Sindrom Darth Vadera u Crnoj Gori i Makedoniji

Piše: Filip Balunović

Protesti u Crnoj Gori protiv Vlade Mila Đukanovića poslednji su u nizu protesta i političkih trvenja koji otelovljuju sindrom autoritarnih i postautoritarnih društava. Umesto vladavine jednog čoveka koji se ne može nazvatiti tiraninom niti diktatorom jer vlast ipak osvaja na kakvim takvim izborima, na čelo države bi da se popne suparnička grupa čiji porivi nisu ništa manje opasni po narod od poriva autoritarne vlade.

Udžbenički primer ovakvog razvoja događaja mogli smo da vidimo u Srbiji nakon “Petog oktobra” i pada Slobodana Miloševića, a poslednjih meseci nešto slično nazire se i u Makedoniji i Crnoj Gori. Kako fenomen “postautoritarnog autogola” nije tipičan samo za ovaj region, najpre ću se osvrnuti na slučaj Ukrajine. On će mi poslužiti kao uvod za dalju analizu situacije u regionu.

Uvod u analizu

Nedavno sam u italijanskom gradiću Bertinoro imao priliku da prisustvujem dvodnevnoj konferenciji posvećenoj Ukrajini i Zapadnom Balkanu. Prvog dana su govorili ljudi iz ukrajinskog i ruskog političkog i akademskog života, među kojima i ruska aktivistkinja i profesorka Nina Belyaeva (Moskva), ukrajinski politički filozof Mikhail Minakov (Kijev) i drugi. U delu konferencije koji se ticao Ukrajine nije bilo niti jednog proruskog stava. U principu, nikom nije ni bilo potrebno da čuje prepucavanja ruskih i ukrajinskih protagonista. Ono što smo očekivali bilo je više analize i informacija o dešavanjima. Međutim, ono što smo dobili pogodilo nas je kao deja vu za trenutak, kao da je neko pokrenuo vremensku mašinu i vratio me, u vreme nakon pada Miloševića.

Puna su usta govornicima bila o privatizaciji kao načinu za izlazak iz krize, slobodnog tržišta kao rešenja za sve probleme, pa i etničke, svetle demokratske budućnosti kao lajtmotiva majdanskih prtotesta koji su pokrenuli rušenje autoritarnog i korumpiranog predsednika Janukoviča. Belyaeva, kao velika protivnica Putina u Moskvi, ali i kao velika podržavateljka Ukrajine kada se tiče aktuelnog konflikta, u svojim nastojanjima da svima pokaže koliko je nesnosna Putinova propagandna mašinerija, često je umela da sklizne od antiputinizma ka antikomunizmu, kao da dvoje imaju ikakve veze jedno s drugim. Opsesija antikomunizmom sa jedne strane i svetlom demokratskom budućnošću doživela je svoju punu perverziju nakon izjave uvaženog Minakova koji izusti i ostade živ, da je danas ipak hrana koju jedemo najukusnija i najraznovrsnija, da se uz nju može uživati i u dobrom vinu i da je to jedan od dokaza kako je danas mnogo bolje nego nekad ranije (u vreme socijalizma prim.aut.).

Za trenutak, kao da se zaboravio, smetnuo s uma da u njegovoj zemlji besni rat, da ljudi ginu i zaista, ne uživaju u hrani i piću. S ratom ili bez njega, ona elita koja stoji na “braniku” tranzitološke bajke, obično tako počne, da se zaboravlja sporadično, pa onda sve češće, dok na kraju potpuno ne izgubi dodir sa realnošću, baš poput autoritarnog lidera koga je koliko juče srušila sa vlasti.   

Izbor uslijed nepostojanja izbora

Vratimo se sad u naš region. Nedavni protesti u Makedoniji protiv vlade Nikole Gruevskog, pa i protesti u Crnoj Gori protiv vlade Mila Đukanovića, pokazuju nepostojanje izbora u postsocijalističkom sistemskom okviru koji naizgled, obiluje svim mogućim vidovima izbora, pa tako i političkim.

Najpre, Makedoniju već duže vreme potresa afera prisluškivanja, o koju se politički koristi Zoran Zaev, lider opozicionog Socijaldemokratskog saveza Makedonije. Masovni protesti dogodili su se u maju ove godine i bili su organizovani od strane najjače opozicione partije. U toku protesta neke nove političke snage poput “Lenke” ili kasnije “Solidarnosti” pokušale su izgraditi socijalni pokret koji bi konfrontirao čitav politički establišment, ali je druga strana medalje okačene oko vrata političke elite u celini (opozicioni SDSM) ostala jedina ozbijnija alternativa autoritarnom Gruevskom. U ovoj zemlji koja je i etnički podeljena, rasplet može da krene u dva smera. Na izborima koji su planirani u prvoj polovini 2016. godine društvo se može polarizovati duž etničke linije, što bi najverovatnije značilo da bi Gruevski ostao na vlasti (ali ovog puta bez najjače albanske partije DUI kao koalicionog partnera). Zaev bi izgubio momentum, Gruevski bi dobio još veću podršku Makedonaca, etničke tenzije bi ponovo rasle.

Ovaj scenario je malo verovatan. Ono što je mnogo izvesnije, jeste to da albanski DUI, kao i albansko stanovništvo generalno, pruži podršku Zaevu za obaranje Gruevskog, te da se pred izbore makedonski i albanski glasači ujedine oko jednog cilja, obaranja aktuelnog premijera. Ako bi se smakao Gruevski, nova bi vlada na krilima demokratskog entuzijazma i jedinstva protiv autoritarnog lidera živela prvih nekoliko meseci. Onda bi se ustanovilo da borba protiv očigledno korumpiranog Gruevskog nije značila i borbu protiv sistemske korupcije. Privatizacija, liberalizacija i “ekstremizam ideološkog centra” ubrzo bi pokazali da je promena vlasti paravan za promenu usko interesne skupine koja će, ponovo, svoj interes predstaviti kao narodni. Ubrzo će postati jasno da odgovor na etničke tenzije, siromaštvo, nezaposlenost i jačanje desnih političkih opcija i narativa ne leži u ideološkom centru. Naprotiv.

Scenario Crne Gore

U Crnoj Gori ovih dana događaju se slična previranja. Autoritarna vlast Mila Đukanovića biva izazvana nekakvim protestima opozicione grupacije okupljene oko Demokratskog fronta u kom prednjači srpsko-nacionalistički element oličen u liku “četničkog vojvode” Andrije Mandića. U fokusu je tema oko članstva Crne Gore u NATO, ruski i srbijanski interes, koplja dve interesne sfere koja se lome pred izbore koji bi sledeće godine trebalo da se održe. Jedan je srbijanski medij borbu dva politička tabora u Crnoj Gori opisao kao “zbijanje redova obeju strana”.

Poenta je u tome da niti jedna od dve strane nije narodna, baš kao što se “šapa” NATO članica sa jedne i ruska ili srbijanska sa druge strane ne razlikuju u krajnjoj nameri u odnosu na ljude koji žive u ovoj zemlji, a to je da suzbiju svaki pokušaj organizovanja naroda odozdo. Crnogorsko, baš kao i makedonsko društvo etnički je podeljeno. Da li će dalja polarizacija ići duž ovih ili nekih drugih linija, baš kao i u slučaju Makedonije, ne igra odlučujuću ulogu u konačnom ishodu sage sa autoritarnom vlašću Mila Đukanovića. Niti jedna od datih linija podela (etnička ili politička), kao ni strane zauzete u bilo kom scenariju, nemaju za cilj ništa drugo do obnavljanje odnosa dominacije sa izmenjenim (ili ne) nosiocima privilegovanih društveno ekonomskih statusa.

NATO ili Rusija, Srbi ili Crnogorci, Đukanović ili Mandić, kako god bilo, na srednje i duge staze biće isto. Kratkoročno, možda bi se moglo surfati na talasu satisfakcije, osećaja da “smo konačno smakli diktatora”, ali to je toliko kratkog daha da će post autoritarni “auto-gol” uslediti i pre nego se nanovo “krene sa centra”. Nigde ovo nije bolje istorijski potvrđeno, nego u Srbiji.

Dobro je poznat fenomen u Srbiji da se Miloševića i dalje nekako stavlja na kolosek kontinuiteta sa socijalizmom i da se raskid sa njim vidi kao nova, demokratska epoha. U ovom segmentu, situacija je slična sovjetskom prostoru gde se autoritarni režimi u Rusiji, Belorusiji, do skoro Ukrajini, vide kao nasleđe nedemokratske povesti toga prostora. Zato se u Odesi primera radi, uklonio spomenik Lenjinu.

Darth Vaderova statua

Lokalni umetnik Aleksander Milov isti je kip preradio i nejgovo remek delo sada krasi isto mesto na kom je nekada bio Lenjin, samo se sad na tom mestu nalazi ni manje ni više nego statua Dart Vejdera.

Kada je srušen s vlasti u Srbiji, Milošević je bio simbol nedemokratske prošlosti. Kada je pokojni premijer Srbije skidao petokraku sa Trga Marksa i Engelsa u Beogradu (danas Trg Nikole Pašića), mislio je da time skida simbol Titovog i Miloševićevog vremena. Ono što mu je ipak promaklo jeste da se Dart Vejder ustoličio u predsedničku rezidenciju 1990. godine, a da je period nakon Miloševića kontinuirano ispratio ono što je Milošević započeo. Od privatizacije (koja uveliko počinje sa Miloševićem a najveća se dogodila 1997 u slučaju “Telekom”), do dovršetka nacionalnog projekta i institucionalizacije nacionalističkih narativa iz devedesetih godina. Nova, demokratska opozicija, ispostavila se kao katalizatorska snaga kada je reč o dart-vejderskoj etapi srbijanske istorije započete 1990. godine.

Slično je i sa ostalim primerima navedenim u ovom tekstu. Dart Vejderi oličeni u Gruevskom, Janukoviču, Đukanoviću i sličnima u vreme njihove vlasti nemaju masku. Oni imaju njihova lica i svi ih vidimo. Nakon njih, Dart Vejder stavlja masku i više mu ne vidimo lice. Postavlja se pitanje, na koga će narod jurišati ako ne vidi lice vlasti. Odgovor možemo pronaći u bosanskim protestima 2014. godine i taj odgovor glasi: na čitavu političku elitu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera