Drug Tito, dežurni krivac za sve naše nevolje

Josip Broz Tito umro je pre skoro 44 godine, ali njegov duh ne miruje, već neprekidno progoni ovdašnje predstavnike sedme sile. Gotovo da ne prođe dan, a da mediji ne objave neki tekst o Titu. Istraživačko novinarstvo je u ofanzivi, pa nam redovno dostavlja sveže novosti iz prošlosti. To je sasvim razumljivo u društvu koje deluje pomalo mrtvosano i zaleđeno u vremenu, ovde je prošlost kudikamo neizvesnija od budućnosti.

Napisi o Titu mogli bi se grubo podeliti u dve grupe. U prvoj su mahom tabloidni, senzacionalistički tekstovi koji o Josipu Brozu govore kao o poznatoj ličnosti oko koje su ispletene brojne teorije zavere, ili zaviruju u njegov privatni život, uglavnom tehnikom neopreznog domišljanja uz pomoć razobručene fantazije. Mediji nude tobožnje misterije i njihova kvazi-razjašnjenja kako bi utolili lažnu radoznalost cenjenog publikuma.

Senzacionalističke priče o Titu

Tako možemo pročitati da se sumnjalo kako u mrtvačkom sanduku koji je sahranjen u Kući cveća uopšte nije bilo Brozovo telo, već – pesak. Novinari pokušavaju da dokuče zašto Tito i Jovanka nisu imali decu, bez većeg uspeha. Otkrivaju i poslednju želju doživotnog predsednika SFRJ – da mu unuk donese prsten koji je dobio od Staljina.

Često su novinski prilozi međusobno suprotstavljeni: u jednom piše da Tito nije izgovorio nikakve poslednje reči, a u drugom da je rekao “Šta sve ovo treba da znači!?”, pa toj rečenici pridaju tajanstveno značenje koje čeka hermeneutičare da bude rastumačeno. Prirodno, pošto već tvrde da su poslednje Titove reči čuvane kao državna tajna sve do danas.

Saznajemo i da je Tito jednom prilikom nestao na 13 dana, dok je bio na čelu Jugoslavije, a kad se vratio bio je potpuno drugi čovek. Zapravo bi bilo logičnije da napišu kako se vratio kao treći čovek, s obzirom na silne mistifikacije o njegovom zamenjenom identitetu. Otkrivaju mediji i šta je sve pronađeno u sefu Josipa Broza nakon smrti, kako je proveo poslednji doček Nove godine, kog trubača je voleo da sluša, koji mu je bio omiljeni vic, a možemo da pročitamo i recept za njegovu omiljenu tortu.

Nikad dovoljno mrtav

Prva vrsta tekstova je u suštini bezazlena, mediji na isti senzacionalistički način pišu i o drugim slavnim ličnostima, živim i upokojenim, a slabo ko takva pisanija doživljava kao relevantna. Druga grupa napisa ima sasvim drugačiji ton i sadržaj i u njima se Josip Broz satanizuje kao srbomrzac, najveći neprijatelj srpskog naroda, dežurni krivac za sve naše aktuelne nevolje, uništitelj nacije sa kojim se treba bespoštedno obračunati. Traje taj obračun s mrtvim Titom evo već tri i po decenije, nikako da ga nacionalisti dovoljno ubiju, nikad im najveći sin naših naroda i narodnosti nije dovoljno mrtav.

Iako demonizacija Tita nastoji da zvuči ozbiljno u nastojanjima da dokrajči zakletog ideološkog protivnika, i tu se provuče pokoji komični momenat. Nedavno je jedan srpski portal sa sedištem u Crnoj Gori objavio tekst pod naslovom „’Josip Broz Tito’ – jedna od osoba koje su nanijele najviše zla srpskom narodu” koji potpisuje Milan Gajović, predstavljen kao “diplomirani pravnik sa advokatskim ispitom i diplomirani ekonomista, iz Podgorice”.

Autor tvrdi da Brozov identitet i poreklo do dana današnjeg nisu utvrđeni, ali je uprkos toj neizvesnosti maršal decenijama delio srpski državni i etnički prostor, cenzurisao srpsku istoriju, proganjao Srpsku pravoslavnu crkvu i njene sveštenike. Piše Gajović da je Tito bio agent britanske tajne službe, pozivajući se na Smilju Avramov, citira brojne upućene autoritete koji vele da je Tito bio mason, te navodi silna nepočinstva prema Srbima.

Svetiteljska ukazanja

Kao ključne argumente kojima podupire tvrdnje u svom tekstu, autor navodi ukazanja srpsko-ruskih svetitelja njegovoj supruzi, konkretno – svete Matrone Moskovske i svetog Vasilija Ostroškog. Sveta Matrona se ukazala i javila da je “sjedište tajne zapadne satanističke, megakapitalističke vlade je u Londonu”, čijim sednicama “predsjedava londonski crni lord ili crni princ koji je najbogatiji svjetski bankar”.

Vasilije Ostroški je bio znatno detaljniji i usredsređeniji na lokalna pitanja: “Josip Broz koji je rođen u Hrvatskoj nije osoba koja je kasnije nazvana Tito. Pravi Josip Broz je, kao austrougarski vojnik, ranjen i utopio se u Prvom svjetskom ratu. Njegov identitet preuzeo je agent zapadne tajne vlade, porijeklom Hrvat, koji je ritualno programiran i obučavan za buduće, tobože, revolucionarne, a u stvari za antisrpske i antiruske zadatke”.

I Vasilije ima iste podatke kao Matrona, pa veli da Tito nije sahranjen u Kući cveća, već je kremiran, a urna sa njegovim pepelom se “koristi u crnomagijskim ritualima tajne zapadne vlade u Londonu”. O ovim natprirodnim saznanjima Gajovići su obavestili ruske ambasade i druge važne adrese.

Kriv i kad nije živ

Nažalost, tekstovi u kojima je Josip Broz prikazan kao oličenje đavola i vekovni srpski arhineprijatelj najčešće nisu ovako zabavni. Ugledniji autori bar pokušavaju da daju nekakav privid ozbiljnosti svojim antitovskim paškvilama, iako im je sadržaj vrlo sličan navedenim svetiteljskim ukazanjima. Moguće da i ovi šatro seriozni tekstopisci imaju iste izvore kao Gajović, ali se ustežu da ih navedu, što im se ne može zameriti: tajnost novinarskih izvora zaštićena je zakonom, pogotovo kad su u pitanju natprirodne pojave.

Nedavno je novinar i publicista Milorad Vukašinović objavio feljton u dva nastavka pod naslovom “Prilozi za Brozovu ‘civilizovanu sahranu’”, u kojem se oštro obračunava sa titoizmom koji je Srbima vazda radio o glavi. Vukašinović je inače član Saveta Regulatornog tela za elektronske medije (REM). Ova institucija je poznata po tome što ne radi svoj posao, već služi naprednjačkom režimu i njegovim medijskim ispostavama, zbog čega se neprestano nalazi na meti kritika stručnjaka, novinara i drugih javnih delatnika. Nerad REM-a se ispostavlja kao vrlina, jer omogućava članovima da se, usled viška slobodnog vremena, pozabave ključnim problemima današnjice, kao što je odgovornost Josipa Broza za raspad Jugoslavije, koji se desio deset godina nakon njegove smrti.

Došlo je do “dekompozicije postjugoslovenskog prostora na štetu srpskog naroda”, za šta je kriv znamo ko. Tako ispada da je Tito kriv što nacionalistički ideolozi i njihov izvođač radova Slobodan Milošević nisu uspeli devedesetih da stvore “veliku Srbiju”, iako su imali ceo arsenal JNA na raspolaganju, kao i sve druge neophodne resurse. I zato Titov leš treba izbaciti iz Kuće cveća, zauzima prostor koji ničim nije zaslužio. Treba izmestiti Brozov grob na “primerenije mesto”, po ugledu na Špance koji su izmestili Franka, i to nazvali “civilizovanom sahranom”.

Večiti maloljetnici

Ne znam šta nacionalisti zamišljaju da je trebalo da se desi, valjda da Tito ustane iz groba početkom devedesetih i pomogne im da rasture državu koju je gradio, te da ostvare stare planove četnika, koje je Titova vojska porazila. Tad bi možda bili zadovoljni, mada je teško zamisliti zadovoljnog nacionalistu, njima su ogorčenost i ozlojeđenost na ceo svet jedina duševna hrana.

Okrivljavanje Josipa Broza Tita za sve nesreće srpske nacije je sasvim uobičajeno u našoj javnosti. Ta nacionalistička propagandna floskula je ponavljana hiljadama puta sve dok nije postala neupitna istina, dogma u koju se ne sumnja. Evo, recimo, ugledni profesor Filološkog fakulteta Milo Lompar mrtav ozbiljan propoveda da je “titoizam naš najveći problem”, a ogleda se, između ostalog, i u tome što Službeni glasnik štampa dela Miroslava Krleže.

Čudna su fela nacionalisti, ponašaju se kao večiti maloletnici koji uporno odbijaju da podnesu odgovornost za sopstvene postupke, a za sve nevolje im je uvek kriv neko drugi. Prošlo je 34 godine od uništenja socijalizma i Jugoslavije, razoreno je nasleđe Josipa Broza, a oni koji su ga uništili i dalje Tita krive za sve probleme. Zamislimo sličnu situaciju u Titovoj državi: da 34 godine posle okončanja Drugog svetskog rata, dakle 1979. godine, mediji neprestano pišu kako su za sve probleme socijalizma krivi Karađorđevići. Smešno je tako nešto i zamišljati, u to vreme su ljudi ipak morali da se ponašaju kao koliko-toliko odrasle osobe.

Neoprostiva dobra djela

Potrajalo bi navođenje Titovih dostignuća, bilo ih je previše. Činjenice su neumoljive i kažu da su Srbi, kao i svi drugi narodi i narodnosti, upravo u SFRJ doživeli najveći napredak u istoriji na svim poljima: od obrazovanja do ekonomskog stanja, od zdravstvene zaštite do socijalnog staranja, od emancipacije žena do radničkih prava, od ravnopravnosti pred zakonom do prohodnosti na društvenoj lestvici, od urbanizacije do industralizacije, od oslobađanja od patrijarhalnih okova do sveopšte emancipacije.

Nacionalistima nije dovoljno što su rasturili Jugoslaviju i sve tekovine socijalizma, već uporno nastoje da opanjkaju i dezavuišu čoveka koji je stvorio tu državu i njen sistem. Ne mogu lažni rodoljubi da oproste Titu što je njihov narod obukao, nahranio, opismenio, oslobodio iz vekovne bede, emancipovao, modernizovao i učinio ga delom sveta i političkim subjektom po prvi put u istoriji. U prethodnim decenijama videli smo da nacionalisti nisu sposobni ni za šta od onoga što su učinili komunisti; oni ne umeju da grade, već samo da ruše, u tome su pravi majstori svog đavolskog zanata.

Uzaludan je trud nacionalističkih intelektualnih bojovnika. Što vreme bude više prolazilo, to će Titov lik delovati svetlije, jer ćemo ga gledati na pozadini koja postaje sve tamnija i mračnija. Sama činjenica da je Josip Broz postojao i da je sagradio zemlju u kojoj je ogromnoj većini građana bilo dobro, sa tendencijom da im bude još bolje, najveći je prekor današnjim mračnjacima i rušiteljima, nesposobnim da stvore pristojno društvo. Titovo delo je živo svedočanstvo da šovinizam, parohijalnost, klerikalizam, mržnja na civilizaciju, zatvaranje u nacionalni brlog – nisu naša jedina sudbina. Drugačiji svet je moguć, a neki od nas su imali sreću da bar jedan deo života prožive u njemu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.