Odlazak istinskog građanina Petra Lukovića

Petar Luković, novinar i urednik brojnih medija u bivšoj Jugoslaviji, legenda čiji su napisi obeležili krvavi raspad velike države sahranjen je u Beogradu, u prisustvu malobrojnih prijatelja i poštovalaca.

Čovek koga su čitaoci različitih provenijencija voleli do obožavanja, mrzeli, pretili mu, smeštali ga među izdajnike i špijune, ili među retke ljude kojima mogu da zahvale za sačuvane krhotine razuma.

Za preživljavanje u poplavi ratnohuškačkog iživljavanja nad zdravim razumom, u vreme kada je to iživljavanje postajalo dozvoljeno, ili, pak, poželjno ponašanje, odnosno neoborivo političko ubeđenje. Kada su se razmahale mahnite krvožedne pojave koje su živele od propagande, ili realizacije sumanutih kartografskih snova. A volele su da ih se naziva novinarima.

Zanat nalaže da pomenemo Vreme, Mladinu, Feral Tribune, BH Dane, Oslobođenje, Borbu, Našu borbu, Nedjelju, te knjige Bolja prošlost, Ćorava kutija, Godine raspada. Lukovićeve novine i knjige su mesta na kojima je ostavljao neizbrisivi trag.

Rugao se moćnicima i prezirao zlikovce

Ispisivao je savremenu istoriju, utemeljivao pravce koji se ne daju oponašati, ustanovljivao beskompromisne trendove, rugao se moćnicima i prezirao zlikovce svih boja. Branio žrtve.

Zvanje “Počasni građanin Sarajeva” Luković je knjižio kao svoj najveći uspeh. Sarajevo je zapamtilo, Luković je bez zadrške voleo taj grad u kojem je imao brojne prijatelje, u kojem je objavljivao, provodio se.

“Ovaj grad nikada nije zaboravljao iskrene prijatelje koji su hrabro podigli svoj glas za odbranu i dostojanstvo Bosne i Hercegovine. Upućujem najiskrenije riječi saučešća porodici“, poručila je gradonačelnica Benjamina Karić.

Bilo je i prošlo vreme patnje, nemoći i protesta, Petar Luković pobunio se pre respektabilne akcije Crni flor, jednog od prvih protesta protiv patnji Sarajlija.

“Rat u Sarajevu – za mene u Beogradu – počeo je očajničkim telefonskim pozivima poznatih i nepoznatih Sarajlija koji su, ne znajući šta da rade, zvali Vreme, pokušavajući da nam objasne kako ih granatiraju i ubijaju, sve vreme pitajući samo jedno: zašto? Ideološka panika u redakciji: od onih koji su sumnjali i bili oprezni preko onih koji su sve hteli da provere do onih – među kojima sam i ja – čija je reakcija bila emotivna, da odmah na naslovnu stranu stavimo naslov da je Radovan ubica i zločinac i kriminalac i manijak i kreten… dabogda mu kćer snimila još jednu ploču”, govorio je.

“Kako su telefoni sa Sarajevom radili, sve je izgledalo lako: zvao sam poznate i nepoznate, pokušavajući samo jedno – da objasnim da Karadžić & Debili nikako nisu reprezenti Srpstva, šta god to značilo; da u Beogradu ima ljudi koji su rat sa Sarajevom shvatili strašnije od bilo kojeg strašnog horora, da je maltene nemoguće da se bombarduje grad koji smo, hteo sam da verujem, svi toliko voleli. U očaju: šta raditi – preko sarajevskih informacija tražio sam i dobio broj Televizije; tražio uredništvo Dnevnika – predstavio se: Petar Luković iz Beograda, novinar, i hteo da poručim da je ono što se sa Sarajevom dešava užasno i da se stidim što sam Srbin u čije se ime isto to Sarajevo bombarduje.”

‘Hrabrost, ljudskost i čestitost’

“Pustili su me u Dnevnik nekoliko večeri zaredom; javio se i Bogdan Bogdanović – ali sem nas dvojice niko više, kao da je čitav Beograd ućutao, jeste ućutao, sklonio pogled od Sarajeva, zaboravio na Sarajevo, nije trenutak, rekli su mi. Sve luđe vesti – da se granatira centar grada i da ima desetine mrtvih – imale su eho sa Pala: Radovan, naš Radovan, naš srpski Radovan, s budističkom mirnoćom objašnjavao je da mi samo uzvraćamo i da nas, u stvari, granatiraju prljavi muslimani (s malim ‘m’) i da su, kao obično, Srbi opet ugroženi, zar ima te situacije kad Srbi nisu ugroženi?”.

I još jedno zvanično priznanje: “Odlazak novinara Petra Lukovića, počasnog građanina i prijatelja Sarajeva, veliki je gubitak za sve dobre ljude, kao i gubitak za novinarsku i intelektualnu scenu u čitavoj regiji. Lukovića su krasile izuzetna novinarska hrabrost, ljudskost i čestitost. Neka mu je laka zemlja”, izjavio je Željko Komšić, član Predsedništva Bosne i Hercegovine.

Petar Luković biće zapamćen i po hrabrosti, a tu je reč odbijao da povezuje sa novinarstvom. Mislio je da se podrazumeva, nije se bojao, iako je, priznaće jednom u društvu kolega, izvesno vreme išao do 13. sprata, pa bi lagano silazio do svog – dvanestog. Dobio je jednom gadan, opasan udarac bokserom u arkadu, dok je čekao početak nekog koncerta ispred Doma omladine. To je pripisao jednom neuspešnom i popularnom kantautoru koji je, skriven kapuljačom, protrčao pored njega i teško ga povredio. Bilo je to vreme kada su najopasniji bili samozvani muzičari koje je Luković nemilice kasapio u rubrici Singlovi u Džuboksu. Strah od Lukovića kao specifična mentalna kategorija naći će mesto i u popularnoj seriji Crno-bijeli svijet.

Opasnost je posle bila znatno opipljivija, pretnje ozbiljnije.

Na sahrani bez beogradskih zvaničnika

Iz devedesetih godina prošlog veka Luković nosi jedinu beogradsku nagradu, artikulisanu političku i rock'n'roll pobunu, nalik na najpoznatiji muzički grafit iz Sohoa “Clapton is God”. Egzaltirani fanovi ispisali su, motivisani pisanom rečju, na Bulbulderu, beogradskoj Zvezdari, grafit “Pozdrav Petru Lukoviću!” Valjda i u svetu jedinstvenu parolu kojom se slave novinarsko umeće i jedinstveni talenat.

Niko od beogradskih zvaničnika nije bio na Lukovićevoj sahrani, niko nije izjavio saučešće porodici. Zbog čega, valjda, niko nije iznenađen.

Neki novi i neki stari čitaoci, te neki od onih koji su mu se pritajeno divili ispod opozicione jorgan-planine, ili noseći novine u kojima je pisao dobro sakrivene, nisu uspevali da kontrolišu vlastito samozadovoljstvo biološkim trijumfom. Ti vlasnici novoustanovljene hrabrosti društvenih mreža i domišljatih internet identiteta bez potpisa uživali su u rušenju idola.

Sigurni u neoborivu činjenicu po kojoj kad nadživiš nekog hrabrog, odmah si manje kukavica. Možda i pravi heroj.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.