Je li Angela Merkel bila ‘korisni idiot’ Vladimira Putina

Pre samo četiri meseca zapadni mediji, analitičari i političari su bezmalo sa suzama u očima žalili zbog odlaska Angele Merkel u političku penziju. Tada su se mnogi utrkivali da istaknu da njena zaostavština leži u uspešnom rešavanju kriza, odbrani vrednosti liberalnog poretka i poboljšavanju imidža Nemačke na međunarodnoj sceni. Međutim, Putinov napad na Ukrajinu okrenuo je sve naglavačke.

Isti međunarodni mainstream mediji koji su nemačkoj “mami” 2017. nadenuli svojevrsnu titulu “lidera slobodnog sveta”, sada je krive za rat u Ukrajini. Doduše, američki Wall Street Journal se pravda da ratovi mogu i sa zakašnjenjem da promene reputaciju političara pa krivi bivšu kancelarku da je Nemačku učinila taocem ruskih energenata, da je potpuno pogrešno procenila Vladimira Putina te da je premalo doprinela odbrani NATO-a.

I dok njujorški dnevnik ističe da rat u Ukrajini menja reputaciju, ne samo Merkel, već i bivšeg američkog predsednika Baracka Obame, američki portal Politico ističe da krivica leži na celoj generaciji nemačkih političara širom ideološkog spektra. Američki medij, koji je odnedavno u vlasništvu nemačkog medijskog konglomerata Axel Springer, ocenjuje da su nemački političari, uključujući i bivšu kancelarku, “služili kao Putinovi korisni idioti”.

Svi o njemačkoj krivici, ali bez američkog konteksta

Sama činjenica da mediji koriste termin “korisni idioti” svedoči da je svet uveliko u obnovljenom Hladnom ratu, ukoliko je on uopšte ikad prestajao. Kovanica “korisni idiot” je u političkom žargonu skovana na Zapadu u toku Hladnog rata, s namerom da etiketira svakog Zapadnjaka koji je poklekao pred komunističkom propagandom, to jest onaj koji je imao iole razumevanja za argumente Moskve.

Upravo takva etiketa stavljena je na leđa nemačkih političara, a naročito Angele Merkel.

I za to se ističu brojni razlozi – od njenog stavljanja veta na zahtev Ukrajine i Gruzije da 2008. postanu članice NATO-a, preko odluke da se sa Rusima gradi gasovod Severni tok 2 i to samo godinu dana pošto je Rusija sebi prisjedinila ukrajinsko poluostrvo Krim, a u Donjeckoj i Luganjskoj oblasti počeli sukobi, pa do odbijanja da se Ukrajina snabde naoružanjem nemačke proizvodnje.

Analize u međunarodnim medijima i kritike analitičara se nižu, ali u mnogim upadljivo nedostaje širi kontekst i uticaji, kako unutarnemački, tako i onaj američki.

Slučajno ili ipak ne, kritičari nemačke politike prema Rusiji izostavljaju činjenicu da je na ruske vojne akcije uticalo i američko insistiranje da se NATO širi ka istoku, ali i nastojanje da se na Rusiju gleda kao poraženu stranu koja u najboljem slučaju može biti sila regionalnog uticaja. Doduše, i regionalni uticaj joj je osporen.

Međutim, zapadni mediji ne žele da prihvate argumente da bi Washington takođe ratoborno reagovao kada bi, primera radi, Meksiko ili Kuba ušli u vojni savez sa Rusijom ili Kinom ili želeli sa njima dublju vojnu saradnju. A kada se pominje raspoređivanje vojnih baza i nukelarnog naoružanja, rasprava ode u optužbe o ruskoj propagandi.

Nasuprot američkoj, nemačka politička elita minulih tri decenija nastoji da uključi Rusiju u zajedničku evropsku bezbednosnu arhitekturu. Štaviše, u tom nastojanju su osmislili i ekonomski program povezivanja i to u prvoj Merkelinoj vladi 2008. kada je tadašnji njen socijaldemokratski šef diplomatije Frank-Walter Steinmaier predstavio koncept Nemačko-ruskog partnerstva za modernizaciju. U sklopu tog koncepta Merkel se pobrinula da ne naljuti Ruse te odbije članstvo bivših sovjetskih republika u NATO-u.

Pacifizam, merkantilizam i bliska slovenska duša

A zašto su se Nemci toliko trudili da, kako ovih dana kaže Steinmaier, “naprave zajedničku evropsku kuću s Rusijom”?

Mnogi će prvo zaustiti ime bivšeg kancelara Schroedera i još nekih nemačkih političara višeg i nižeg ranga, koji su u ovoj politici očigledno videli sopstvene interese. Ali, odgovor je znatno komplikovaniji od primera korupcije.

Odgovor leži u najmanje tri fenomena nemačke politike, koji su nedavno predstavljali svojevrsni tabu pred kojim niko nije iznosio previše kritika ili sumnji.

Prvi je nemački nacionalni pacifizam, koji je plod ne samo crnih stranica nemačke istorije u Drugom svetskom ratu, već i činjenice da je nad Evropom postavljen američki vojni kišobran. Štaviše, drška tog kišobrana je stavljena u srce Nemačke, to jest u američkim bazama širom nekadašnje Zapadne Nemačke u kojima i danas ima na desetine hiljada američkih vojnika kao i brojno naoružanje uključujući i nuklearne bojeve glave.

Nakon nacističkih zločina, u Nemačkoj je razvijena posebna potreba da se na naoružanje ne daje previše para i značaja te da se inisistira na nenasilno rešavanje spoljnopolitičkih sukoba. Dokaz koliko je taj pacifizam bio duboko ukorenjen svedoči, ne samo prvobitno odbijanje da se Ukrajina snabde nemačkim oružjem, već i činjenica da sama Nemačka nema odgovarajuću odbrambenu moć u odnosu na svoju ekonomsku snagu. Šta reći, kada jedan od vodećih nemačkih proizvođača oružja Rheinmetall nije mogao od nemačke vlade da dobije ni nove narudžbine, niti garancije za bankarske kredite. Paradoksa li, rat u Ukrajini je naterao Nemce da se odreknu pacifizma, a vrednost akcija Rheinmetalla digao u nebo i spasao ih finansijskog posrtanja.

Drugi fenomen je nemački merkantelizam, to jest višedecenijska ekonomska politika u kojoj je glavni cilj povećanje nemačkog izvoza. Najpre gasovod Severni tok 1, a potom i projekat Severni tok 2 su postali svojevrsni temelji nemačkog merkantilizma jer su zaslužni za dopremanje preko potrebnog jeftinog goriva za nemačku izvozno orijentisanu industriju.

Treći fenomen, koji je malo poznat van Nemačke, jeste nemačka uverenost u bliskost nemačke i ruske slovenske duše, kao i u međusobno razumevanje. Ova uverenost je naročito jaka na istoku Nemačke, ali je i te kako prisutno na zapadu, uz stav da su Nemci i Rusi prirodni partneri, naročito ekonomski. Ovo uverenje ispretpletano sa pacifizom uticalo je da samo nekoliko dana pred rat u Ukrajini, ubedljiva većina Nemaca se protivila naoružavanju Kijeva ili sukobljavanju sa Moskvom oko Ukrajine. U slučaju kancelarke, ovaj fenomen je očigledno doprineo tome da svoju politiku prema Rusiji temelji na pretpostavci da će Putin uvek postupati racionalno i predvidljivo, baš kao što su to činili sovjetski lideri sedamdesetih godina prošlog veka.

Ova tri fenomena su poprilično zamaglila pogled Berlina na Putina i njegove namere pa ovih dana Merkelin dugogodišnji savetnik za spoljnu politiku i bezbednost, Christoph Heusgen, priznaje da bili “previše lakoverni” i da su “potcenili brutalnost i beskurpuloznost Vladimira Putina”. Heusgen, ali i Merkelin dugogodišnji ekonomski savetnik Lars-Hendrik Roeller, ističu da nisu mogli da “zamisle da će Putin delovati protiv sopstvenih interesa”.

Kancelarkini savetnici uveravaju da su se trudili da pomognu Ukrajini, kako kroz obimne nemačke investicije i bespovratnu finansijsku pomoć, tako i kroz zalaganje za novi ugovor o tome da ruski gas i dalje teče preko Ukrajine. Ipak, evidentno je da time nisu mnogo pomogli ni Ukrajini, ali ni Nemačkoj.

Merkel nikad nije bila preveliki strateg, već se više vodila dominantnim stavovima nemačkog javnog mnenja. U ovom slučaju, to je dovelo do toga da je nemačka zavisnost od ruskog gasa tolika da čak ni najviše antiruski nastrojeni članovi akutelne nemačke vlade, poput vicekancelara Roberta Habecka, ne mogu da zamisle da Nemačka preko noći uvede Rusiji energetski embargo jer bi, kako kaže, to uticalo na socijalni mir u Nemačkoj. Naprosto, ako industrija ne bude dobijala gas za proizvodnju, radna mesta i prosperitet Nemačke biće dugoročno ugroženi.

Kancelarkina stranačka igra moći

Ali, deo ove energetske politike je i rezultat unutarnemačke domaće političke igre moći i to od vremena socijaldemokratskog kancelara Gerharda Schroedera krajem devedesetih godina. Postepenim odbacivanjem uglja i prebacivanjam na veće korišćenje gasa, tada Schroederove socijaldemokrate su se krajem devedesetih prilagođavale ekološkoj politici Zelenih, da bi potom od 2005. gas bio deo Merkeline asimetrične strategije da svojom politikom pomeri svoje demohrišćane ulevo tako da oni “pokriju” politike na koje su svojevrsnu tapiju imali isključivo SPD i Zeleni.

Ruskim gasom je socijaldemokratama izbacila iz ruku tapiju nad takozvanom Ostpolitik Willyja Brandta, to jest politikom normalizacije odnosa sa Istokom kroz ekonomsku saradnju.

S druge strane, gasom je popunjavala rupe u nemačkom energetskom kolaču, koje su nastale njenom odlukom da se Nemačka u energetskoj tranziciji odrekne ne samo uglja, već i nuklearki, čime je izbila iz ruke “tapiju” Zelenih nad protivljenjem uglju i nuklearnoj energiji.

Danas Merkelin ekonomski savetnik opravdava preveliku energetsku zavisnost Nemačke od Rusije time da je postojao unutrašnji konsenzus da Nemačka postane klimatski neutralna do 2045. godine, bez nuklearne energije i uglja, a da gas ostane u upotrebi, bar dok nema dovoljno dostupnih obnovljnivih izbora energije.

U tom kontekstu je gasovod Severni tok 2 kancelarki idealno poslužio za svojvrsnu kalkulaciju političke moći u kojoj su kritike Zelenih bile nedovoljno oštre, a SPD joj postala pokorna pa su bili u njene tri od ukupno četiri vlade.

Steinmaier prekinuo zavjet šutnje

Ali ima nešto što razlikuje Angelu Merkel od, na primer, aktuelnog socijaldemokratskog predsednika Nemačke Frank-Waltera Steinmaiera, koji je bio jedan od glavnih protagonista nemačke politike prema Rusiji i to kao šef diplomatije u dve Merkeline vlade ali šef u Schroederovok kancelarskog kabineta. Razlikuje se po tome što se ona i dalje drži svojevrsnog zaveta ćutanja.

Merkel zasad nijednu lošu reč nije izrekla o Severnom toku 2, već se i dalje drži toga da je to “projekat čisto privatnog ekonomskog sektora”.

Jedino oko čega se ovih dana ona oglasila jeste njeno saopštenje u kojem je istakla da i dalje stoji iza svoje odluke na samitu NATO-a 2008- godine u Bukureštu da odbaci mogućnost da Ukrajina i Gruzija postanu članice alijanse. Osvrćući se na zločine otkrivene u Buči i ostalim mestima u Ukrajini, Merkel je rekla da njenu punu podršku imaju svi napori da se “prekine varvarizam i rat Rusije protiv Ukrajine”. Ali, nijedne reči o Severnom toku 2.

Nasuprot tome, Steinmaier je saopštio da je njegova “privrženost Severnom toku 2 nesumnjivo bila greška” te da su se Nemci “držali mostova u koje Rusija više nije verovala, a naši partneri su nas na to upozoravali”.

Steinmaier je rekao da je njegova procena bila da Putin neće hteti da prihvati potpunu privrednu, političku i moralnu propast svoje zemlje zbog svoje “imperijalne zablude”.

“Pogrešio sam, kao i drugi”, rekao je on, prekinuvši svojevrsni zavet ćutanja.

Merkel nije. Zasad.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.