Srbija i nekažnjivost ubistva novinara: Krvavi banditski brlog

Svako bi mogao imati svoje tumačenje o danu početka stvaranja atmosfere u kojoj je sve dopušteno i u kojoj nije neuobičajeno to da ubice budu sudski nekažnjene, ali je izvesno jedino to da se konačnim, pravomoćnim oslobađanjem ubica novinara i vlasnika dnevnika Dnevni telegraf i nedeljnika Evropljanin Slavka Ćuruvije sunovrat Srbije u definitivnu vladavinu okorele razbojničke bande ne završava.

Može biti mnogo gore, zapravo biće. Zato što je čak i Slobodanu Miloševiću bio neophodan temeljni izbor izvršilaca radova za svirepu likvidaciju – danas nešto o čemu Aleksandar Vučić ne bi morao mnogo da razmišlja.

Milošević je brižljivo selektirao likvidatore i smeštao ih u Resor državne bezbednosti, kadrovsko vrelo ološa dokazanog u okrutnim egzekucijama ili progonu civila tokom srbijanskih ratnih pohoda po susedstvu; Vučića iza svakog ugla čekaju poslušnici prekaljeni u obračunima podzemnih gangova i sofisticiranom, divljačkom, dakle, disciplinovanju opozicije i tragova pobunjenog građanstva.

Državni razlog za patriotski zločin

Ta je paravojna pričuva za uličnu demonstraciju moći, oni, pak, drugačijeg imidža i jednake neljudskosti ukotvljeni su u nezavisno pravosuđe; uspešno zataškavaju krivicu razbojničkog rušenja u Savamali, čuvaju ubicu Stanike Gligorijević na autoputu, kod Doljevca, tetoše Predraga Koluviju, uzgajivača kanabisa na najvećoj plantaži u Evropi, čekaju da oslobode kolege teroriste iz državnog posla u Banjskoj, kao što su prikrili dokaze o svirepoj likvidaciji mladića u kafeu Panda u Peći.

Državni razlog zločin pretvara u patriotizam, delegitimiše časno postupanje, inkriminiše profesionalnost dok se spiskovi nepodobnih sami sastavljaju i šire istančanim novinarskim nervom, kakav je imao autor tomahavk-komentara pod naslovom Ćuruvija dočekao bombe.

Pogleda uprtog ka Zapadu bolesnik licemerno i pogano izgovara sintagmu dvostruki aršini, namah zaboravljajući masovne grobnice posejane diljem zapadnog Balkana, ne pokušavajući – sa pozicija apsolutne vlasti ili vlastohlepne opozicije – ni da odglumi diskontinuitet sa zločinom, smeštenim u udžbenike epske amoralnosti, propovedi nove ispravnosti, u fabrikovanje moralne mrtvorođenčadi.

Presuda režima opasnih namjera

Za sudsku nevinost optuženih doznalo se sa sajta Apelacionog suda koji je presudio još u aprilu prošle godine, pa je deset meseci ispisivao otpravak presude. Postupak se vodio protiv Radomira Markovića i Milana Radonjića koji su bili osuđeni na po 30 godina zatvora, te Ratka Romića i Miroslava Kuraka (suđeno mu je u odsustvu, katkad se javljao sa egzotičnih destinacija), a njima su izrečene kazne od po 20 godina zatvora. Marković je u vreme ubistva bio prvi čovek Državne bezbednosti, a Radonjić šef beogradskog centra obaveštajne službe. Romić i Kurak bili su operativci.

Na sajtu suda je 2. februara objavljeno da “nema neposrednih i posrednih dokaza koji bi pouzdano potvrdili da su Marković, Radonjić, Kurak i Romić izvršioci ovog krivičnog dela”.

Hroniku ovog procesa, otvorenog 17 godina nakon ubistva Ćuruvije usred dana, u dvorištu zgrade u kojoj je živeo, u centru Beograda, obeležili su brojni preokreti, jer je Specijalni sud u Beogradu proglasio 2019. krivim četvoricu nekadašnjih pripadnika Državne bezbednosti za ubistvo, a sud je naveo da je neposredni izvršilac ubistva NN lice. Apelacioni sud je tu presudu ukinuo u septembru 2020, konstatujući da je Specijalni sud presudom prekoračio optužbu i uvođenjem NN lica kao neposrednog izvršioca ubistva izmenio činjenično stanje opisano u optužnici.

