Kako je pacifizam postao nepoželjan u Njemačkoj

Sedam osvojenih nagrada Britanske filmske akademije poprilično su utrli put ka američkim Oskarima filmu Na Zapadu ništa novo reditelja Edwarda Bergera. Antiratni film zasnovan na istoimenom romanu, koji je još 1929. godine napisao Erich Maria Remarque, aktuelniji je nego ikad iako za temu ima besmisao rata kroz perspektivu mladih nemačkih vojnika u Prvom svetskom ratu.

Kao veteran tog rata, Remarque je ovaj roman napisao za čitavu generaciju Nemaca, koji su imali osećaj da su poslati u pakao da postanu heroji a vratili su se posramljeni. Zbog toga je ovaj roman brzo i postao simbol nemačkog pacifizma i antiratnog pokreta, zbog čega je i spaljivan u vreme nacističkog režima Adolfa Hitlera, a u posleratnom periodu imao toliko kultni status da nijedan nemački reditelj se nije usuđivao da ga svojom filmskom režijom eventualno oskrnavi.

Sada kada se napokon neki nemački reditelj usudio da pruži prvu nemačku ekranizaciju romana koji je decenijama omiljen Nemcima i bezmalo ceo vek uživa status simbola nemačkog pacifizma, u samoj Nemačkoj pacifizam bačen je na kolena. Naprosto, rat u Ukrajini je doveo do toga da u Nemačkoj svako javnog zagovaranje pacifističkih ideja ili uzdržavanja Nemačke u naoružavanju Ukrajine biva streljano sa svih strana.

Kaljenje militarizma – od Srebrenice, preko Kosova, do Ukrajine

Poraz u dva svetska rata, gubitak teritorija, kolektivno posramljenje zbog Holokausta i ostalih ratnih zločina, podela zemlje i ponovna militarizacija zemlje kao deo hladnoratovskog rivalstva SAD i SSSR, ostavili su duboke ožiljke na nemačkoj kolektivnoj psihi za koju je jedini melem bio pacifizam. Štaviše, pacifizam je postao deo nacionalnog posleratnog identiteta. I više od identiteta, pacifizam je postao stvar nacionalnog ponosa.

Rat je postao nepristojna reč, a vojna intervencija potpuni tabu. Čak i odlazak nemačkih vojnika u mirovne misije pod zastavom Ujedinjenih nacija se decenijama smatralo neprihvatiljivim, dok se na naoružavanje sopstvene vojske gledalo bezmalo kao na povratak u nacističke čizme. Koliko je pacifistički strah od militarizma bio jači čak i od posleratne nemačke ekonomske politike dubuko ukorenjene u merkantilizam, najbolje svedoči to da ni jedan od vodećih nemačkih proizvođača oružja Rheinmetall nije mogao od nemačke vlade da dobije nove narudžbine, niti garancije za bankarske kredite. Naprosto, tako nešto se smatralo isuviše kontroverznim u pacifizmom zadojenom društvu.

Ipak, uprkos njegove jake uloge u društvu, pacifizam nikad nije u potpunosti oblikovao nacionalnu političku kulturu, a naročito ne politiku decenijama dve vodeće nemačke stranke – demohrišćanske Unije (CDU-CSU) i Socijaldemokratske partije (SPD). Međutim, pacifizam je ipak bio toliko jak da je u kombinaciji sa borbom za zaštitu životne sredine 1980. iznedrio u Zapadnoj Nemačkoj osnivanje stranke Zeleni. Partije koja je okupila antiratne i ekološke aktiviste, protivnike nuklearne energije, kao i pripadnike nove levice i novih društvenih pokreta druge polovine 20. veka.

I zapravo se sudbina pacifizma može najbolje tumačiti upravo kroz dešavanja unutar Zelenih, koji su od male alternativne levičarske stranke došli do mainstream stranke koja je već treći put deo nemačke vlade. Međutim, što su Zeleni bili bliži vlasti, to je njihova odbrana pacifizma i antiratne politike bledela.

Presudni momenti

Jedan do presudnih momenata je bila Srebrenica, koja je odigrala ogromnu ulogu u transformaciji tog pacifizma i jačanju takozvanih „realosa“ unutar Zelenih. „Realosi“ predviđeni Josephom Fischerom smatrali su da je vreme da krene u „pragmatičnu“ politiku pa je njegova podrška da i nemački vojnici učestvuju u misiji IFOR u Bosni i Hercegovini uzbunila mnoge unutar stranke, pre svega takozvane „fundise“ koji su ostali verni antiratnim idealima „šezdesetosmaša“.

Prvi ulazak Zelenih u nemačku vladu 1998. godine je pred Fischera kao novoimenovanog šefa diplomatije odmah postavio pitanje slanja nemačkih vojnika u rat i to u NATO bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine, bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Ovo bombardovanje je Zelene još jače podelilo na „realose“ i „fundise“, što se najbolje videlo po bacanju crvene farbe na Fischera na partijskom kongresu.

Vatrenim govorom u kojem je događaje na Kosovu uporedio sa Holokaustom, Fischer je ne samo razbio nemački tabu o Holokaustu kao zločinu neuporedivim ni sa jednim drugim, već je porazio „fundamentaliste“ i otvorio vrata za novu generaciju političara Zelenih, koji nemaju mnogo veze sa pacifizmom.

To kaljenje militarizma Zelenih, ali može se reći i dominantnih političkih partije Nemačke, krenulo je od Srebrenice, preko Kosova, da bi konačan oblik pronašao u ratu u Ukrajini. I pre nego što je krenula ruska invazija na Ukrajinu, lideri Zelenih su obećavali oružje Ukrajincima, šetali se sa vojnim šlemovima i pancirima po već zaraćenom Donbasu i zagovarali naoružavanje Kijeva, što je u mnogome doprinelo i da se promeni stav nemačkog javnog mnenja o tome.

Ratoborno protiv Manifesta za mir

Koliko je veliki taj preokret, svedoči i to da je pre samo pet godina ispred hotela Bayerischer Hofa, gde se tradicionalno održava Minhenska bezbednosna konferencija, bilo sasvim uobičajeno videti demonstracije na kojima su se nosili transparenti „Mir umesto NATO-a“. Ove godine takvi protesti su dobili brojnijeg supranika u protestu na kojem su nošeni transparenti podrške alijansi uz poruke „Ukrajinu u NATO“ i „Borbeni avioni i više teškog naoružanja za Ukrajinu“. Štaviše, na ovom protestu su se kao govornici pojavili i predstavnici vladajućih stranaka, jasno pokazujući da pacifistički stavovi u ovom trenutku nisu poželjni.

Nisu poželjni ni u novinskim komentarima i analizama vodećih medija, koji se već godinu dana trude da budu, komunikološki rečeno, „proizvođači pristanka“, to jest usmeravanja javnog mnenja na to da prihvati spoljnu politiku svoje zemlje. Konkretno, komentara koji zagovara pacifizam skoro da i nema, a čak se i zagovaranje toga da zaraćene strane odmah sednu za pregovarački smatra bezmalo izdajom Ukrajinaca i evropskih vrednosti ili proruskim agitovanjem. Sve to je na društvenim mrežama višestruko jače i agresivnije.

To se možda najbolje videlo kada su levičarska političarka Sahra Wagenknecht i čuvena feministkinja i novinarka Alice Schwarzer objavile Manifest za mir u kojem se od nemačkog kancelara Olafa Scholza tražile da zaustavi „eskalaciju rata“ tako što će zaustaviti isporuke oružja Ukrajini te da se svi napori usmere na to da što pre počnu pregovori zarađenih strana. Njihov manifest-peticiju je dosad na onlajn-platformi za prikupljanje potpisa oko 750.000 ljudi, među kojima i javne ličnosti koje podržavaju dijametralno suprotne ideološke stavove.

I to se čini kao veliki uspeh, uzimajući u obzir jačinu i obim kritika i uvreda kojima su streljane inicijatorke manifesta, kako na društvenim mrežama, tako i u medijima. A kanonada je bilo naročito velika, jer su one pozvale pristalice i na skup pod imenom „Ustanak za mir“ i to 25. februara kod Brandenburške kapije, samo dan pošto je na istom mestu zakazan skup podrške Ukrajini povodom godišnjice početka ruske invazije.

„Nama je važno da se zaustave grozne patnje i smrt u Ukrajini. Ali istodobno želimo da se Rusiji predoči temelj za pregovore umesto da se beskrajni rat do iznemoglosti uvek iznova produljuje isporukom novog oružja“, rekla je na skupu Wagenknecht, dodajući da se svakim oružjem koje „isporučujemo u ovo bure baruta, raste opasnost od rata globalnih razmera“. „To se mora okončati i to nije Putinova propaganda“.

I dok je za Wagenknecht ovaj skup predstavljao stvaranje „novog, snažnog mirovnog pokreta u Nemačkoj“, u medijima i u kritikama političkih konkurenata je ovaj protest opisan kao „sramne demonstracije protiv Ukrajine a za Rusiju“, „opasna igra sa desničarskom scenom“ i „političko zaluđivanje stanovništva“ koje, ako uspe, predstavljaće „poziv Putinu da izvrši invaziju sledećih nekoliko država“.

A posebno su pažnju privukli govornici na bini, među kojima su osim inicijatorki, bio ne samo suprug Wagenknechtove Oskar Lafontaine, inače bivši lider SPD-a i Levice, već i penzionisani general Erich Vad, koji je godinama bio vojnopolitički savetnik bivše demohrišćanske kancelarke Angele Merkel. Uprkos tom što je Vadov govor bio veoma umeren, kritičari su samo njegovo prisustvo odmah opisali kao još jedan dokaz Merkeline pogrešne politike prema Rusiji. Štaviše, pojedini pravnici su na društvenim mrežama već počeli da razmatraju da li se Vadu, kao bivšem generalu nemačke vojske, može suditi ili oduzeti penzija.

A prizor na kojem se za ruke drže Lafontaine, Wagenknecht, Schwarzer i Vad su pojedini analitičari opisali kao naivni, neinformisani „realizam“, koji se udružio sa starim zapadnonemačkim antiamerikanizmom i Istočnonemačkom opsesijom Moskvom.

S druge strane, okupljeni su opisani kao čudna mešavina teoretičara zavera, desničarskih ekstremista, pristalice ekstremnodesničarskog pokreta „Građani Rajha“, mrzitelja vlade, desničarskih starih komunista i mirovnih aktivista. I to obavezno ovim redom, a potom su u izveštajima obavezno isticani funkcioneri Alternative za Nemačku koju su prisustvovali skupu kao građani, dok su transaprenti „Nije naš rat“ i „Pregovarajte, a ne eskalirajte“ opisivani kao proruski.

Od političara, čini se da je najumereniju kritiku ovog poziva na nemački pacifizam izneo sam kancelar Scholz koji je sa govornice Bundestaga istakao da se „mir ne postiže tako što se ovde u Berlinu uzvikuje ’Nikad više rat’, a istovremeno zahteva da se prestane da se Ukrajini šalje oružje“.

„Pacifizam ne znači pokoravanje pred većim susedom. Kada bi Ukrajina prestala da se brani, onda to ne bi bio mir. To bi bio kraj Ukrajine“, rekao je on, dodajući da se „s oružjem na slepoočnici ne može pregovarati, osim o sopstvenom potčinjavanju“.

I dok novinske analize, komentari i izveštaji odišu jedinstvenim stavom, debatne emisije na nemačkim TV kanalima, pre sve ga onima na javnom medijskom servisu, i dalje nisu zatvorila vrata za „pacifistički stav“, pa makar on bio za mnoge politički sporan ili jasno proruski. Ali, to se odnosi pre svega na TV istupe Sahre Wagenknecht, kojih je više nego ikada ali po pravilu u TV debatama u kojem je bar tri do četiri sagovornika njoj direktno suprotstavljeno.

Štaviše, nekad su njeni govori u studiju direktno prekidani i od samih voditelja, poput nedavnog gostovanju u emisiji „Hart aber fair“ na prvom kanalu nemačkog javnog servisa u kojoj je ona iznela stav da su obe zaraćene strane u Ukrajini činile ratne zločine. Voditelj je Wagenknechtovu prekinuo, rekavši joj da ne može da dozvoli da šiti lažne informacije, što ga je brzo učinilo pravom zvezdom na društvenim mrežama. Međutim, nedugo potom je televizija morala da se joj se izvini i da objavi ispravku, jer je utvrđeno da se u jednom od izveštaja komesara Ujedinjenih nacija za ljudska prava navodi da su utvrđeni primeri silovanja u ratnim područjima pod kontrolom ukrajinske vojske.

Medijsko habanje Juergena Habermasa

Ali, čak i kada se izuzme Wagenknechtova, koja kao i svako aktivan u politici u svemu ima i svoje političke interese, to koliko je u Nemačkoj naprasno postalo bezmalo nedopustivo da se neko javno poziva na pacifizam i potrebu da Rusija i Ukrajina što pre pregovaraju a ne pucaju moglo se videti na primeru verovatno najvećeg nemačkog živog filozofa – Juergena Habermasa.

Medijsko habanje Habermasa je počelo još prošle godine kada je pacifističkim esejom izašao u javnost, ali najžešći udari su usledili nedavno kada je u dnevnom listu Sueddeutsche Zeitung objavio esej pod naslovom „Molba za pregovore“ u kojem on primećuje kako se brzo relativizuju nemačke odluke o slanju teškog naoružanja Ukrajini a ujedno ubrzavaju „poznate igre moralno ogorčenih poziva na moćnije oružje“, kao i da su, sa izuzetkom kancelara i njegovih prvih saradnika, vlada, političke stranke i štampa gotovo ujedinjeni u rečima litvanskog ministra spoljnih poslova: „Moramo pobediti strah od pobede nad Rusijom“.

„Nejasna perspektiva ’pobjede’ koja može značiti svašta trebalo bi da spreči bilo kakvu dalju raspravu o cilju naše vojne pomoći - i o tome kako to postići. Stoga se čini da proces naoružavanja dobiva vlastiti zamah. Iako podstaknuta vrlo razumljivim podsticajem ukrajinske vlade, ona se u Nemačkoj pokreće ratobornim tenorom gotovo uniformnog objavljenog mišljenja, u kojem oklevanje i promišljanje polovine nemačkog stanovništva nemaju glasa“, napisao je Habermas i istakao da ne bi trebalo gušiti bilo kakvu raspravu o tome kada bi se nemačka vojna pomoć mogla pretvoriti u to da Nemačka postane strana u sukobu.

Osim toga, on se pita i da li je cilj nemačkih isporuka oružja da Ukrajina „ne sme da izgubi“ rat ili je cilj da se ostvari „pobeda nad Rusijom“, dodajući da je „jedina legitimna promena vlasti u Rusiji ona koja dolazi iznutra, od samog ruskog naroda“.

„Mir neće moći da se postigne bez SAD-a i neće moći da se postigne bez kompromisa“, istakao je on, pozivajući da se što pre organizuju pregovori.

Habermas je odmah oštro napadnut na društvenim mrežama ali i u brojnim novinskim komentarima, što je mehanizam primećen i u debatama o izbegličkoj politici, merama borbe protiv virusa korona ili merama o suzbijanju klimatskih promena. Vodeći milje naprosto obara svakoga ko ima prigovore ili drugačije mišljenje.

Bilo da se radi od lockdownu u vreme pandemije virusa korona, klimatskim ciljevima, rodnim kvotama ili pak isporukama naoružanja Ukrajini, sve više je očigledno da jedna grupa stručnjaka agresivno preuzima pravo na monopol na formiranje političkog mišljenja. I tu nema debate. Jedno mišljenje je ispravno i to je to.

Pa tako se svako Habermasovo pozivanje na mirovne pregovore opisuje kao dokaz „bankrota uskogrudog snobizma uokvirenog u (posleratnoj) devizi ’nikad više (rat)’, koji ignoriše činjenicu da bezuslovni pacifizam može biti nemilosrdan i na kraju dovesti do kapitulacije pred terorom“. Uzimajući u obzir ovake osude, u eri društvenih mreža pacifizam uobličen u delu Erich Marie Remarquea ne može da izbegne sudar sa onim neminovnim – cancel kulturom.

Zapravo možda se Nemačka zaista suočava sa intelektualnom smenom generacija. I to smenom u kojoj za „stare umove“ i njihov pacifizam nema mesta. I zato će biti cancelovani.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.