Šta o ratu u Ukrajini govori povratak švicarske neutralnosti

U susret samitu NATO-a u Litvaniji, zapadni lideri sve čine da ubede javnost da, kako je rekao generalni sekretar Alijanse Jens Stoltenberg, “saveznici nikad nisu bili ujedinjeniji”.

Naravno, promocija ujedinjenosti je prevashodno u kontekstu zapadne podrške Ukrajini da se brani od ruske invazije. I zaista se donedavno činilo da je ruska invazija Ukrajine učinila Zapad ujedinjenijim nego ikad, uključivši i zemlje koje nisu članice NATO-a ili Evropske unije, poput Švajcarske. Međutim, upravo na primeru Švajcarske može se nazreti i svojevrsna naznaka promene raspoloženja bezrezervne podrške Ukrajini, koja više od godinu dana vlada dobrim delom evropskog kontitenta.

Kada se na naprasno vraćanje Švajcarske vojnoj neutralnosti dodaju, kako svađa između Nemaca i Poljaka oko toga koliko će koštati izgradnja postrojenja za remont tenkova Leopard namenjenih za ukrajinsku vojsku, tako i poziv američkih republikanaca da se deo novca usmerenog Ukrajini preusmeri na domaće potrebe, naprosto se samo nameće pitanje da li je Zapad zaista toliko ujedinjen po pitanju Ukrajine i Rusije kao što je bio u prvoj godini invazije.

Naprosto, problemi više ne leže samo u već uveliko očekivanom gunđanju Mađarske ili turskom uslovljavanju ulaska Švedske u Alijansu.

Nesaglasje iza zatvorenih vrata, jedinstvo pred kamerama

Već na drugom samitu Evropske političke zajednice je to postalo očigledno, uprkos tome što se insistiralo na jedinstvu lidera pred kamerama, kao i na simbolici da je skup održan u Moldaviji i to samo 20 kilometara od ukrajinske granice. Način na koji je tada Volodimir Zelenski zavapio od evropskih saveznika da Ukrajini daju “jasan poziv” za pridruživanje NATO-u, ali i “bezbednosne garancije na putu ka članstvu u NATO-u”, možda je najrečitije pokazivao koliko je on svestan da mu je to nedostižno.

Konkretno, među evropskim saveznicima je najveća tačka sporenja koje bezbednosne garancije Zapadna alijansa može dati Kijevu kako bi osigurala da se Rusija, ako ikada bude istisnuta sa ukrajinske teritorije, nikad više ne vrati. Dok je francuski predsednik Emmanuel Macron promenio francuske pozicije i na samitu u Moldaviji tražio od saveznika da Кijevu ponude “opipljive i kredibilne” bezbednosne garancije, nemački kancelar Olaf Scholz izbegavao da detaljiše o tome, ističući da je to pitanje za razmatranje tek kada se završi rat.

Doduše, nastojali su Macron i Scholz da na kraju samita deluju kako obojica govore o tome da “moraju da postoje i garancije za mirovni poredak posle rata”, ali je svima bilo očigledno da je dogovor i dalje neizvestan te da nikom nije jasno na kakve garancije su evropski saveznici uopšte spremni. Uostalom, postavlje se i pitanje održivosti tih novih garancija, budući da je Budimpeštanski memorandum garantovao Ukrajini da joj, posle odricanja od svog nuklearnog arsenala, Rusija, SAD ni Velika Britanija neće vojno ili ekonomski pretiti.

Manjak jasnog izražavanja lidera i definisanja garancije, koje bi posle završetka rata osigurale da se “istorija ne ponovi”, ukazuje da velikog saglasja nema. Štaviše, jasno je i da, na primer, baltičke zemlje žele da se Kijevu odmah da jasan plan ka članstvu u Alijansi, dok zvanični Berlin na posredne načine uvek podseća da Ukrajina ne može da se pridruži NATO-u sve dok je aktivno u ratu sa Rusijom.

