Policija zaglavljena u blatu: Zeleni protiv ekoloških aktivista

Prizor nemačkih policajaca koji očajnički pokušavaju da izvuku iz lepljivog blata dok ih demonstrant obučen kao franjevački sveštenik sve vreme ometa i na njih kači transparent, više je ličio na neku novu epizodu Letećeg cirkusa Montyja Pythona nego na veliki ekološki protest za čije suzbijanje je angažovano 3.700 policajaca pod punom opremom.

I bilans višednevnih protesta u kojem su aktivisti pokušali da spreče iseljavanje sela, koje će biti srušeno zbog širenja rudnika lignita, više liči na deo humoristične serije nego na vesti u ozbiljnim novinama, Naime, bilans je 300-ak povređenih policajaca, ali ne toliko zbog nasilja demonstranata, koliko zbog blata u kojem su izvrnuli članke pritisnuti teškom zaštitnom opremom.

I dolazak Grete Thunberg, koju su policajci nekoliko puta odnosili sa mesta protesta oko rudnika, doprinelo je da demonstracije u selu Luetzerath, na krajnjem zapadu Nemačke između Duesseldorfa i Aachena, bude jedno od važnijih vesti, ne samo u Nemačkoj, već u čitavoj Evropi.

I dok je ekološkim aktivistima Luetzerath simbol da Nemačka ide u pogrešnom smeru po pitanju suzbijanja klimatskih promena, posmatračima sa strane su ove demonstracije ukazale, kao retko kada u nemačkoj javnosti, koliko je realpolitika zaboravila na predizborna obećanja. Konkretno, koliko su nemački Zeleni zaboravili na svoje obećanja biračima pre nego što su postali deo vlasti, ne samo na nivou cele Nemačke, već i na nivou pokrajine Severna Rajna Vestfalija u kojoj se nalazi sporno selo.

Kako su Zeleni ‘prodali’ ekološki aktivizam

Da Zeleni nisu na vlasti, verovatno bi barem i njihovi pokrajinski funkcioneri proteklih dana bili na protestima u Luetzerathu, baš kao što su pre koju godinu učestvovali na sličnim protestima, kojima su pokušavali da se spreči seča jedne šume koja se našla „na putu“ širenja površinskog kopa uglja energetskog giganta RWE. Za razliku od funkcionera, glasači Zelenih su bili među demonstrantima protiv spornih projekata RWE i ranije i danas.

Pred TV kamerama nemačkih medija političari Zelenih su iz dana u dan pokušali da se opravdaju tvrdeći da su oni zapravo napravili sporazum sa koncernom RWE da 2030. prestane da spaljuje lignit u proizvodnji električne energije, a ne tek 2038. godine, kako je to prethodno planirano. Ovo opravdanje se čini uzaludno, budući da njihove pristalice i ekološki aktivisti ukazuju da su se Zeleni borili da se što pre smanji emisija ugljen-dioksida a da termoelektrane na ugalj rade upravo suprotno. Osim toga, aktivisti ukazuju na studije po kojima toliko uglja nije ni potrebno, uprkos prekidu u snabdevanju ruskim gasom i planom da se u martu ugase tri preostale nemačke nuklearke.

I dok aktivisti uzvikuju „širite vetroparkove a ne rudnike“, Nemačka je proteklih meseci i nedelja iskusila još jedan apsurdan potez Zelenih. Naime, zarad širenja površinskog kopa rudnika uglja razmontirano je nekoliko vetrenjača za proizvodnju struju.

A da zapravo u opravdanjima Zelenih tu nešto ozbiljno „smrdi“ svedoči i otkriće uticajnog nedeljnika Zeit da RWE očigledno planira da loži na ugalj i posle 2030. godine o čemu svedoči plan ovog koncerna da ima rezervu od oko 50 miliona tona mrkog uglja za svoje termoelektrane. Imajući u vidu ovu rezervu uglja, bilo bi beskorisno ukinuti korišćenje uglja do 2030. godine, sledi iz jednog pisanog odgovora pokrajinskog ministarstva za ekonomiju Severne Rajne Vestfalije na pitanje pokrajinske poslanice Zelenih, a do kojeg je došao Zeit.

Ova informacija suštinski direktno poriče tvrdnju Zelenih da su oni zapravo napravili uspeh tako što su ubedili RWE da prestane da koristi ugalj do kraja 2030. godine, to jest osam godina ranije od planiranog.

I dok u redovima Zelenih, članstvo i pristalice sve češće sumnjaju da su funkcioneri „prodali“ ekološki akitvizam, pojedini nemački analitičari smatraju da je sve što se događa u ovom malom selu zapravo sukob realpolitike sa fundamentalističkom opozicijom, to jest sukob vladavine prava sa moralom. RWE i policija imaju pravo na svojoj strani, jer je koncernu zakonom omogućena deložacija ovog sela i proširenje rudnika. S druge strane, na strani aktivista je moralnost, jer ako se posle potpisanog Pariskog sporazuma o klimatskim ciljevima i dalje ruše sela zarad rudnika uglja, onda se zaista klimatska kriza i dalje ne shvata ozbiljno.

Cilj da se smanji emisija gasova sa efektom staklene bašte kako bi se do 2030. smanjilo globalno zagrevanje za 1,5 stepen već sada u Nemačkoj je neostvariv, uprkos svim izjavama političara iz redova Zelenih.

Nova žrtva sukoba realista i fundamentalista

Cinici bi primetili da ovo sve što se događa u redovima Zelenih, nije nikakvo čudo, imajući u vidu sve ono što se dogodilo 1999. godine kada su Zeleni „prodali“ pacifizam koji im je bio suština programa i zaštitni znak. Tada je došlo do velikog sukoba takozvanih realista i fundamentalista u rukovodstvu u kojem su realisti pod vođstvom Joschke Fischera pobedili u svojoj nameri da Nemačka učestvuje u bombardovanju SR Jugoslavije, uprkos tome što to nije odobrio Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Baš kao što su „realisti“ tada sahranili antiratnu politiku Zelenih tako sada, tvrde „fundamentalisti“, sahranjuju ekološku politiku stranke.

Rat u Ukrajini i sabotaža gasovoda Severnog toka 1 i 2 su ne samo politički već dobrim delom i fizički onemogućili Nemce da kupuju ruski gas, koji je jeftiniji od konkurenata. To je poprilično udarilo u temelje, ne samo održivosti nemačke industrijske proizvodnje koja se decenijama napajala jeftinim ruskim gasom, već i nemačke strategije energetske tranzicije. Naime, još iz doba Angele Merkel nemački plan da pređe na zelene obnovljive izvore energije se zasniva na postepenom gašenju nuklearki i termoelektrana na ugalj, dok bi elektrane na gas trebalo da obezbede energetsku stabilnost, kako u tranzicionom periodu, tako i kasnije u danima kada sunca i vetra nema dovoljno.

U vreme Merkelove, Zeleni su hvalili gašenje nuklearki, ali su kritikovali preveliko oslanjanje na gas, što politički zbog pojačavanja zavisnosti od Rusije, što ekološki zbog toga što sagorevanje gasa takođe uvećava emisiju ugljen-dioksida.

Kada su došli na vlast, stav prema nuklearkama i ruskom gasu se nije promenio, ali im je odjednom postao prihvatljiv tečni prirodni gas (LNG) i uopšte gas koji ne prodaju Rusi.

Doduše, nemačkog vicekancelara Roberta Habecka, iz redova Zelenih, iznenadilo je što mu njegovi politički prijatelji s druge strane Atlantika ne pomažu da dobije po povlašćenijoj ceni američki LNG baš onako što je EU pomogla SAD kada im je po povlašćenoj ceni izvezla svoje rezerve nafte. Međutim, to nije poremetilo nemački naprasni uvoz LNG-a iz Amerike. Štaviše, napravljen je dogovor i sa Katarom, a ubzano se pregovara i sa Irakom, koji je dosad spaljivao gas, koji je dobijao kao nusprodukt prilikom crpljenja nafte.

I naprasno znatno skuplji LNG nije problem za Zelene, uprkos tome što njegovo dopremanje tankerima preko pola sveta dodatno doprinosi zagađenju i klimatskim promenama. Nuklearke su im, pak, i dalje problem, iako energetski eksperti širom sveta ukazuju da je usred energetske tranzicije i pokušaja da se smanji globalno zagrevanje, po klimu bolje koristiti već postojeće nuklearke nego gasne elektrane.

Uprkos tome, Nemačka samo niže narudžbine gasa, dok je Habeckovo ministarstvo za ekonomiju i klimatsku akciju napravilo plan da budu izgrađene nove gasne elektrane, ukupne snage 21 giga-Watta (GW), kojom bi trebalo da se osigurava stabilnost i pouzdanost elektroenergetskog sistema.

Kako se saznaje u internim dokumentima ministarstva, nemačka vlada želi da se do 2030. godine postigne da se izbaci ugalj iz proizvodnje električne energije te da cela zemlja koristi 80 odsto struje dobijene iz obnovljivih izvora, a da gasne elektrane pokriju preostalih 20 odsto poreba za strujom ili i više u danima kada ima manje sunčeve svetlosti i vetra.

Ovim novim gasnim elektranama biće bezmalo dupliran nemački kapacitet u proizvodnji struje spaljivanjem gasa, koji je u novembru minule godine bio 27,6 GW. Kako tvrde u ministarstvu, uvozni kapaciteti LNG-a će dalje biti uvećani, a kako tvrde, do kraja 2023. godine nemački kapaciteti za uvoz LNG-a porašće na dve trećine količina gasa, koji je nekad uvožen iz Rusije.

Uzalud kritičari i ekološki aktivisti ukazuju da ovo samo Nemačkoj daje „skupo i prekomerno snabdevanje“ tečnim prirodnim gasom. Zeleni, pak, nastoje da umire te kritike time što insistiraju da buduće gasne elektrane moraju da budu spremne da rade i na vodonik, koji se u EU sagledava kao „gorivo budućnosti“ jer ne doprinosi globalnom zagrevanju i klimatskim promenama.

Rekordi u obnovljivoj energiji, ali daleko od ciljeva

Međutim, odjek ekoloških protesta u Luetzerathu u široj međunarodnoj javnosti ostavio je utisak da najjača evropska ekonomija nije toliko posvećena zelenoj tranziciji kako su to mnogi ubeđeni. Štaviše, preorijentisanje na to da plaća tankerima da preko pola sveta putuju da bi joj dopremili LNG, ne čini se kao korak koji je prijateljski nastrojen prema klimi.

I zaista ima toliko spornih i kontroverznih poteza aktuelne semafor-koalicije u Berlinu u oblasti energetske tranzicije, ali se zanemaruju i neki očigledno uspesi.

A jedan od njih je to da je u 2022. uspela da iz obnovljivih izvora proizvede rekordnih 256 tera-Watt sati (TWh) električne energije. Međutim, naličje tog rekorda je u tome što je, s jedne strane, to rezultat izuzetno sunčane godine a ne širenja solarnih i vetroparkova, a s druge strane, ovaj rekord nije dovoljan da bi se postigao cilj da se do 2030. iz obnovljivih izvora proizvodi oko 600 TWh.

Već prve analize protekle godine ukazuju da Nemačka nije dovoljno uradila da uveća broj vetroparkova na kopnu niti da postojeće unapredi ugrađivanjem modernijih turbina kako bi proizvodile veću količinu struje. Sličnu sudbinu su doživeli i solarni paneli, iako je neuobičajeno toplo i dugo leto u Nemačkoj doprinelo da se iz sunčeve energije proizvede za čak četvrtinu više struje nego u 2021.

Nasuprot tome, Nemačka je postigla svojevrsni rekord u brzini izgradnje postrojenja za pretakanje LNG-a iz tankera u gasovodni sistem. Godinama je Nemačka odolevala američkim pritiscima da uvozi LNG pa samim tim se nije ni trudila da na svojim severnim obalama izgradi postojenja. Međutim, prošle godine je u roku od samo nekoliko meseci isprojektovala, izgradila i povezala dva terminala za pretakanje LNG.

Niko nije verovao da će to uspeti u tako kratkom roku. Zato ne čudi zašto prvi čovek Nemačke federacije kompanija koje se bave energijom vetra ističe da je „i za energiju vetra potrebna brzina koja je pokazana u izgradnji infrastrukture za LNG“.

Sudeći prema planovima nemačkih ministarstava koje vode Zeleni, sva je prilika da će energija vetra morati da pričeka na to iščekivano ubrzanje, jer LNG ima svu pažnju. Pa tako evropski istraživački novinari ukazuju da bi 67,5 milijardi evra, za koje je EU odlučila da ih iz Fonda za oporavak od pandemije preusmeri na rešavanje energetske krize, zapravo mogli da se sliju u više od 40 projekata vezanih za LNG i gasovode, od kojih je 11 upravo u Nemačkoj.

Svi ti planovi bi, navode kritičari iz vodeće evropske koalicije organizacija koje se bore protiv klimatskih promena, mogli da zatvore Evropu u LNG ugovore za narednih 20 godina, što bi bila „katastrofalna odluka u pogledu klime i nepotrebna u pogledu energetske bezbednosti“.

Ukratko, zavisnost od ruskog gasa menja se zavisnošću od američkog LNG-a i to sve u trenutku kada su SAD i EU došle na ivicu svojevrsnog trgovinskog rata, jer je Vašington doneo zakon kojim uvodi ogromne subvencije i finansijsku podršku za američku zelenu tehnologiju i sve američke firme koje vode ka takozvanom ugljenično neutralnoj budućnosti, pri čemu to zapravo njihove rivale iz EU stavlja u otežavajući položaj.

Doduše, nemački kancelar u pomirujućem tonu govori o tome da „rade veoma mnogo da izbegnu“ trgovinski rat između SAD i EU „ali da nije baš optimističan da će postići dogovor“. Zbog toga EU već sprema sličan paket koji bi trebalo da podstakne čiste tehnologije i finansiranje energetske tranzicije.

Paradoksa li, EU se toga setila tek kada se uplašila za konkurentost svoje industrije.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.