” svi razumemo, bez obzira kojoj kulturi pripadamo. Zato je važno pisati, stalno i neumorno, o ljudima i njihovim motivacijama da čine dobra dela, ma koliko nam se neka dela činila sitna i stoga beznačajna. Time ćemo stvarati jednu široku sliku na kojoj ćemo, bez ikakve sumnje i rezerve, moći i sebe da zamislimo, a to je prvi – najvažniji korak u razvijanju sopstvene humanosti.

Predrag Tripković veruje da je svako od nas tokom života, od roditelja, profesora, ljudi koji su nam uzori, dobio nešto što ga je odredilo da bude to što jeste. Smatra da smo dužni da te dobre stvari vratimo na neki način društvu koje nas je formiralo. Kaže da nije “izmislio toplu vodu” kada je počeo, davnih dana, da svoj stil života – stil nomada koji upoznaje svet oslanjajući se na “sopstveni pogon”, trudeći se da ničim ne naškodi prirodi – povezuje sa mogućnošću da pažnju medija skrene na neke od društvenih problema koji su manje vidljivi.

Ulaganje u dobrobit društvene zajednice

Upravo zato skreće pažnju da postoje mladi, talentovani i fizički spremni ljudi koji nemaju sredstava da ostvare medijima atraktivne avanture i poziva korporativni biznis da podrži ovaj vid humanitarnih akcija.

“Ako društveno odgovorna kompanija donira 2.000 eura, to će mediji objaviti jednom ili dva puta u najboljem slučaju; ako finansira put talentovane osobe koja objavljuje priče i videozapise koji skreću pažnju i na problem koji nije dovoljno vidljiv, imaće inspirativnu priču u medijima četiri, pet meseci, pre svega na društvenim mrežama, a onda i u klasičnim medijima. Efekat njihovog ulaganja u dobrobit društvene zajednice biće mnogo veći”, kaže Tripković koji je svoja mnogobrojna putovanja sam finansirao.

Naglašava da se on konstantno trudi da objasni korporativnom biznisu da u svojim društvenim kampanjama investiraju u putnike koji podržavaju nevladine organizacije koje deluju u službi manjina sa specifičnim potrebama.

Otuda i njegova saradnja sa udruženjem “Uvek sa decom”, koje je fokusirano na pomoć dečijem odeljenju Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije. Prikupljenim novcem i ostalom vrstom donacija, članovi udruženja, koje postoji od 1991. godine, uređuju i renoviraju odeljenje da bi deci, roditeljima i zaposlenima što više olakšali mučan tok oporavka od bolesti. Divna akcija koju već godinama sprovode je pripremanje rođendanskih poklona za  decu koja se nalaze na lečenju, bez obzira na uzrast. Svakodnevno se druže sa “svojom decom”, a organizuju i posete glumaca, pesnika, dečijih pisaca i sportista.

Godišnje se na ovom odeljenju leči oko stotinu dece. 100 dinara košta i slanje SMS-a sa sadržajem “7175” na broj 7175. Naravno da ne možemo svi da preveslamo Atlantik, ali uvek ima nešto što možemo da učinimo za one kojima je pomoć neophodna.