Njemačko-poljsko natezanje

Da pojedinačni nacionalni interesi ili čak sitni finansijski interesi pojedinih zemalja mogu i te kako da budu preči od odbrane Ukrajine ukazuje i aktuelno natezanje između Berlina i Varšave. Nemci i Poljaci već neko vreme ne mogu da reše spor oko izgradnje novog zajedničkog centra za popravku nemačkih tenkova Leopard u Poljskoj, namenjenih za ukrajinski front.

Još u aprilu je najavljena izgradnja postrojenja, po procenjenoj ceni od 150 miliona evra, ali je nemački Spiegel otkrio da je ceo projekat zastao zbog finansijskih i operativnih nesuglasica između nemačkih proizvođača tenkova Rheinmetall i Krauss-Maffei Wegmanna i poljskog državnog proizvođača oružja PGZ. Suštinski, sve je posledica toga da zvanična Varšava brine da račun za jačanje istočnog krila NATO-a ne deli pravedno sa Nemcima, Francuzima i ostalima iz Zapadne Evrope. Poljska ove godine planira da na odbranu potroši oko četiri odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), dok mnogo bogatije zemlje, poput Nemačke i Francuske, i dalje ne uspevaju da prebace dva procenta BDP-a, što bi trebalo da bude standard za članice Alijanse.

Na ovakve zamerke, Berlin odgovara time da je Nemačka, posle SAD-a, najveći svetski dobavljač oružja i finansijske pomoći Kijevu. Ali, kako to nije smanjilo poljske primedbe, Nemačka je odložila odluku o tome da li će da produži stacioniranje svojih raketnih sistema Patriot u Poljskoj u blizini granice sa Ukrajinom.

Poljski ministar odbrane traži da Patrioti nemačke vojske ostanu barem do kraja godine, dok njegov nemački kolega izbegava odgovor i priču pred novinarima usmerava da se što pre reši problem oko postrojenja za remont tenkova, ističući da je “suštinski deo održive podrške Ukrajini”. Ova vrsta diplomatskog natezanja traje još od prošle godine kada je Poljska bila jedna od vodećih zemalja, koje su pritiskale Nemačku da Ukrajini isporuči Leoparde dok su tada nemački zvaničnici insistirali da povlače poteze oprezno kako oni ne bi izazvali eskalaciju sukoba.

A sva ta vojno-politička sporenja oko Ukrajine su pritom opterećena i time što je desničarska poljska vlada prošle godine podnela tužbu protiv Nemačke, tražeći 1,3 milijarde evra reparacija za štetu i gubitke koje su nacisti naneli tokom Drugog svetskog rata.

Koliko je Bern zaista vojno neutralan

A da se u Evropi atmosfera po pitanju podrške Ukrajini polako ali sigurno menja u odnosu na onu iz prošle godine, možda najbolje svedoči sve što se dešava sa spoljnopolitičkim pozicijama zemlje koja je toliko ponosna na svoju vojnu neutralnost. Zemlja od 8,8 miliona stanovnika i obaveznim vojnim rokom za muškarce, svoju tradiciju neutralnosti je decenijama ljubomorna čuvala, ali se ona poprilično zaljuljala u februaru prošle godine.

Tada je bogata alpska konfederacija sledila EU u pogledu sankcija protiv Moskve, pokazujući i popriličnu fleksibilnost po pitanju sopstvene vojne neutralnosti, time što je čak razmatrala da dozvoli stranim kupcima municije i tenkova u kojima postoje delovi švajcarske proizvodnje da ih reizvezu u Ukrajinu.

Štaviše, švajcarska vlada je krenula i sa obećanjima – kako finansijskim, tako i onim koji se tiče naoružanja. Najpre je krenula sa zamrzavanjem računa i imovine ruskih tajkuna, potom zatvaranjem vazdušnog prostora sa ruske aviokompanije i ukidanju viznih olakšica za građane Ruske Federacije.

