Evropska obećanja, ukrajinsko-balkanska radovanja

Samo pre dve godine bezmalo svi regionalni i evropski analitičari i novinari koji prate Zapadni Balkan su mogli da se zakunu da novog proširenja Evropske unije neće biti u dogledno vreme, ako ga ikad i bude bilo. Isti oni koji su tada tvrdili da su “rajska vrata” EU zauvek zatvorena, sada pričaju drugu priču, pod uticajem rata u Ukrajini i nastojanja Brisela da povrati uticaj u svom geopolitičkom dvorištu.

Bio je potreban jedan javni istup predsednika Evropskog saveta Charles Michela o ulasku novih članica 2030. godine, nekoliko novinskih “analiza” te izjave i jedan samit Evropske političke zajednice da se naprasno proširi euforija o navodno “novom momentumu” za proširenje EU. Euforija je takva da se u analizama među novim članicama već svrstava, ne samo balkanska “preostala šestorka”, već i Ukrajina, Moldavija i Gruzija.

Još kada se na to nadovezala odluka Evropske komisije (EK) da preporuči Evropskom savetu otvaranje pregovora o pristupanju Ukrajine i Moldavije, davanje statusa kandidata Gruziji, kao i uslovno otvaranje predgovora sa Bosnom i Hercegovinom, mnogi bi rekli da je “stvar rešena”. Zbog toga i ne čudi što su vesti iz Brisela izvele na ulice Tbilisija pristalice evropskih integracija u Gruziji, čije slavlje je izgledalo kao da im je zemlja upravo postala dvadesetosma članica EU.

Čak su i pojedini balkanski lideri poverovali da je članstvo EU nadomak ruke pa se raduju što cela ova priča pojavljuje bezmalo u dan na devetu godišnjicu otkad je nekadašnji predsednik Evropske komisije Jean-Claude-Juncker javno potopio nade desetak miliona Balkanaca koji su u redu za članstvo u EU. Dugogodišnji luksemburški premijer je na početku svog mandata na čelu EK javno rekao da za njegova vakta neće biti proširenja EU da bi 2019. pred odlazak iz kabineta u Berlaymontu prosuo ideju o prijemu novih članica 2025. godine.

Sad je svima očigledno da je on time samo hteo da udovolji Angeli Merkel te da obećanje nije bilo ozbiljno. A da obećanja o proširenju vrlo čestu mogu da budu prazne priče možda najbolje svedoči to da su kao “realni” datumi za proširenje EU na Zapadni Balkan pominjani 2012. godina, potom 2014. kadda je obeležavana stogodišnjica Sarajevskog atentata pa čak i 2018. uprkos Junckerovom protivljenju.

Koliko li sada tek izgleda tragikomično to što su svojevremeno glasni zagovornici evropske budućnosti Srbije žestoko kritikovali Miroljuba Labusa, nazivajući ga pesimistom zato što je 2002. na izborima za predsednika Srbije najavljivao da će Srbija ući u EU 2010.

Ruska invazija na Ukrajinu možda jeste dala veštačko disanje politici proširenja EU, ali to što je ona vraćena iz kliničke smrti ne znači da će zaista krenuti da trči maraton. Razloga za to ima napretek, od pitanja nefunkcionalnosti aktuelne EU i reforme odlučivanja, preko taktičkih interesa pojedinih država članica, do nesaglasja između tradicionalnog motora evropske lokomotive – Nemačke i Francuske. Prepreka ima napretek, čak i kada bi se zanemarili problemi u samim državama koje plediraju da postanu članice EU.

Poljacima preča Ukrajina od Zapadnog Balkana

Na nedavnom samitu Evropske političke zajednice u Grenadi već je u diplomatskim krugovima razmatrana inicijalna računica, koja je je pokazala da bi proširenje EU na devet novih zemalja koštalo postojeće članice u narednom sedmogodišnjem budžetu više od 256 milijardi evra godišnje.

Bezmalo tri četvrtine tog novca bi se slilo Ukrajini, koja bi čak, primera radi, istisnula Francusku sa čelne pozicije na listi država članica EU koje dobijaju najviše novca iz fonda EU za podsticaj poljoprivrede. Sadašnjih 27 članica bi dobijale za oko 20 odsto manje poljoprivrednih podsticaja, ali i iz svih ostalih fondova koji su deo budžeta EU. A pritom bi svi znatno više davali u budžet EU, što bi najviše osetile bogate zemlje poput Nemačke, Francuske i Holandije.

Ali, ni takozvane nove članice ne bi ostale “neokrznute”. Pa bi tako Kipar, Češka, Estonija, Litvanija, Malta i Slovenija ostali u potpunosti bez novca iz kohezionih fondova EU što je bespovratna razvojna pomoć koju dobijaju već skoro pune dve decenije. Budući da bi novo veliko proširenje značilo i da bi istočne članice EU, ne samo primati manje novca iz fondova EU, već od većinski neto primaoca iz budžeta EU postati neto davalac, postavlja se pitanje koliko će istočne članice EU želeti “konkurenciju”.

Zbog brojnosti stanovništva, naročito je ova dilema aktuelna u Poljskoj kojoj je ovo, ne samo ekonomska, već i političke dilema. Konkretno, ulaskom Ukrajine, Gruzije i Moldavije u EU Poljska bi nastojala da oko sebe okupi sve istočnoevropske i centralnoevropske članice i da bude novi centar moći u EU, što bi joj brojnost ukrajinskog stanovništva i omogućila. Drastičan rast uticaja zvanične Varšave u toj proširenoj EU bi zapravo značio drastičan rast uticaj Vašingtona što bi dodatno srozalo moć Berlina, koji i onako u pojedinim trenucima ne uspeva da se izvuče od američkih pritisaka.

Berlin sasvim sigurno ne želi pojačan uticaj Varšave, a nisu saglasni ni oko prioriteta ko bi trebalo prvo da uđe u EU. Poljaci bi stavili prioritet na brzo pristupanje Ukrajine a ne zemalja Zapadnog Balkana, koje smatraju previše slabim, a u slučaju Srbije, i previše proruski nastrojenim.

Nasuprot tome, Nemcima je preči Zapadni Balkan, ne samo zbog njihovih ekonomskih i bezbednosnih interesa, već i zbog dugoročnih strateških interesa u EU to jest nastojanja da izbegne da Varšava preuzme svojevrsno liderstvo istočnoevropskim i centralnoevropskim članicama EU.

Nesaglasje u Vajmarskom trouglu

Međutim, možda najveća prepreka brzom i velikom širenju EU je to da još ni na vidiku nije reforma koja bi učinila funkcionisanje EU efikasnijim. Doduše, mnogi analitičari sve nade polažu u to da će očekivani dolazak Donalda Tuska na mesto premijera Poljske pokrenuti stvar sa mrtve tačke zajedno sa francuskim predsednikom Emmanuelom Macronom i nemačkim kancelarom Olafom Scholzom. To bi bile reforme koje predvodio takozvani Vajmarski trougao tri velike zemlje sa velikim brojem stanovnika, koje bi predstavljale kako jedinstvo zapadnih i istočnih članica EU, to jest starih i novih, tako i zajedništvo tri najvažnije evropske političke familije liberala kojima pripada Macron, konzervativaca među kojima je Tusk i socijaldemokrata kojima pripada Scholz.

Ipak, realističniji pogled na situaciju pokazuje da ni proevropska Poljska neće biti lak partner za Scholza i Macrona. Atlantistički nastrojena Tuskova koalicija ostaće skeptična prema Macronovim idejama o strateškoj autonomiji EU, a neće tako lako prihvatiti ni predloge o uvođenju glasanja kvalifikovanom većinom u institucijama EU i kada su u pitanju bezbednosne i spoljnopolitičke teme.

Najžučnija borba će se voditi oko zahteva Pariza i Berlina da se i u ovim oblastima ukine jednoglasno odlučivanje EU, to jest da se zarad, kako kažu, očuvanja “sposobnosti (uvećane) EU da odlučuje” ukine pravo državama članicama da imaju pravo veta na odluče, što je politički manje uticajnim državama dosad bio najefikasniji način da ostvare svoje interese u EU.

Ovo nesaglasje vide kao nepremostivu prepreku i eminentni politikolozi i stručnjaci za evropska pitanja, koje su Francuska i Nemačka angažovale da naprave predloge reformi institucija EU. Ovaj “trust mozgova” se u svojim predlozima institucionalnih reformi EU vratio zapravo na već dobro poznate nemačke predloge o “EU u više brzina”, koji potiču od starih predloga tri nekad uticajna demohrišćana – bivših saveznih ministara finansija Wolfganga Schaeublea i Thea Waigela i dugugodišnjeg poslanika Bundestaga specijalizovanog za spoljnopolitička i bezbednosna pitanja Karla Kamersa.

Ponovo se pomalja njihova ideja iz 1994. godine o tome da Nemačka, Francuska i zemlje Beneluksa budu u “jezgru Evrope”, koje će imati federalnu strukturu sa jakim institucijama EU koje će moći da ograniče nacionalne vlade. U zavisnosti od stepena integracije zavisilo bi i u kojoj “brzini” je država članica.

De facto i de jure članstvo u EU

Međutim, ovaj nemački lek za sve evropske probleme isuviše je gorak za mnoge nove članice EU što zasad ne daje nadu u brzo postizanje dogovora o reformi EU a samim tim ni u to da je  proširenje nadohvat ruke.

Istini za volju, retorika o proširenju se ove jeseni zaista odjednom promenila. Ali nije prošlo mnogo da se i u toj retorici nešto modifikuje i otkrije suštinu. Verovatno najrečitije je bilo to kada je nedavno komesar za proširenje EU Oliver Varhelyi predstavio razvojni plan za Zapadni Balkan, rekavši da “zemljama Zapadnog Balkana dajemo priliku ranije integracije u EU, pre nego što joj se de facto priključe”.

Ovakvom formulacijom su Varhelyi i Ursula von der Leyen zapravo poručili da se ne nadaju previše da će to “stvarno učlanjenja u EU” biti do 2030. Štaviše, kada se detaljnije rastumači Plan rasta zemalja Zapadnog Balkana, koje su zvaničnici Evropske komisije objavili, jasno je da EU zapravo fokusira na to da Balkan integriše u EU u smislu lanaca snabdevanja na polju kritičnih mineralnih sirovina i proizvodnje proizvoda od kritičnog značaja, poput litijumskih baterija za električne automobile.

Drugim rečima, “jezgro EU” brine svoje geoekonomske brige, dok su proteklih decenija već uzele pod svoje balkanske privrede i njenu jeftinu radnu snagu, što kroz proizvodnju na Balkanu potpomognutu državnim subvencijama, što kroz radne migracije.

Zbog svega toga, obećanja o 2030. godini deluju kao pusta obećanja za malo ukrajinskog i balkanskog radovanja. Doduše, srčani pobornici članstva u EU će reći da ako se balkanske zemlje reformišu i budu spremne za članstvo, Unija će sigurno ispuniti obećanje. Odgovor takvim optimistima leži u tome da samo pitaju Makedonce šta misle o izneverenim obećanjima EU. Uostalom, ako je do uspeha u reformama, Ukrajina nikad ne bi ni postala kandidat za članstvo u EU i dobila preporuku Evropske komisije za početak pregovora.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.