Sačuvati nepogrešivost države

U ponovljenom postupku Specijalni sud je u decembru 2021. doneo presudu kojom su ponovo Marković i Radonjić osuđeni na po 30 godina zatvora, dok su Romić i Kurak dobili po 20 godina zatvora.

Apelacioni sud je od decembra 2022. razmatrao žalbe optuženih i odlučio da otvori pretres pred drugostepenim sudom, jer je prvostepeni sud “prekoračio optužbu, povredio identitet optužbe i presude i nije rešio predmet optužbe”. Ponovo su ispitivani svedoci i Sud je utvrdio da su iskazi iz istrage “ne samo nepouzdani, već i da se ne mogu sa sigurnošću prihvatiti kao istiniti”.

Apelacioni sud konstatuje u presudi, uprkos nepobitnoj činjenici da je Ćuruvija danima praćen i nadgledan, odnosno da su se u tome smenjivale ekipe operativaca, da “tokom postupka nije utvrđeno postojanje organizovane kriminalne grupe, niti je utvrđeno ko je, kada i gde učestvovao u sačinjavanju prethodnog dogovora i plana za ubistvo Ćuruvije, a nije izveden ni jedan dokaz u prilog navodima optužbe, da je takav nalog dat od strane NN lica iz najviših struktura vlasti”.

Rukopis nevinosti pravosuđa i zlikovačkog kontinuiteta državnog razloga nedostupnog smrtnicima prkosi zdravom razumu: “Činjenica da je Slavko Ćuruvija bio kritičar tada aktuelne vlasti, za ovaj Sud nije sporna, ali s obzirom na to da je u odnosu na okrivljene doneta oslobađajuća presuda, to se Sud nije ni mogao upuštati u motive izvršenja ovog krivičnog dela”, presuđuju sudije.

Nevina Služba prati novinara

Sve podseća na afektivni skupštinski nastup Aleksandra Vučića koji je tražio odgovornost za one koji su dozvolili emitovanje video zapisa ubistva Bošnjaka u Trnovu. I na istinsku zabezeknutost tadašnjih radikala otkrivanjem masovnih grobnica u Batajnici (“svi zakopavaju – mi otkopavamo”).

Advokat porodice Ćuruvija Slobodan Ružić rekao je da je u odluci Apelacionog suda da poništi presudu prvostepenog suda posebno skandalozno, budući da “apelacija na taj način ne brani ovu četvoricu koju je oslobodila, ona brani celu Službu državne bezbednosti“.

Prema njegovom mišljenju, takvim saopštenjem je Veće apelacije imalo nameru da oslobodi optužene, ali i to da istakne kako je sve što je Resor državne bezbednosi radio u vezi sa Ćuruvijom bilo zakonito. Ružić naglašava da presuda prvostepenog suda jeste imala nedostataka, ali ne takvih da nije mogla da bude potvrđena.

“Skandal je to što Apelacioni sud ne samo što donosi oslobađajuću presudu, nego ide korak dalje, radi ono što niko od njih ne traži da bi opravdao rad Službe i proglašava praćenje Ćuruvije zakonitim. Oni u saopštenju kažu da je praćenje Ćuruvije bilo zakonito i uobičajeno, uprkos mnoštvu izjava svedoka iz same Službe koji su tvrdili da je praćenje bilo nezakonito, netipično, da nikad ni pre ni posle toga nisu nekog na takav način pratili, javljajući iz minuta u minut o svakoj promeni“, kaže Slobodan Ružić.

On konstatuje i to da je praćenjem rukovodio Milan Radonjić, iako načelnik Resora nikad ranije nije to radio.

“Ti delovi saopštenja Apelacionog suda su direktno suprotni nedovosmislenim dokazima“, ocenjuje Ružić.

Ko je sljedeći

Savršeno sadejstvo razbojnika koje podseća na ne tako davnu prošlost. Kao što je advokat Srđa Popović rekao u Americi 1993. za Borbu: “Ja sam, naravno, jugoslavenski građanin sa jugoslavenskim pasošem i vratio bih se rado da Milošević nije razorio Jugoslaviju. Nemam gde da se vratim. To što on zove ‘Jugoslavijom’ samo je krvavi banditski brlog.“

Novinari, dakle, mogu da budu nekažnjeno ubijeni; počelo je ubistvom novinarke Duge Dade Vujasinović aprila 1994. Do danas je ostala nedoumica u vezi sa naredbodavcem ili počiniteljem, zna se da je nakon brojnih mafijaških ubistava u Beogradu pozvala Željka Ražnatovića i pitala ga ko je sledeći na listi. “Ti si sledeća, napiši to slobodno”, kazao je državni službenik Arkan.

Slučajnost, ali zloslutna, predsednik države Aleksandar Vučić kazaće 1999. godine, kao ministar informisanja, za tabloid Argument: “Osveticu se kad-tad Slavku Ćuruviji za laži koje o meni objavljuje Dnevni telegraf“. Kao prvi potpredsednik Vlade rekao je, decembra 2013: “Država je izvršila likvidaciju Slavka Ćuruvije, akteri te likvidacije su još živi.” Državnički zabrinut ustvrdiće da će se “uskoro pokazati i dokazati” da je Ćuruviju likvidirala država, vlast koja je ubijala neistomišljenike i protivnike, da je to ubistvo “strašan problem za našu zemlju”. To je učinila vlast čiji je deo i sam bio, priznaće, ali, kazaće i to da u tom zločinu nije učestvovao, niti je bilo šta o tome znao. Ostaće nejasno kako to da, kada je u vlasti, “potreban veliki pritisak na nadležne organe da bi se došlo do činjenica”.

Šta će Srbe naučiti pameti

Bilo je i priznanja, u nečije ime Dragan Hadži Antić, direktor Politike, naložio je uredniku Ekspresa Đorđu Martiću da objavi smrtnu presudu Ćuruviji; ovaj je u zaboravljenim katakombama pronašao izvesnog Miroslava Markovića te mu kazao šta i kako treba da napiše. Da se “fokusira” na ličnost Slavka Ćuruvije. U tekstu objavljenom u Ekspresu pod naslovom Ćuruvija dočekao bombe Marković će pronicljivo citirati suprugu predsednika SRJ Slobodana Miloševića Mirjanu Marković.

“'Je li to bio trenutak kada je ‘izdaja dostigla najvišu tačku’, kako je rekla profesorka Marković, objašnjavajući da ‘izdaja nije uvek i neizostavno bila direktna i brutalna’, pa nastavila: ‘Kao što je, na primer, meni izgledalo pre neki dan kada mi je u JUL-u vlasnik jednog beogradskog dnevnog lista rekao da podržava Sjedinjene Američke Države u njihovoj želji da bombarduju Srbiju i da će bombardovanje Srbe naučiti pameti'“.

Reč je, dabome, o Slavku Ćuruviji, koji je preko ‘svog’ lista Dnevni telegraf učinio zaista sve što je ‘bilo potrebno“ kako bi  ‘demokratskom Zapadu’, a i ‘zabludelim Srbima’, objasnio kako treba da se ‘dozovu pameti’ i okrenu se budućnosti koja je, jasno, ‘na Zapadu’. Kada je potom taj isti ‘slobodar’ Ćuruvija došao pod udar Zakona o informisanju, ali i pod udar drugih zakona zemlje u kojoj živi, skoro da je do samog Klintona stigao vapaj za pomoć protiv ‘diktature u Srbiji'“.

Bombe su padale, rotacija se zahuktavala, presuda je pročitana u udarnom Drugom dnevniku državne televizije.

“Danas, kada te željno očekivane i prizivane bombe ubijaju Srbiju, izdajnici ćute. Ako čekaju da Srbi i Srbija budu pokoreni, uzalud čekaju. A, ako su se nadali da će njihova izdaja biti zaboravljena, uzalud su se nadali”, piše fantom iz podzemnog lavirinta.

Život Slavka Ćuruvije prekinut je sa 17 metaka ispaljenih iz neposredne blizine. Izrečena je egzemplarna kazna – ubice su na slobodi. Novinarima je presuđena uslovna.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.