Kad se vojska na mjesto zločina vrati

Zidovi u mnogim srpskim gradovima, varošima i varošicama pretvoreni su u izložbeni prostor za promovisanje mržnje, nasilja i ratnog huškanja. Gde god nađu zgodno mesto, desničarski vandali iscrtaju grafit sa porukom „Kad se vojska na Kosovo vrati…“. Vandalizovanjem urbanih prostora ne bavi se neki samostalni, nezavisni umetnici kukastog usmerenja, u iznenadnom napadu nadahnuća nadošlog nakon čitanja knjige Amfilohija Radovića „Kosovo je glava Lazareva“, iz koje potiče dotični stih koji priziva novi Kosovski boj. Reč je o dobro organizovanoj akciji koju mahom sprovode omladinci okupljeni oko navijačke grupe Delije Sever, uz odobravanje države, ponekad prećutno, a katkad i nešto glasnije.

Samo u par dana jula ove godine osvanulo je više od 50 grafita sa porukom „Kad se vojska na Kosovo vrati…“ koji u proseku zauzimaju površinu od 40 metara kvadratnih. Najnoviji talas ratnog huškanja na improvizovanim zidnim novinama izveden je kao reakcija na akciju uklanjanja grafita kod Slavije, na zidu Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju, o čemu je na ovom mestu bilo reči pre pola godine u tekstu “Ko skuplja smeće i kreči grafite, taj je izdajnik srpstva”. Tada je grupa građana okupljena oko Udruženja “Krokodil” i Inicijative mladih za ljudska prava prekrečila mrziteljski grafit i uredila okolni dečji park, a Institut za hemiju, tehnologiju i metalurgiju inicirao je izradu murala sa likovima srpskih naučnika.

Šta će Srbima hemičari?

Kada je mural koji slavi srpsku naučnu tradiciju oslikan, ponovo su se uzjogunile samozvane srpske patriote i vandalizovale likove koje mrze iz dna duše, ispisujući ponovo onaj Amfilohijev kama-stih. Sasvim logično, ništa ne može tako da iznervira srpskog rodoljuba sa fantomkom na glavi kao organski i fizički hemičari. Na meti vandala našli su se jedan od najznačajnijih organskih hemičara Srbije, akademik Milutin Stefanović, potom hemičarka, profesorka univerziteta i članica SANU Paula Putanov, te akademik Pavle Savić koji je dao najsnažniji pečat razvoju fizičke hemije u Srbiji.

Prirodno je što ovakvi slabići i metiljavci izazivaju gnev patriotske mladeži. Umesto da poginu za Kosovo, Stefanović, Putanov i Savić sede po laboratorijama i mešaju kojekakve tekućine po epruvetama i retortama. Umesto da ubijaju albanske civile, stavljaju ih u hladnjače i transportuju u masovne grobnice, hemičari se bave sumnjivom antisrpskom naukom uvezenom sa dekadentnog Zapada. Umesto da pljačkaju albanske kuće, dotična gospoda proučavaju hemijske reakcije. Pa gde bi nam bio kraj da smo ulagali u naučnike, a ne u razbojničke bande, nasilnike, ubice, haramije i zavereničke grupe maskirane u političke stranke? Potpuno bismo se odrodili i izgubili nacionalni identitet u Petrijevoj posudi, pa bismo ličili na neku tamo Nemačku, Francusku ili Švajcarsku, daleko bilo.

Mural sa srpskim naučnicima je ipak vraćen u prvobitno stanje, a policija ga čuva 24 sata dnevno, kako bi zaštitila hemičare od ljubitelja srpske tradicije. Ne bi do toga došlo da se mural ne nalazi na zidu pomenutog Instituta, ovako je i država nevoljno prinuđena da radi svoj posao, iako joj uopšte nije do toga. Recimo, gradonačelniku Beograda Aleksandru Šapiću nije se nimalo dopala ideja o uklanjanju ilegalnog grafita sa ratnom porukom, a ne smetaju mu ni murali sa likom Ratka Mladića, naprotiv.

Sto za jednoga

Ljubitelji srpske tradicije (sa izuzetkom srpske hemije, fizike, matematike, biologije, arhitekture, književnosti, slikarstva, muzike, pozorišta, stripa i sličnih tričarija) bili su iskreno zatečeni činjenicom da neko sme da se drzne, pa da prekreči njihovo umetničko remek-nedelo. U osvetničkom besu odali su se oslikavanju novih grafita, kako bi pokazali ko je gazda.

Zato je Udruženje “Krokodil” organizovalo hitnu konferenciju za medije u beogradskom Medija centru. U pozivu na ovaj događaj, iniciran “povodom značajnog porasta broja grafita sa porukama govora mržnje u javnom prostoru i pratećih sadržaja na društvenim mrežama koji pozivaju i slave nasilje, rat i genocid”, naveli su kako je krenuo novi krug iscrtavanje grafita.

“’Vi nama uništite jedan grafit mi napravimo još sto istih’ poruka je sa kojom je talas vandalizacije zidova pokrenut, a koji aludira na nacistički princip ‘Sto za jednog’ koji je nacistička komanda koristila prilikom streljanja kragujevačkih civila 1941. godine (‘Za svakog ubijenog nemačkog vojnika, biće streljano 100 srpskih civila’)”, napisali su u saopštenju.

Takođe su naveli zanimljiv podatak da u izradi svakog grafita učestvuje preko pedeset ljudi, te da materijal za izradu svakog grafita u proseku košta sedam stotina evra. To znači da je u crtanje preko 50 grafita neko uložio najmanje 35.000 evra. Pod uslovom da umetnici ne naplaćuju svoj rad, u šta je teško poverovati, biće da je konačna cifra mnogo veća.

Pod zaštitom države

Ko plaća protivzakonito ruženje zidova po našim gradovima? Ko stoji iza čitave operacije? Niko se ovim pitanjima nije pozabavio, pogotovo to nisu učinili nadležni organi. Nikakva istraga nije pokrenuta, nijedan tužilac se nije zainteresovao, policija snom mrtvijem spava, niko nije sankcionisan zbog uništavanja objekata, širenja mržnje, huškanja u nove klanice. Reklo bi se da država nema ništa protiv ovih grafita, da su oni u potpunom skladu sa zvaničnom politikom Srbije. S obzirom da našu zemlju vode bivši radikali, učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, obogaćeni u međuvremenu novim saučesnicima – takva pomisao deluje prilično istinito.

Tome u prilog idu i činjenice koje je na konferenciji za medije iznela Sofija Todorović iz Inicijative mladih. Ona je navela da je protiv aktivista podneto 25 prijava jer su prekrečili grafit “Kad se vojska na Kosovo vrati” u februaru. Akcija je bila regularno prijavljena, ljudi su pokušali da vrate zid u prvobitno stanje, uklonili su protivzakoniti grafit – i završili na sudu. Advokat Miloš Janković iz Udruženja “Krokodil” rekao je da je u pitanju“ korišćenje institucija za progon onih koji čine nešto što ne odgovara vlastima”. Ko poštuje zakone – država ga goni, ko zakone krši – uživa zaštitu državnih organa. To se zove kolaps pravne države, pokoj joj duši, ako je ikada i bila u životu.

Pisac i predsednik Udruženja “Krokodil” Vladimir Arsenijević naveo je kako “u ovom društvu, izgleda, postoje svete poruke koje ne smete da dotaknete”. Milena Berić iz istog udruženja jasno je poručila da tu “nema nikakvog patriotizma ili tradicije, jer se govori o angažovanju vojske u trenutku dok se celo društvo bavi temom nasilja”.

Bijednici, podlaci, licemjeri

Na konferenciji se pojavila i takozvana druga strana, oličena u nekolicini mladića iz Novog DSS-a. Dimitrije Mitić iz ove stranke postavio je nekoliko pitanja, pozivao se – nije teško pogoditi – na preambulu Ustava po kojoj je Kosovo deo Srbije, te zaključio kako lično ne vidi nikakav problem u grafitima i da ne misli da oni bilo koga vređaju.

Pokušaj dijaloga nije baš uspeo. Iako su učesnici konferencije uljudno odgovorili na sva pitanja, Mitić je dobacivao, pa su mu rekli da napusti događaj. Dok je izlazio sa kolegama, poručio je da će “na svaki mural koji prekreče, da osvane njih deset”. Sofija Todorović im je na izlasku dala mali savet: sledeći put kad se bude govorilo o porastu nasilja i ubistvima u OŠ “Vladislav Ribnikar” – da se ne smeju, kao što su to sad činili. Arsenijević je bio nešto jezgrovitiji: “Ćao, ćao, zdravo, zdravo – bednici”.

Mladi srpski DSS-rodoljubi najviše vole da se prave blesavi. Kao, nema ništa preteće i uvredljivo u pozivu da se vojska na Kosovo vrati. A šta će vojska da radi kad se vrati na Kosovo, u tom snu koji sanjaju ljubitelji rata? Da širi ljubav, mir i toleranciju? Ili će možda da nastavi ono što je započela devedesetih, da proteruje nesrpsko stanovništvo, da ubija civile, da vrši pokolje, da pljačka, zlostavlja i teroriše? Bilo bi istinitije kad bi taj njihov grafit glasio “Kad se vojska na mesto zločina vrati“.

Arsenijevićeva poruka je na mestu, pogotovo ako se setimo iz koje su partije dotična gospoda koja obožavaju pozivanje na Ustav. Osnivač i dugogodišnji predsednik njihove stranke je Vojislav Koštunica, onaj što je odbio da nadležnima da iskaz o ubistvu Zorana Đinđića, u svojstvu svedoka, a potom su silni patriotski intelektualci pisali peticiju kako bi ga zaštitili od suda i zakona. Koštunica je bio jedan od organizatora mitinga poznatog pod nazivom “Kosovo za patike” kad su spaljivane ambasade, Mekdonaldsi, kad je rušen i uništavan Beograd, te izvršena masovna pljačka obuće, odeće, parfema i drugih patriotskih potrepština. A policija koja je bila pod kontrolom DSS-kadrova pravila se da ne postoji. I onda to ima obraza da se poziva na zakone i Ustav. Jedno je imati drugačije mišljenje, biti konzervativac, tradicionalista, nacionalista, a nešto sasvim drugo je biti licemer i podlac.

Promjena zakona

Udruženje “Krokodil” i njihovi saborci neće se zaustaviti samo na konferencijama za štampu i pojedinačnim uličnim akcijama. Formirali su radnu grupu koju čine predstavnici nekoliko organizacija iz nevladinog sektora (YUCOM, Beogradski centar za ljudska prava, Partneri Srbija, Udruženje “Krokodil” i Inicijativa mladih za ljudska prava), kako bi pokušali da učine nešto konkretnije i opipljivije, na državnom nivou.

Na konferenciji su najavili da će radna grupa do kraja godine pripremiti predloge izmena i dopuna zakona koji regulišu oblast govora mržnje u javnom prostoru i vandalizovanja zidova. Tako pripremljeni predlozi poslužiće kao osnova za tekst peticije koju će građani moći da potpišu krajem ove godine i tako pomognu da se svi zajedno izborimo protiv pošasti kojima nas izlažu nasilnici koji se lažno predstavljaju kao patriote. Nakon toga, peticija i predlozi izmena i dopuna zakona biće zvanično uručeni nadležnim institucijama.

A i građani bi mogli da malo izađu iz letargije i ustrašenosti, da se samoinicijativno pobune i počnu sami da uklanjaju ratnohuškačke grafite koji im ruže zgrade. Em je izgled zgrada u kojima žive njihova odgovornost, em su im autori grafita i njihovi ideološki pokrovitelji namenili sudbinu topovskog mesa. Ne možete doveka čekati da vam probleme rešava neko drugi.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.