Usledila je i finansijska pomoć Ukrajini, ali predlozi o tome da se dozvoli drugim zemaljama da Ukrajinu snabdeju naoružanjem švajcarske proizvodnje. Štaviše, pre nekoliko meseci u jednom istraživanju javnog mnenja je čak 55 odsto anketiranih u Švajcarskoj reklo je da se zalaže da se švajcarsko oružje, uključujući i protivavionsku municiju, ponovo izvozi u Ukrajinu kako bi pomoglo u odbrani Кijeva.

Iako švajcarski zakon propisuje da oružje proizvedeno u Švajcarskoj ne može biti slato u zemlju koja je u ratu, švajcarski političari su bili spremni da sklone i ovu prepreku. Čak su i predstavnici nekih od najslavnijih švajcarskih banaka, koje su glavni stub ekonomije ove zemlje, podržavali ovu promenu švajcarske politike, ističući da “Švajcarska jednostavno ne može da se sakrije iza apstraktnog koncepta neutralnosti koji odbija da sagleda stvarnost onakvom kakva jeste”.

I taman kada se mislilo da će pod uticajem rata u Ukrajini biti slomljena švajcarska neutralnost, bez obzira što ju je srčano branio švajcarski predsednik Alain Berset, hladan tuš otrežnjenja je usledio minulih nedelja u švajcarskom parlamentu.

Prvo je parlamentarna većina desnog centra odbila vladin predlog da Švajcarska Ukrajini pruži dugoročnu finansijsku pomoć od ukupno pet milijardi evra. Prema predlogu, ovaj novac je trebalo da bude potrošen u narednih pet do 10 godina na humanitarnu pomoć, civilnu odbranu i deminiranje, kao i na “aktivnosti izgradnje mira”.

I dok su ministri javnosti objašnjavali da se Švajcarska neće isključiti iz finansijske pomoći i obnove Ukrajine, samo 20-ak dana kasnije, u parlamentu je “pao” i predlog da se dozvoli izvoz gotovo stotinu tenkova Leopard 1A5, koji pripadaju državnoj oružarskoj kompaniji RUAG. Odbijeni su i zahtevi Nemačke, Španije i Danske da im odobri reeskport naoružanja švajcarske proizvodnje.

Ko (ne) želi pod ‘nebeski štit’

A da je švajcarsko pozivanje na neutralnost poprilično upitno obrazloženje svedoči i to da je Švajcarska najavila nameru da se pridruži inicijativi Evropski nebeski štit, koja je prošle godine pokrenuta kao svojevrsni evropski odgovor na rusku invaziju Ukrajine. Na inicijativu Nemačke, osim Švajcarske, i neutralna Austrija je saopštila istu nameru da se pridruži ovom protivvazdušnom odbrambenom projektu što će biti i ozvaničeno na sastanku ministara odbrane tri zemlje nemačkog govornog područja.

“U interesu Švajcarske je da svoju bezbednosnu i odbrambenu politiku doslednije usmeri ka međunarodnoj saradnji i da poveća svoj doprinos”, saopštio je zvanični Bern, prilikom obnarodovanja najave da će se priključiti inicijativi, koja se bavi nabavkama naoružanja, ali istraživačkom saradnjom u oblasti naoružanja.

I Austrija i Švajcarska insistiraju da ovo ne dovodi u pitanje njihovu vojnu neutralnost. Švajcarska vlada navodi da svaka zemlja može da kontroliše nivo učešća u Evropskom nebeskom štitu te da su “Švajcarska i Austrija postavile svoje uslove koji se tiču neutralnosti”, poput toga da oni “neće učestvovati ili biti uključeni u međunarodne vojne sukobe”.

Evropski nebeski štit će podrazumevati nabavku raketnih sistema kratkog, srednjeg i dugog dometa, uključujući nemačke rakete Iris-T, američki Patriot i američko-izraelske Strela 3. Iako ovom projektu se još nisu priključili Francuska, Italija i Poljska, ova vrsta protivvazdušne odbrane je suštinski namenjena kao odbrana u slučaju vazdušnog napada na EU.

Budući da je Švajcarska teritorijalno okružena EU-om, nije baš najjasnije kako bi se ona izuzela iz Evropskog nebeskog štita u slučaju, na primer, eventualnog napada sa teritorije Rusije ili Belorusije što bi suštinski značilo početak rata. Na kraju krajeva, koja je onda svrha njenog učestvovanja?

Ko Rusima zamrzava račune, a ko ih odmrzava

Promene su uočljive i u izjavama švajcarskog šefa diplomatije. Ignazio Cassis je u januaru na Svetskom ekonomskom forumu govorio o tome kako bi novac sa zamrznutih ruskih računa u švajcarskim bankama “mogao možda da bude iskorišćen za obnovu Ukrajine”. Iako je pritom naveo da je za tako nešto neophodna i pravna osnova kao i međunarodna saradnja, ova izjava švajcarskog šefa diplomatije je tumačena kao ogroman korak.

Nije ni čudo da je zapravo ta izjava izazvala popriličnu buru među švajcarskim bankarima tako da je šest meseci kasnije Cassis naprasno počeo da oštro upozorava na posledice ove vrste eksproprijacije ruske imovine. Kako je istakao na konferenciji o oporavku Ukrajine, to bi bio “opasan presedan”.

Štaviše, u diplomatskim krugovima se pominje i da je švajcarski zaokret dobrim delom i posledica toga da su novac iz švajcarskih banaka povukli mnogi saudijski i kineski investitori, zabrinuti da pristup njihovom novcu neće biti tako omogućen ukoliko padnu u nemilost, poput ruskih tajkuna. U taj kontekst se stavlja i to što je Saudijska nacionalna banka, jedan od posljednjih velikih investitora u banci Credit Suisse, saopštilo da ipak odustaje od planirane investicije od milijardu i po evra što je dobrim delom dovelo i do urušavanja stabilnosti ove banke proteklog proleća.

I sami švajcarski bankari su bili svesni da njihova podrška zapadnim sankcijama protiv Rusije mora da bude opreznija nego što se to čini iz javnih istupa zvaničnika. Tako zvanični podaci govore o tome da je Švajcarska zamrzla ukupno oko sedam i po milijardi evra na računima ruskih klijenata i onemogućila korišćenje 17 nekretnina. To je, međutim, samo mali deo od ukupno 150 do 200 milijardi evra koliko ruski klijenti drže u švajcarskim bankama, prema podacima Švajcarske bankarske asocijacije.

Osim toga, zajedničko novinarsko istraživanje švajcarskog javnog servisa SRF i nedeljnika Wochenzeitung otkrilo je da su u švajcarskim rafinerijama i livnicama zlata od 2021. godine procesovano ukupno 110 tona zlata ruskog porekla, vrednosti veće od šest milijardi evra. Novinari su otkrili da je zlato stizalo preko Londona, te da je samo od marta 2022. procesovano 75 tona tog zlata, što im je potvrdila i Švajcarska služba za carinu i bezbednost granica.

To je ogroman skok u nivou uvoza ruskog zlata u Švajcarsku, budući da je pre invazije Ukrajine u proseku godišnje uvoženo 20-ak tona ruskog zlata, a samo u prvih pet meseci ove godine je preko Londona u Švajcarsku stiglo više 38 tona ovog plemenitog metala.

Švajcarski eksperti ističu da je Ruska centralna banka sredinom 2019. prestala da kupuje zlato već je dozvolila njegovo prodavanje, što se tumači kao finansijska priprema za rat.

I dok se švajcarske rafinerije i livnice zlata pravdaju time da je sve legalno i da je u pitanju zlato koje je izvezeno iz Rusije pre početka invazije, posmatračima prilika ne može da se ne otme asocijacija na spornu ulogu švajcarskih banaka i livnica u Drugom svetskom ratu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.