Gašić – pogrešan i deplasiran Vučićev izbor

Piše: Branislav Jelić

Ministar odbrane Vojske Srbije Bratislav Gašić, kadar nove vladajuće garniture, od početka funkcionerske karijere predstavljao je Vučićev pogrešan i deplasiran izbor saradnika, pa je otuda sasvim prirodno da se premijer prvi oglasio povodom njegove primitivno-lascivne izjave ljubavi prema “novinarkama koje lako kleknu”, pravilno shvatajući da je odgovornost prevashodno njegova, baš kao i pogrešna računica da sa ljudima bez moralnih skrupula može graditi etičnije srpsko društvo.

Reforma, kao izraz u politici koji znači preobražaj, odnosno nastojanje da se poboljša opšte stanje u državi i u društvu, predstavlja u Srbiji ozbiljan i po reformatore rizičan poduhvat u kome ne sme biti grešaka poput gašića, vulina, drecuna i ostalih babića. Empirija je pokazala da okruživanje nesposobnim i korupciji sklonim ljudima, ne samo da može zaustaviti reforme, već i koštati glave njenog nosioca.

Premijer Vučić precizno je opisao Gašićevo ponašanje kao “sramno i bez opravdanja”, potom brzo razmišljao i dan kasnije saopštio da je smena ministra odbrane neminovna, jer ako nešto “nema opravdanja”, odnosno kada se ne može pronaći nijedna olakšavajuća okolnost za počinjeno, i makovo zrno morala je nalagalo trenutnu smenu kruševačkog đilkoša.

Nije, međutim, mizoginija koju je prikazao Bratislav Gašić, u poslovnim krugovima poznatiji kao “Bata Santos”, jedino po čemu se istakao ovaj klip u točkovima sopstvene stranke, ali i personalni izbor koji je ozbiljno dezavuisao i osporavao ozbiljnost u pristupu reformama.

Godine koje su pojeli partijski skakavci

Već na početku Gašićevog mandata, dok su sećanja na korumpiranu Demokratsku stranku bila još sveža, ministar odbrane je podsetio na godine koje su pojeli partijski skakavci, nastojanjem da akumulira javne funkcije i, dakako, pripadajuće novčane nadoknade.

Ubrzo nakon preraspodele političkih mandata, krajem 2013. godine, Gašić je namerio da postane predsednik Teniskog saveza Srbije, iako je do tada, baš kao i njegov prethodnik Vuk Jeremić, reket koristio u sasvim druge svrhe, za trešenje tepiha, recimo.

Po obrazovanju diplomirani ekonomista, vlasnik preduzeća “Santos”, suvlasnik “Grand kafe”, vlasnik lokalne televiziju “Plus”, predsednik odbojkaškog kluba, direktor u fudbalskom klubu, sve je to Gašić stigao da postigne, ali jedinu vezu sa tenisom uspeo je da ostvari kao pasionirani gledalac teniskih turnira preko TV-a.

Mutne ambicije ministra vojnog u “belom sportu” bile su prvi povod za Vučićevu intervenciju koji je razumeo da je džaba krečiti ako ispod osnovne farbe probija žuto, posle čega je Gašić odustao od kandidature.

Evidentni napori Srpske napredne stranke da okonča agoniju kosovskog provizorijuma, značajne mere u suzbijanju korupcije na svim nivoima i efikasan pristup evropskim integracijama, Gašić je unizio još više u epizodi sa ombudsmanom Sašom Jankovićem, odbijajući da ovome dostavi dokumenta u vezi sa angažovanjem pripadnika vojske i Vojnobezbednosne agencije (VBA) tokom incidenta sa Žandarmerijom na dan Parade ponosa. Bez obzira na kolosalnu neprincipijelnost Saše Jankovića koji je mudro ćutao tokom dva mandata koalicije DS-SPS, ministar je bio dužan da postupi po Zakonu o zaštitniku građana (čl. 29. st. 2.) i na delu pokaže funkcionalnu vezu između institucija istog sistema.

Umesto dokumentovanih odgovora, Gašić se opredelio za klasičnu zamenu teza, ličnim napadima na ombudsmana koji jeste najveći opozicionar koji deluje unutar institucija sistema, što i dalje ne opravdava opstrukciju ministra odbrane. Potom je i upotrebom “patriotskog” zanosa, poistovetio sebe sa Vojskom Srbije, pa i samom Srbijom, plitkoumnim zaključkom da su napadi na njega, ni manje ni više nego napadi na državu.

Plitkoumni napadi

Novu priliku da se istakne po stručnosti, Gašić je iskoristio u aferi Diković, posle optužbe Fonda za humanitarno pravo na račun generala Ljubiše Dikovića u vezi sa ratnim zločinima na Kosovu. Ministar u sekularnoj državi se tada proslavio religiozno-populističkim, ali plitkoumnim napadom na Natašu Kandić, pravoslavno zaključujući, ma šta to značilo: “Svako svoj teret nosi, i pred Bogom i pred ljudima, tako da i oni koji ovo rade odgovaraju za svoje postupke”.

Krajem septembra 2015. godine, svestrani Gašić ponovo je postao predmet pažnje, kada je Agencija za borbu protiv korupcije zaključila da je ministar odbrane bio u sukobu interesa kada je kao gradonačelnik Kruševca potpisivao ugovore o poslovima koji se finansiraju iz gradskog budžeta, sa firmama koje su u vlasništvu članova njegove porodice.

Gašić je, suprotno odredbama člana 27 Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, sa funkcije gradonačelnika koju je zolupotrebljavao od 29. juna 2012. do 27. aprila 2014. godine, zaključio ugovore (br. 404-35/II pod 30.01.2013. godine i br. 404-102 od 3.02. 2014.) sa privrednim društvom “Add Production” d.o.o. čija je vlasnica, sticajem srećnih i nadasve slučajnih okolnosti, supruga Irena Gašić, kao i sa firmom “BNZ Higijenic” d.o.o. (br. 404-82/II od 26.02.2013. i br. 404-100 od 3.03.2014. godine) čiji je suvlasnik njegov sin Vladan Gašić.

Bratislav Gašić je tada u svom iskazu naveo i da je konsultovao Gradsku upravu glede “eventualnih pravnih smetnji” (to se sad tako zove), ali da ovi nisu imali nikakvih primedbi na porodične transakcije iz gradskog budžeta. Kao i uvek u takvim situacijama, gradonačelnik se pozvao na “Odluku Skupštine grada”, taj famozni živi organizam sa mnogo uzdignutih ruku i previše pognutih glava i tu je istraga zamrla.

Pokušavajući da premosti problem nedostatka obrazovanih, kompetentnih i iskusnih kadrova, premijer Vučić nije se ustručavao da u pomoć pozove Zoranu Mihajlović, Kori Udovički, Tanju Miščević, Marka Blagojevića, nekoliko stranih savetnika, dakle, ljude koji nisu ideološki povezani sa Srpskom naprednom strankom, ali znaju da obave zadate i forsirane poslove.

Međutim, upravo iz tih pragmatičnih razloga, ostaje potpuno nejasno zašto su na imenovane funkcije postavljeni ministri poput Gašića, koji nije usamljen u činjenjima koja prečesto obesmišljavaju reformsku politiku Vlade Republike Srbije.

Iz perspektive korenitih reformi koje sprovode ozbiljni ljudi, Gašićeva smena je stigla prekasno, što ne znači da se i ostale kadrovske greške ne mogu otkloniti na vreme.

Na koncu, valja istaći i bešćutne srpske medije koji, okreni-obrni, ne mogu da se izvuku iz kala nemorala. One iste novine, televizije i sajtovi kojima je srednje ime Mizoginija, a modus operandi ponižavanje žena na raznovrsne načine, utrkivali su se bombastičnim naslovima u osudama Gašićevog skarednog ispada, strogo vodeći računa da ne zagaze u suštinu problema – da ovakav kadrovski materijal ne obećava jestivu pitu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera