Sudstvo na vetrometini
Piše: Svetlana Slapšak
Sudski sistem u Sloveniji našao se u procepu između zahteva za uređenjem društvenog mentaliteta – jer to bi trebalo da je osnovni rezultat suđenja predstavnicima sloja privilegovanih koji su svoje prednosti hteli da pretvore u suvo i samo njima dostupno zlato – i zahteva da se sudu, kao grani vlasti, oduzme autonomnost.
Samo potpuno naivni posmatrač, da ne kažem neku težu reč, ne bi uzročno-posledično povezao ove zahteve. Oni dolaze iz istih krugova političke vlasti. Želja za “funkcionalizacijom” sudstva u svim pravcima je bila očekivana, ali tako velika raznolikost pokušaja nije.
Predprethodna vlada je uvela novi sistem, dogovaranja optuženih u pogledu kazne. Za priznanje ili pomaganje istrazi, kao i u slučaju teškog zdravstvenog stanja, osuđeni može dobiti olakšane uslove izdržavanja kazne, kao što su služenje zatvora samo vikendom, kućni zatvor, otkup kazne i slično. Praktično svi osuđeni tajkuni, sem Bineta Kordeža (“Merkur”) nisu dosada dopali punog, pravog zatvora.
‘Dogovora ima, ako ima novca’
Izuzetak je među građanima veoma popularni lik siromašnog službenika neke službe za obezbeđenje, koji je iz kase preduzeća odneo više od milion evra, ali se pokajao i vratio gotovo sve.
Na suđenju mu je izrečena kazna boravka u zatvoru vikendom, da bi radnim danima zarađivao za povratak male količine novca koji je potrošio, uglavnom za putovanje tokom bekstva i račune.
Posao je, u situaciji galopirajuće nezaposlenosti, dobio odmah. Ili, kako je to malo kruto objasnio tužilac u slučaju Janeza Janše, dogovora ima, ako ima novca…
Ambasadorka koja je vozeći u pijanom stanju skoro ubila čoveka u Sarajevu upravo je otišla u zatvor, njene molbe za olakšanje nisu uspele: u ovome slučaju, zgražanje javnosti i diplomatski status Slovenije su imali važnu ulogu.
Pravi problem je u strukturnom položaju sudstva, što u većini pravno zasnovanih i funkcionišućih društava znači doživotni mandat sudija i druge nepromenljive forme zaštite sudstva.
Ova mogućnost, koja je donekle razumljiva u maloj državi, u velikoj meri ublažava položaj uhvaćenim kriminalcima finansijskog i upravnog sektora.
Situacija u zatvorima nije zavidna, osuđenih je previše, čuvari nezadovoljni, jedan policijski sindikat uvek spreman na otpor i demonstracije. Dobrovoljci pomažu zatvorenicima u Ljubljani da gaje svoje povrće i tako potpomognu preživljavanje ustanove.
Ova opšta racionalizacija sa tragovima humanizacije je, bez obzira na neke neprijatne prateće fenomene, ipak “user-friendly”, a sigurno doprinosi rasterećenju frustriranosti običnih građana i njihove osvetoljubisvosti, koja bi mogla postati opasna u nastavku krize.
Suđenja tajkunima i umešanim političarima, pre svega u slučaju Janše, očito su izazvala paniku na desnoj strani političke scene. Prvo su oštro napadnuti nosioci najvažnijih funkcija u sudstvu, koji su i ranije, pri izboru, bili meta svih mogućnih napada, jer nisu bili iz desnih partija.
Da bi se stvar dramatizovala, ključan doprinos je dala Hilda Tovšak, građevinska “baronica”, koja je za nekoliko dana proletos nestala, premda bi se između dva suđenja morala javiti u zatvor. Zaboravnost nekog sudije i mala rupa u propisima, dakle pamet nekog advokata i desilo se ono što je ministru za pravosuđe omogućilo frontalni napad na sopstveno područje uređivanja.
Hilda se po isteku zakonskog roka uredno pojavila, a njen osmeh je govorio sve. Opet, skoro je nemoguće ne misliti o mogućnosti zgodnog dogovora svih neposrednih učesnika.
Ministar, koji bi u tome slučaju morao odmah da sam ponudi svoju ostavku, krenuo je umesto toga u neku nebuloznu “reformu” sudstva, koju je opozicija iz sve snage pozdravila i odmah organizovala skupštinski vašar – komisiju o komunističkoj prošlosti, koja je u njihovom tumačenju potpuna sadašnjost.
Pravnici i sudije su, kako za sada izgleda, uspeli da javnim nastupima i radom u svojim sredinama uspore ovaj pogrom i nameru “čišćenja” sudstva. Ono što je nezgodna posledica ovog pokušaja je perspektiva svih mogućnih mahinacija kada i ako presuda Janši postane pravosnažna na sledećem sudskom nivou.
Ovih dana je na Janšin poziv u Sloveniji inkognito boravila dvočlana (ali visokog ranga) delegacija Evropske narodne stranke, onih koji drže većinu u Evropskom parlamentu: njihova poseta vrtela se oko znakova, podataka i dokaza da u Sloveniji vlada komunizam, što je, inače, cinkaroška stalnica članova Janšine partije u međunarodnom prostoru. U Janšinoj političkoj biografiji je već nekoliko pokušaja i dosta poziva na neku vrstu puča.
U društvu koje bismo smatrali normalnim, stalni dinamizam osećanja u javnosti prema sudstvu bi morao biti očekivan, a ispostavljenost ljudi koji tu rade ogromna.
Pravi problem je u strukturnom položaju sudstva, što u većini pravno zasnovanih i funkcionišućih društava znači doživotni mandat sudija i druge nepromenljive forme zaštite sudstva.
Čim politika pokrene pitanje određenog mandata, očito je u pitanju pokušaj smanjivanja pravne regulacije i posledično stabilnosti društva.
U Sloveniji je ugledu suda i restauraciji bar dela javnog poverenja u sudstvo u poslednje vreme doprinela KPK, komisija, odnosno organ koji istražuje slučajeve korupcije. Njihove objave nemaju pravne posledice, ali su signal sudu.
Zakon o javnom redu
Ako ništa drugo, događaji kojima je u velikoj meri kumovala ta tročlana komisija, kao što je pad Janšine vlade i isključenje Zorana Jankovića iz politike, građanima su dali mogućnost da razumeju finese pravnih postupaka, prelamanje viđenja delikta između javnosti/ medija, sudskih tela i društvene kontrole.
Ono što se dešava u sudstvu i oko njega je velika građanska škola. Da u toj školi treba uvesti više kontrole, pokazala je Vlada, koja upravo raspravlja o predlogu novog zakona o javnom redu, u kojem je praktično sve što se izvodi na ulici, od snimanja flešom do megafona, mogućni razlog za hapšenje i suđenje.
Vlada se s pravom boji jeseni i novog ustanka, za koji slovenački građani nisu hteli da žrtvuju blaženo leto. Ovim zakonom je zabranjeno i svako oruđe koje može naneti fizičke oštete: najomiljeniji lik novog slovenačkog ustaničkog folklora, beli fantom sa rukama koje su, zapravo, u belo obojene vile, naš prvi zombi, možda više neće smeti na ulice.
Uopšte ne sumnjam da će ulična ingenioznost već smisliti način da zaobiđe novi zakon, ukoliko bude izglasan. Ustanički pokreti su u sredu nastupili zajedno protiv ovog zakona i za otvorenu pomoć Edwardu Snowdenu.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera