Vučićeva ‘bečka škola’ čim pređe granicu
Piše: Slobodan Stupar
“Ako nas ovaj Vučić otkači od Putina i Rusije, ma neka vlada kako hoće! Sve mu opraštam!”, reče pre neki dan u živom kafanskom razgovoru na temu gde će Srbija – na istok ili na zapad – jedan ugledni beogradski intelektualac.
Koliko sam razumeo većina se tu i tom prilikom složila da je stanje u zemlji očajno, da optimizam koji preko poslušnih medija neumorno širi premjer ne pije vodu, ali da mu ipak treba još gledati kroz prste, isključivo zbog onog što izreče gorepomenuti gospodin.
Činjenica da gotovo neograničeno vlada već tri godine, Vučića izgleda uverava da su metodi kojima se služi na unutrašnjem planu odlični, što direktno ne kaže ali ne propušta priliku da naglasi da ga uvek, pa i sada, podržava preko polovine anketiranih građana.
Ne ulazeći u respektabilnost takvih, inače vrlo često objavljivanih anketa, činjenica je da lider SNS-a ima daleko bolji rejting od svih ostalih takmaca na političkoj sceni Srbije.
Da opozicija praktično skoro i ne postoji, i da stranke koje su vladale do 2012. prećutno nemaju ništa protiv da Vučić u narednom periodu prizna nezavisno Kosovo, pritisne Dodika koliko traže Brisel i Vašington i uvede zemlju što dalje u pregovaračkom procesu ka članstvu u EU. Oni što su bili vlast pre Aleksandra Vučića to nisu mogli, a nisu ni smeli. To su proste činjenice.
Međutim! Ništa bolje ne definiše nizbrdicu na kojoj se neko društvo nalazi od stepena autoritarnosti njegovog vođe. A Srbija je sada u nekim bitnim segmentima vrlo slična onakvoj kakva je bila pre dvadesetak i više godina.
Urušavanje institucija do neprepoznatljivosti, plašenje političkih i drugih protivnika hapšenjem ili medijskim diskvalifikacijama, uz neskrivenu asistenciju bezbednosnih i drugih tajnih službi.
Nedavno je srbijanski premijer u jednoj TV debati (ili ne znam već kako nazvati to), ponovo „razbio“ postavljače pitanja. Ovoga puta čak četvoro novinara.
Oni su za tu priliku bili pažljivo izabrani, ali ipak toliko naklonjeni premijeru da ih je i on sam u jednom trenutku podsticao da postave neka „žešća pitanja“.
Preobražaji iz scene u scenu
Vučićev ministar informisanja kaže kako su krivci za lošu medijsku sliku koju potvrđuje i najnoviji izveštaj Evropske komisije isključivo vlasnici medija, urednici i novinari. Dakle, ne vlada, ne njegovo ministarstvo, a pogotovo ne Vučić!
Strogo kontrolisani mediji, uz cenzuru i autocenzuru, ukidanje emisija ili otpuštanje novinara su i jedan od važnijih problema koje premijer pravi, inače pohvalama vrlo sklonim, zapadnim političarima.
Sve ga teže u tome mogu tolerisati. Koliko će potrajati opisani način vladanja u Srbiji teško je međutim prognozirati, ali nije isključeno da će Zapad progutati i gore stvari od dosad viđenih, sve dok premjer isporučuje ono što se od njega traži.
A taj isti predsednik Vlade, po pravilu, pokazuje potpuno drugo lice čim pređe granicu i nađe se u nekoj drugoj državi. Tamo ističe obrazovanost, sve poželjne manire, takoreći „bečku školu“. U svakom pogledu. Čak i u kontaktima sa novinarima.
Gotovo da bode oči tolika finoća, ako već dobro znate kakav je kod kuće. Neki bi postavili pitanje je li on samo političar ili i glumac? Svi političari jesu u dobroj meri i glumci, ali im preobražaji iz scene u scenu nisu tako drastični kao ovom o kojem je ovde reč.
Količinu afera koje najbliži saradnici premijera proizvode, Vučiću je sve teže da stišava isključivo grubim ignorisanjem javnosti i strogom medijskom kontrolom. I najbolji rezultati u anketama javnog mnjenja vremenom će delovati neubedljivo i samom lideru najjače stranke u Srbiji.
A ako se još pogleda očajna ekonomska situacija, stezanje kaiša, ubuduće neće biti baš lako ni njemu,a ni građanima. To nikako ne znači da bi ovde u dogledno vreme trebalo očekivati promenu vlasti. Naprotiv. Vučić je neprikosnoven.
Niko ni da zucne
Ali ovakav način vladanja na unutrašnjem planu, ako duže potraje, sigurno neće doneti ništa dobro. Opasnost od iznenadnog urušavanja lidera zbog njegovog načina vladanja je takođe realna, jer je on u konstantnom sukobu sa ne baš preterano slabim tajkunima, raznim nezadovoljnim interesnim grupama, dobrim delom društvenih elita i uvek opasnim, razularenim bandama navijača koje, čini se, ni on ne može da makar koliko-toliko kontroliše.
U srbijanskom poimanju politike kroz vekove nezaobilazna su, često i vrlo naglašena, zalaganja, čak i društvenih elita, za tzv. čvrstu ruku kao dobro rešenje za unutrašnje ustrojstvo države. Demokratija, procedura, razdvajanje tri grane vlasti, takoreći pravna država nisu baš preterano ljubljeni i šire i u ovim krajevima. Ni ranije, pa ni sada.
Na spoljnopolitičkom planu Srbiju će i ubuduće, isključivo zbog Vučića, ako to zasluži, i dalje hvaliti Zapad, a Rusija će pažljivo pratiti svaki njegov potez. A dvadeset prvi vek je uveliko počeo. Pa i u Srbiji.
Zato, između ostalog, princip „čvrste ruke“ teško da i ovde može da pije vodu na duži rok. Ne samo što je anahron, već vređa elementarne principe modela življenja u otvorenim društvima, što Srbija, uprkos svemu, i dalje jeste.
Da li će se sa sadašnjim vođom ova država prikloniti Rusiji ili Evropi – još se ne zna. A možda se i zna samo niko ni da zucne. Valjda zbog cenzure i autocenzure.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera