Još jedno u nizu besmislenih obraćanja Vučića

Građani Srbije su preživeli još jedno epsko i dramatično obraćanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Danima najavljivano kao obraćanje u kojem će se razobličiti laži Zapada i opisati u koliko se teškoj situaciji nalazi Srbija, na kraju je ispalo kao još jedna u nizu manipulacija uz koje Vučić vlada već 12 godina.

Ako nam je dozvoljeno upustiti se u cilj i svrhu najnovijeg dramatičnog obraćanja javnosti, povod je verovatno bilo pozitivno mišljenje za prijem Kosova u Savet Evrope, ali i dalje uporno odbijanje Prištine da formira zajednicu srpskih opština. Naširoko je, ponovo, govorio o tome kako su ga predstavnici velike petorke – SAD, EU, Francuske, Nemačke i Italije ubeđivali u više navrata da je prva obaveza koju Priština mora da ispuni upravo – ZSO. Neko mu je to ponovio pet puta, neko, tri, neko dva, a neko jednom. To se nije desilo, i umesto toga, usledilo je zeleno svetlo za Prištinu u SE.

I onda je krenula vatra iz njegovih usta. Prva se na udaru našla Dora Bakojani, Grkinja i izvestilac za Kosovo u SE. Vučić joj je od reči do reči poručio: “Sram te bilo za to što si radila Dora Bakojani.”

Usledile su sledeće Vučićeve opservacije – “ovi nisu normalni, idiotski objekti, zločinački i lopovski izbori na severu Kosova, bordeli koje drže četiri Srbina narko dilera koji rade za Kurtija”, pa opet “sram ih bilo sve zajedno”, “najgore ljudske bitange, šmrču kokain, lažovi…” E, to je rečnik predsednika Srbije.

Alergija na kritike

Nadavno su Vučićevu žestinu osetili i gospoda Michael Roth, Stefan Schennach, Andreas Schider, pa čak i američki senator Robert Menendez. Vučić ih je “počastio” da su najveći srbomrsci, ali i lopovčine. Njihov greh je bio što su kritikovali Srbiju zbog evidentne izborne krađe. U tom prostačkom prepucavanju sa evropskim zvaničnicima, posebno se istakla premijerka Ana Brnabić koju je predsednik javno pohvalio i dao joj vetar u leđa da im sledeći put odgovori tri puta jače. Po Vučiću, tako se brani suverenitet i nezavisnost.

Srbija nikada nije imala na svom čelu čoveka koji je toliko alergičan na kritike, pa čak i zbog činjenice da je jedan pevač džabe putovao četiri sata da bi stigao do mesta emitovanja emisije u kojoj zbog predsednikovog obraćanja nije stigao da otpeva pesmu.

Građani Srbije su primorani da slušaju takav rečnik od svog predsednika, ali ne i Evropa i svet. Jasno je da predsednik Srbije svojim radikalskim ponašanjem dokazao da je prostakluk nije stran i da takvim ponašanjem ne sramoti samo sebe, već bruka celu Srbiju. Ostaje nada da u tom civilizovanom svetu postoje ljudi koji shvataju upravo ono što je Roth rekao, a to je – Vučić nije Srbija!

Ovoga puta, Vučić nikome nije pretio, ali nije ništa spektakularno novo rekao. Ponavljao je one njegove floskule da je Srbija na evropskom putu, da nije odustala od njega, da Srbija ima impresivne makroekonomske rezultate i ono neizostavno – Srbija će pobediti.

Tamni oblaci prošlosti iznad Srbije

Nad Srbijom su se, kako on tvrdi, ponovo nadvili tamni oblaci prošlosti, jer Nemačka i Ruanda spremaju rezoluciju u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija zbog genocida u Srebrenici. Vučić tvrdi da Zapad to radi Srbiji da bi muslimanskom svetu pokazao da ih voli, jer ne mogu direktno da podrže Palestince u Gazi. Vučić je ubeđen da Srbija trpi velike kritike i zbog svoje vojne neutralnosti, ali to je besmisleno pošto nijedna zemlja nikada nije imala probleme zbog toga. Ono što Vučić nije rekao jeste da su to i problemi neskrivene ljubavi prema Rusiji koja je pokrenula rat u Ukrajini.

Obraćanje naciji je bilo toliko neophodno i bitno da je predsednik Srbije više govorio o fudbalskom klubu Partizan i dugu od 50 miliona evra, nego što se posvetio situaciji u Republici Srpskoj i Miloradu Dodiku, a po tom pitanju poprilično vri poslednjih dana. I dok je Dodik postao neizostavna Vučićeva ikebana gde god je to moguće, Partizan je bio mnogo važniji za spomenuti od predsednika RS.

Zatražio je da mu neko kaže gde je to RS prekršila Dejtonski sporazum kada je reč o Zakonu o imovini. Najmanje tri puta je ponovio to isto pitanje. Dodao je da je politička situacija u Bosni i Hercegovini uzavrela i komplikovana, i da je u svakodnevnoj komunikaciji sa Dodikom. Čak je i pratio sednicu Skupštine RS do dva sata izjutra. Na kraju će zamoliti Dodika da vodi koliko je god to moguće smiri situaciju.

Bilo je to, dakle, još jedno besmisleno sudbonosno obraćanje naciji. Vučić je taj koji je pregovarao o Kosovu, niko drugi i nikada za ovih 12 godina i ako na nekoga treba da se ljuti to je onda on sam, a ne Zapad. Zašto je na sve pristajao, nije odgovorio, a rešenja nema na vidiku. Šta će Srbija raditi u budućnosti, takođe je ostalo bez odgovora. Poručio je samo onako usplahireno – Srbija će pobediti. Koga, to verovatno ni njemu nije jasno.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.