Može li Španija preživjeti još jednu amnestiju?

Jedna glomazna slonica šeta se po staklenoj bašti španskog političkog pregovaračkog procesa. Njeno ime je amnestija.

Od toga kako će je socijalista Pedro Sanchez sprovesti kroz javno mnjenje i partijske strukture zavisi dalja sudbina Španije, jedne od retkih evropskih zemalja gde je socijaldemokratija uspela da preživi ekonomsku krizu, pandemiju i talas desnog populizma. Od toga šta će, uz oproštaj separatističkih grehova, još tražiti katalonske stranke koje se zalažu za nezavisnost, zavisi hoće li Španija ići na još jedne izbore ili će se Sanchez zadržati na mestu premijera kao predsednik koalicione levičarske vlade.

Amnestija! Bila je ozakonjena dve godine posle smrti Francisca Franca (1977) kako bi se jednom zauvek izmirili računi građanskog rata i diktature.

Neki kažu da je vaskrsla kao čarobni štapić za odbranu Španije od sve agresivnije ultradesnice. Drugi pak rezonuju da je amnestija katalonskih separatista opasna i po sam opstanak zemlje i njene teritorijalne celovitosti.

Nekada je amnestija bila blagougodna prečica, lakši način da Španija iz diktature koja je predugo trajala, pređe u demokratiju. Da se “paktom o zaboravu” u Španiju vrate svi prognanici, da se iz zatvora puste svi politički mučenici, da se zločinci i mučitelji bez ikakvog procesuiranja zauvek oslobode svake odgovornosti. Da se ne preorava tlo tiranije, da potoci krvi u njemu usahnu i da u zemlji izraste hiljadu cvetova demokratije.

Vaskrsla je ova reč u sasvim drugom obliku – razgoropađena – kao oblak se nadvila nad španskom državom.

Niko nema većinu za vlast

Šta se, zapravo, dešava u Španiji posle vanrednih julskih izbora koje je raspisao socijalista Sanchez usred letnje žege?

Nijedna partija, čak ni sa svojim eventualnim ideološkim partnerima, nije osvojila dovoljnu većinu glasova da bi mogla da formira vladu. Levom frontu, koji je predvođen Sanchezom, još uvek vršiocem dužnosti premijera Španije, mogli bi da pomogne stranka Junts (Zajedno za Kataloniju) koja programski zagovara nezavisnost ove provincije.

Njen lider Carles Puigdemont je u bekstvu još od kada je sproveden ilegalni referendum i otkad je pre šest godina kao predsednik pokrajinske vlade pokušao da proglasi nezavisnost Katalonije, zbog čega su vođe separatističkih partija bili procesuirani i kažnjeni.

U zamenu za podršku socijalistima Puigdemont i ostali katalonski predvodnici te grupe stranaka traže da se proglasi amnestija za njihove konkretne separatističke poteze. Pritom ostaju pri svom programu da Katalonija postane nezavisna republika i odvoji se od Kraljevine. I povrh svega toga naglašavaju da je amnestija samo polazna tačka na njihovom putu ka novom referendumu o nezavisnosti, čiju će zakonsku legalizaciju tražiti od novog saziva Sanchezove vlade (2023. do 2027. godine), ukoliko ona bude uspela uz pomoć separatista da se formira.

Napadi sa druge, desne strane su žestoki. Na Sancheza se okomila desnica iz Narodne partije (PP), ali i ekstremno desni Vox. Oni koji su amnestirali Francovu diktaturu, sada optužuju Pedra Sancheza da “podstiče prostituciju demokratije i Ustava, samo da bi zadovoljio svoj ego i zadržao vlast”.

Ukoliko se ne postigne dogovor, slede novi izbori u Španiji. Ali, da li bi oni doneli bilo kakvu odlučujuću prevagu u raspolućenom tkivu zemlje?

U igri su dva vijeka

Za sada čitava plejada najrazličitijih stručnjaka, umetnika, filozofa profesionalnih istoričara, pravnika i politikologa podgreva debatu o amnestiji, njenim vrlinama i manama, razornim posledicama i prednostima, kao i dalekosežnim uticajem na pravosuđe, moral, zločin i kaznu… Potežu se i primeri iz literature, filozofije, sudske prakse. Preispituje se istorija. Iznose se najcrnji scenariji kao što je smrt demokratije ili umiranje Španije. Tek poneki pragmatičari spremni su da amnestiju prihvate kao zdravorazumsko rešenje navodeći da ona može da ispravi greške počinjene u demokratiji. A nije tajna da je u Kataloniji, posle nelegalnog referenduma, po nalogu vlade iz Madrida koju je vodila desna Narodna stranka (Partido popular, PP) upotrebljena prekomerna represivna sila.

Hoće li vešti Pedro Sanchez uspeti da raspetlja ovaj čvor i izaĐe kao pobednik izbora koje je prevremeno raspisao pošto su socijalisti pretrpeli poraz na lokalu, a desna Narodna partija u mnogim mestima sklopila koaliciju sa ultradesničarskim Voxom. Iako ga optužuju da “priprema pogreb demokratije” samo radi opstanka na vlasti, on se ne predaje.

Čak i Felipe Gonzalez, jedan od veterana i osnivača socijalista, traži od svog mlađeg stranačkog kolege da se jasno odredi da li poštuje ustav ili će dopustiti kršenje i amnestirati promotere separatizma.

Na našim prostorima Gonzalez je zapamćen kada je posle velikih protesta zbog izbornih prevara 1996-97. našao izlaz u pregovorima sa Miloševićem pri čemu se po Gonzalezovom receptu primenio “lex specialis”, pa su mnogi gradovi u Srbiji pripali tadašnjoj opoziciji zahvaljujući posredničkoj ulozi španskog socijaliste. Još je nekoliko burnih godina prošlo pre nego što je usledilo NATO bombardovanje, prevremeni predsednički izbori 2000. godine, peti oktobar i odlazak Miloševića.

Ovoga puta, Gonzalez svom mlađem partijskom kolegi prebacuje nameru da u zemlji “ukine demokratiju”. Kao da je poistovetio Španiju sa Sanchezovim pragmatičnim naporima da sastavi levu vladu sa Srbijom pod Miloševićevim režimom iz devedesetih.

Kako se obuzdava gnjev?

O amnestiji, međutim, naveliko piše Javier Cercas, književnik iz Katalonije, koji je u svojim dokumentarno fiktivnim romanima najdublje zaronio u evropsku i špansku istoriju 20. veka.

“Amnestija nije ekvivalentna oprostu, čak ni zaboravu”, piše autor Vojnika Salamine. “Amnestija je ekvivalentna brisanju zločina, izjavi da zločin nikada nije postojao”.

Čak i definicija amnestije koja podrazumeva predavanje zaboravu krivičnog dela, na opasnom je terenu da sklizne u amneziju. Kako onda sprečiti krivična dela u budućnosti ako je u prošlosti zločin izbrisan. Stranke koje od Sancheza traže amnestiju, sada pominju novi referendum u budućnosti, na kome bi se Katalonci izjašnjavali o otcepljenju.

Po Cercasu, koji se smatra najtananijim humanističkim analitičarem Španskog građanskog rata, “amnestija 1977. poslužila je zatvaranju poglavlja Francove nelegitimne vladavine i otvaranju prostora za demokratsku tranziciju”.

Brisanje zločina počinjenog u Kataloniji imalo bi obrnuto značenje, dodaje književnik. Njom bi se izrekla presuda španskoj demokratiji, osporio bi se njen legalitet, ona bi se nazvala prevarom. Kataloncima koji su je napali i pokušali da je sruše dalo bi se za pravo, pa bi ovom amnestijom ubuduće moglo da se čita kako je lažni nelegitimni režim izmislio zločin katalonskih separatista. Cercas piše da bi amnestija “delegitimisala demokratiju, legitimišući one koji su je napali”.

Cercas je više puta u svojim kolumnama objašnjavao katalonski nacionalizam i povezivao ga sa Francovom diktaturom. U vreme kada su Katalonci počeli pripreme za nelegalni referendum, Cercas se u jednom eseju pozvao na metaforu o nacionalizmu koju je upotrebio britanski filozof Isaiah Berlin.

“Povređeno nacionalno osećanje je kao jaka fleksibilna grana. Ako je nasilno savijaš, ona će te sa još većom žestinom udariti kad je oslobodiš”.

Po Cercasu, katalonski nacionalizam gotovo nikada nije bio nasilan, “ali se u Kataloniji sada ušlo u vreme gneva”, pisao je u vreme vlade desne Narodne partije kada je došlo do rasta separatističkih pokreta.

Za Cercasa je očigledno da je frankizam osakatio celu Španiju i da je naneo tešku ranu kolektivnom nacionalnom osećanju Katalonaca: katalonski jezik je proganjan, kultura je nipodaštavana i brisana, katalonske institucije su bile ukinute.

Cercas je tačno opisao stanje u kome se našla Katalonija u vreme diktature: Francov režim je monstruoznom hipertrofijom španskog nacionalizma rešio da slomi nacionalna osećanja Katalonije.

Po njemu, Katalonija je posle Franca, “upornom, plemenitom i legitimnom bitkom, vratila dostojanstvo svojoj naciji, povratila jezik i svoju kulturu”.

Ali zar nije posle svih tih analiza o uzrocima katalonskog nezadovoljstva, o hipertrofiji španskog nacionalizma, došao red za konsensus o još jednoj amnestiji? Pogotovo što je posle nelegalnog referenduma vlada Narodne partije, po oceni nezavisnih posmatrača iz Madrida, u Kataloniju poslala ogromnu policijsku snagu koja je upotrebila prekomernu silu i zavela centralističku upravu.

Sukob pravničke i pragmatične logike

Pravnici u Španiji nikako ne pristaju na amnestiju. Među njima su i članovi Vrhovnog suda koji ističu “izuzetnost ovog pravnog instrumenta i njegovu isključivu važnost za političke momenta u životu zemlje definisane obnovom demokratije i povratkom sloboda”. Prevedeno na obični jezik: amnestija je mogla biti proklamovana samo jednom, daleke 1977. godine, u trenutku “konsolidacije novih vrednosti”.

Izricanje amnestije u savremenim okolnostima dovedena bi bila u pitanje “osnova našeg (španskog) demokratskog suživota”, smatra Salvador Viada Bardaji.

Ali ima i suprotnih gledišta koja pozivaju na sagledavanje realnosti i na apsurdnu činjenicu da još oko 300 Katalonaca očekuje suđenja zbog učešća u organizaciji referenduma o otcepljenju ili drugim aktivnostima koje su dovele do proklamacije o nezavisnosti Katalonije. Politikolog, univerzitetski profesor Ignacio Sanchez Cuenca, smatra da amnestija može da izleči stare rane koje nikada nisu potpuno zarasle.

Amnestija, ili bilo koja druga slična mera, mogla bi ako se gleda na nju iz demokratskog ugla, da znači i priznanje kako se situacija oko Katalonije nije rešavala na dobar način i da su obe strane u tom sukobu počinile velike greške.

Šta je, tu je. Istorija igra svoju igru i meša karte između dva veka, između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, konstatuju filozofi. U toj igri mora se računati da nacionalizam nikad ne ispada.

Kako neutralisati tu “crnu macu”? U Španiji se tim povodom razgovara o dve amnestije. Jedna je bila istorijski neophodna da bi se uspostavila demokratija. O ovoj drugoj vodi se ljutiti boj. Hoće li ona dovesti do pogreba pravosuđa, demokratije i države? Ili će joj se veštim tekstualnim manevrima dopustiti da odradi svoj zadatak, umiri društvo i dozove ga pameti.

U Sanchezove pregovaračke veštine Španija se više puta uverila. Možda će i ovoga puta one pomoći – i njemu, i velikoj zemlji Španiji u kojoj žive različiti jezici i nacije.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.