Novi premijer Srbije: Pristao sam, biću sve što hoće!

Još uvek „mali Putin“ (tako ga ponegde nazivaju) nije proglasio konja za senatora, kako je to njegov daleki prethodnik Kaligula učinio, ali je to verovatno samo posledica toga što nije veliki ljubitelj životinja. Kao ni ljudi, čini se.

Ali, zato, na raznim rukovodećim mestima osvanu čudna, malo je reći – nekompetentna imena: keramičar je višestruki ministar i šef tajne službe, nastavnica matematike predvodi skupštinski odbor za kulturu, a pravnica i ljubiteljica visoke kulture rukovodi telom koji građane štiti od nuklearne radijacije. Može se tako nabrajati do zore.

‘Siloviti politički uspon’

Jedini „kvalitet“ koji vas preporučuje da napredujete na naprednjačkoj lestvici jeste bespogovorna poslušnost kultnom vođi i oštar jezik prema političkim oponentima i kritičarima. Pošto predsednik voli javno da ponižava svoje saradnike, važno je i da diskreditaciju prihvatite sa osmehom na licu, zaljubljenog pogleda usmerenog ka svevladaru. U ovu definiciju savršeno se uklapa budući premijer Srbije Miloš Vučević, koji navodno, kažu zlobnici, obožava pesmu Bijelog dugmeta – „Pristao sam, biću sve što hoće!“

Siloviti politički uspon mandatara Vučevića, do pre desetak godina anonimnog advokata iz Novog Sada, zapravo je tipičan za Vučićevu vladavinu. Analitičari Vučićev sistem moći zovu raznim imenima, neki autoritarizmom sa elementima diktature, neki kleptokratijom, a neki – ohlokratijom.

U svemu tome ima i porodične vladavine. 2012. godine Vučić brzo i uspešno, uz podršku i sa desnice i sa levice, pa i sa Zapada, osvaja potpunu vlast nad državom, njenim institucijama i medijima, dok njegov brat Andrej izigrava Don Vita Korleonea i stavlja pod kontrolu paralelnu strukturu moći koja ordinira s druge strane zakona, za šta je imao dobre temelje.

Dugogodišnje prijateljstvo porodica Vučić i Vučević, nastalo još u radikalsko doba, bila je dodatna ali važna preporuka za novog šefa srbijanske vlade.

Miloš Vučević je naime sin starog radikala, danas pokojnog Zorana Vučevića, advokata koji je u jednom periodu bio predsednik radikalske novosadske skupštine. Sam Miloš će često isticati porodično prijateljstvo Vučića i Vučevića, nazivajući Aleksandrove i Andrejeve roditelje – „čika Anđelko“ i „teta Angelina“, uz tvrdnju da su mu oni „drugi otac i majka“.

Kada je Vučić 2008. godine napustio Šešeljevu Srpsku radikalnu stranku i osnovao, zajedno sa Tomislavom Nikolićem, Srpsku naprednu stranku, otac i sin Vučević su, logično, odmah promenili partijski dres. I postali bitni igrači.

Novi Sad je osamdesetih i devedesetih, pa i s početka dvehiljaditih, bio dovoljno mali grad da se u njemu svi poznaju, ako ne iz prve ono iz druge ruke. Ipak, većina starih Novosađana, ali i lokalnih političara i novinara za Miloša Vučevića prvi put su čuli tek kada je izabran za predsednika Gradskog odbora Srpske napredne stranke, 2011. godine. A, to je Zoranov mali – moglo se čuti tih dana.

Radio je u advokatskoj kancelariji svog oca, uglavnom administrativne poslove, kolege sa Pravnog fakulteta ga se ne sećaju, svakako ne po znanju i prodornosti, a ni proučavaoci kulturnog i noćnog života. Možda je tome doprinela činjenica da je gimnaziju, iako rođen i odrastao u Novom Sadu, završio u Bačkom Petrovcu, obližnjem gradiću u kojem žive većinom pripadnici slovačke nacionalne manjine.

Planovi

U serijalu „Junaci doba zlog“, koje je uređivao čuveni srbijanski novinar Slaviša Lekić, tvrdilo se da se Petrovac „desio“ jer Miloš nije imao dovoljno dobre ocene i validno znanje da upiše jednu od novosadskih gimnazija, pa se „uvalio“ u „slovačku“, zahvaljujući tzv. srpskoj kvoti.

Ne u svim lokalnim samoupravama Srbije, ali u većini njih, nakon dolaska naprednjaka na vlast važilo je pravilo – glavna moć se nalazi u paralelnim (čitaj: kriminalnim) strukturama, a ne onim koji formalno čine vlast. To pravilo je naročito važilo za Novi Sad, pa i celu Vojvodinu. Prema tvrdnjama opozicionih političara, sve važne odluke su u ime Miloša Vučevića u Novom Sadu donosili Andrej Vučić i kontroverzni biznismen sa Kosova Zvonko Veselinović. To Vučević i nije nešto naročito krio, koristeći svaku priliku da iskaže svoju bliskost sa Andrejom i da mu se zahvali na „pomoći“.

Za vreme Vučevićevog desetogodišnjeg gradonačelnikovanja, Novi Sad je urbanistički razoren, regulacioni planovi se menjaju po potrebi investitora, uništavaju se zelene površine i zaštićeni objekti, a na njihovim mestima niču predimenzionirane građevine bez prateće infrastrukture, uz razna protivzakonita pogodovanja preduzimačima. Od jednog mirnog, prostranog, udobnog grada, Novi Sad sada krase saobraćajne gužve veće nego u Beogradu, smrad kanalizacije, nizak pritisak u vodovodnim cevima, procvat kriminala i korupcije i aktivno delovanje ekstremističkih grupa koje su pod kontrolom Srpske napredne stranke.

Opozicija je ili sistemski uništena ili je postala klijentistički deo gradske vlasti (recimo, Liga socijaldemokrata Vojvodine), što je Vučeviću, Andreju Vučiću i Veselinoviću omogućilo dugogodišnju nesmetanu vladavinu. Zastraši ili kupi! Ćute i intelektualci i nevladine organizacije. Tek negde krajem prošle decenije opozicija počinje da diže glavu, a aktivne su i mnogobrojne građanske inicijative koje se bore protiv, kako kažu, urbicida, ekocida, korupcije i kriminala. Vlast koristi kriminalne grupe, „navijače“ i ekstremiste za zastrašivanje građana, ali i za tzv. izborni inženjering, ucenu birača, kupovinu glasova, i tako dalje.

I pored toga što kontroliše bezmalo sve medije u gradu, ima ogromnu moć i novca vreću bez dna, i pored toga što je podržavaju i mnogi sa klijentističke levice, u gradskim sredinama Srpska napredna stranka ostvaruje veoma loše izborne rezultate proteklih nekoliko godina.

Na biračkom mestu Miloša Vučevića, SNS je na decembarskim izborima doživeo pravi fijasko… Ništa dakle što bi preporučilo Vučevića za avanzovanje, ali avaj…

‘Upodobljavanje’

Vučević postaje gradonačelnik 2012. godine, ali nikako ne zahvaljujući izbornim rezultatima. SNS naime te godine osvaja tek 16 posto glasova u Novom Sadu, ali nakon što je formirana republička vlada predvođena naprednjacima, nastupa proces tzv. upodobljavanja lokalnih vlasti republičkoj.

„Upodobljavanje“ je termin koji se koristio za nasilnu prekompoziciju većine u lokalnim parlamentima, odnosno kupovinu odbornika, njihovo ucenjivanje, čak i otmice (koristio se izraz – politički karantin), a glavnu ulogu u procesu su imali namrgođeni ćelavci, žestoki momci sa vrelog beogradskog asfalta. Nije se u toj akciji mnogo Vučević pitao, niti je izdavao naredbe: on je samo po obezbeđivanju skupštinske većine postao formalno prvi čovek grada. Jedinu pobedu na novosadskim izborima njegova lista osvojila je 2016. godine, u uslovima kada opozicija nije ni postojala. A 2020. godine opozicija je bojkotovala izbore. Na lokalnim izborima u Srbiji gradonačelnik ili predsednik opštine ne bira se direktno, nego u lokalnom parlamentu.

Navodno je još 2020. godine Vučević dobio od Andreja informaciju da će on biti novi premijer Srbije, pa je čak, posle tadašnjih izbora, spakovao kofere i priredio oproštajnu zabavu, anketirajući na njoj saradnike ko bi da ga prati u novi kabinet, u Beograd. Ali, morao je ostati, iz još nejasnih razloga, još dve godine na funkciji gradonačelnika, što će ga učiniti najdugotrajnijim prvim čovekom tzv. Srpske Atine.

Nakon izbora, 2022. godine, Vučić Ani Brnabić produžava status premijerke, ali joj oročava mandat na dve godine, a Vučevića postavlja na mesto potpredsednika Vlade i ministra odbrane. Vučić kaže – da se malo uvežba pre premijerskog mesta. Naravno da sve ove javno saopštene odluke izlaze iz mandata predsednik države, ali Vučić voli da krši Ustav i zakone čak i ako za to nema potrebe.

U maju 2023. godine Vučević postaje predsednik Srpske napredne stranke, naravno fiktivni, kao što je uostalom bio fiktivni gradonačelnik, jer Vučić podnosi ostavku na mesto stranačkog lidera.

I kao što će, uostalom, biti fiktivni premijer. Nema sumnje da je Ana Brnabić bila predsedniku odana „do imbecilnosti“, zvala ga je „šefe“ i nije krila da iza svake njene odluke stoji on, ali nema ni sumnje da će Vučević biti još poslušniji.

Za njega je Vučić Mesi i mesija, on je porodicu Vučić branio ne samo od „domaćih izdajnika“ i od „stranih elemenata“ već i u raznim unutarstranačkim borbama. Pa zar ima veće bliskosti od one kada nekoga poznajete sa decenijskih kućnih sedeljki? Vučević će, žešće nego Brnabić, vređati političke protivnike – koje i inače naziva „ljudskim šljamom i društvenim talogom“ koji radi po nalogu „stranih službi“ sa ciljem da uništi državu.

Rizične izjave

Cinici kažu da bi Vučić na čelo partije i vlade najradije stavio brata Andreja, ali da bi taj potez mogao da bude nepopularan u zemlji i inostranstvu, pa se odlučio za Andrejev dobro iskušani supstitut.

Vučević je u Srpsku radikalnu stranku, devedesetih, ušao jer je verovao da će se ostvariti ideja o Velikoj Srbiji, ono Karlovac-Karlobag-Virovitica i slične budalaštine.

U jednom periodu, na početku gradonačelnikovanja, čuvao sa od žestokih nacionalističkih izjava, a onda ga je bogami krenulo. Poznat je recimo po rečima da su mu nejasni oni Srbi koji letuju u Hrvatskoj, pretio je Makedoniji i Crnoj Gori da će proći kao Ukrajina, voli Hrvate nazivati ustašama… No, ako mu se naredi, promeniće on retoriku, postaće mirotvorac i regionalni pomiritelj. Ali, isto tako, na befel odozgo, neće se ustručavati ni da započne neki omanji rat u svrhu Vučićevog opstanka na vlasti.

On je inače kao ministar odbrane bio promoter povratka obaveznog vojnog roka i borbene gotovosti. I potpisaće svaki dokument koji mu se donese na sto. Ni u to nema sumnje.

Ruka mu je otvrdnula u Novom Sadu, gde je potpisivao štošta što bi moglo, bar kako tvrdi opozicija, da ga košta dugogodišnje robije.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.