Davljenje pred zidovima evropske utopije
Piše: Vuk Perišić
Talijanski otok Lampedusa je na geografskoj širini Tunisa i jedna od najjužnijih točaka Evropske unije. Na manje od stotinu nautičkih milja od afričke obale, geografski je najpogodniji za pothvat ilegalnog stupanja na evropsko tlo.
Imigranti koji se doslovce dave pred visokim zidinama evropske utopije postaju nepodnošljiv moralni teret Uniji, koja sebe samodopadno doživljava kao utvrdu demokracije, građanskih sloboda, ljudskih prava, prosvijećenosti i humanizma.
Relativno mlad projekt demokratske i ujedinjene Evrope tek je fragilna utjeha, bojažljivi pokušaj da se prekine krvavi stoljetni kontinuitet.
Ta utvrda ostaje čvrsto zatvorena za one koji nisu imali sreće da se rode na njenom tlu. Evropska demokracija tako postaje privilegija, što je cinični paradoks koji podriva samu njenu suštinu.
Najmorbidnije političke ideje
Primjedba da bi se nad zapjenjenim vodama oko Lampeduse mogao osjetiti i dašak starog evropskog rasizma možda i nije neumjesna. Ne zaboravimo, na tom istom racionalističkom i demokratskom evropskom tlu rođene su najmorbidnije političke ideje, trajali su najstrašniji znani režimi i vođeni su najkrvoločniji ratovi. Promatrana u široj historijskoj perspektivi, Evropa nema razloga za moralno samozadovoljstvo. Relativno mlad projekt demokratske i ujedinjene Evrope tek je fragilna utjeha, bojažljivi pokušaj da se prekine krvavi stoljetni kontinuitet.
Kakvu god moralnu tjeskobu da izaziva problem imigracije u Evropsku uniju – a izaziva veliku tjeskobu – promatranje tog problema iz isključivo moralnog aspekta, ipak, nije dovoljno i sužava perspektivu. Profesor Žarko Puhovski nedavno je podsjetio na temeljnu razliku između politike i etike. Politika odgovara na pitanje “mogu li što hoću?”, dok etika odgovara na pitanje “smijem li što mogu?”.
To, dakako, ne znači da politici, zato što je “umjetnost mogućeg”, treba dati apriorni moralni oprost, ali, s druge strane, samozadovoljno insistiranje na etici, koje je slijepo za determinante realnosti, može postati puko moralističko praznoslovlje.
Čitav problem je, naime, mnogo dublji od nesrazmjera između aktualnih ekonomskih zadanosti i uzvišenih moralnih načela.
Zato nam se valja sjetiti da Evropska unija zatvaranjem granica štiti svoje tržište radne snage, na kojem je posljednjih godina ponuda ionako uvelike nadmašila potražnju. Drugim riječima, neovisno o moralnim paradoksima, Evropa nesretnim imigrantima jednostavno ne može osigurati dostojan posao. Nesretnici to vjerojatno ni ne očekuju, nego računaju da će se ilegalno zaposliti u labirintima evropskih velegradova i tako održavati bijednu egzistenciju, u nadi da će se nekim čudom dokopati dozvole boravka.
Iz takvog očaja u pravilu nastaju višestruki socijalni i kriminološki problemi. Evropska unija ima unekoliko valjane i razumne razloge za zatvorenost svojih granica, ali, usprkos tome, sâm način na koji štiti te granice, a koji dovodi u opasnost ljudske živote, upućuje na nužnost preispitivanja moralnih, ali i političkih i ekonomskih odrednica evropske imigracijske politike.
Čitav problem je, naime, mnogo dublji od nesrazmjera između aktualnih ekonomskih zadanosti i uzvišenih moralnih načela.
U Holandskoj Republici (Republici Sedam provincija) su u sedamnaestom stoljeću cvali trgovina, manufaktura, umjetnost, tehnologija i pomorstvo, a začeti su i javno zdravstvo i socijalna zaštita. Taj, tada najciviliziraniji i najprosperitetniji dio Evrope, nazivan je i Utočištem, jer su se u Republiku sklanjali progonjeni protestanti i Židovi.
Osim profitabilnosti i produktivnosti, sposobnost otvaranja novih, održivih i dugoročno isplativih radnih mjesta najznačajniji je pokazatelj zdravlja neke ekonomije. To su, u konačnici, njen smisao i njena svrha.
U razdoblju od završetka Građanskog rata do početka dvadesetih godina prošlog stoljeća u Sjedinjene Američke Države su, bez ikakvih ograničenja, pristizali imigranti iz cijeloga svijeta. Bilo je to ujedno i razdoblje velike konjunkture tokom koje je SAD postao vodeća industrijska sila svijeta. Nešto slično, u manjoj mjeri, događalo se u Australiji, ali i u Zapadnoj Evropi od kraja pedesetih do početka sedamdesetih godina.
Korelacija između konjunkture i slobodne imigracije je poučna, ako ne i očita. Ljudi su najvažniji ekonomski resurs. Osim profitabilnosti i produktivnosti, sposobnost otvaranja novih, održivih i dugoročno isplativih radnih mjesta najznačajniji je pokazatelj zdravlja neke ekonomije. To su, u konačnici, njen smisao i njena svrha.
Piramida ima sve užu bazu
Ekonomija koja protekcionistički zatvara svoje tržište radne snage nalazi se u dubljoj strukturalnoj krizi. Ona prestaje biti ekonomija proizvodnje, rasta i propulzivnosti i postaje ekonomija raspodjele. To je specifičan oblik stagnacije i autarkije, koga je teško prepoznati, jer se zatvaranjem stvara dojam dovršenog i uređenog vrta kome (više) nitko nije potreban. Međutim, problem se krije upravo u toj dovršenosti, koja je, zapravo, neka vrsta ekonomske, ali i civilizacijske entropije. Društvo koje je izgubilo potrebu za dolaskom novih ljudi i sposobnost apsorpcije ljudskih resursa postaje nesposobno za rast i napredak.
Zajednice koje se zatvaraju ne riskiraju samo moralni, nego, dugoročno, ekonomski bankrot. Uostalom, nijedan veliki grad nije postao velik svojim vlastitim prirodnim priraštajem, nego blagodareći svojoj otvorenosti prema došljacima.
Da se takvo društvo kocka sa svojom budućnošću razvidno je i iz krize sistema mirovinskog osiguranja, u kojem sve manje ljudi izdvaja sve više sredstava za zbrinjavanje sve većeg broja ljudi: ta piramida ima sve užu bazu i sve širi vrh, pa, logično, postaje nestabilna. Evropi dugoročno treba nova radna snaga ili, barem, ozbiljno promišljanje ekonomske i ne samo ekonomske budućnosti.
Historijsko iskustvo je pokazalo da su opstale samo one civilizacije koje su bile otvorene dolasku novih ljudi. Zajednice koje se zatvaraju ne riskiraju samo moralni, nego, dugoročno, ekonomski bankrot. Uostalom, nijedan veliki grad nije postao velik svojim vlastitim prirodnim priraštajem, nego blagodareći svojoj otvorenosti prema došljacima.
Nesposobnost Evrope da apsorbira izvanevropsku radnu snagu odraz je njenog neuspjeha u zapošljavanju samih Evropljana. Evropske predstraže na Lampedusi samo prividno čuvaju obećanu zemlju. Evropa njima ne štiti svoju moć, nego svoju moralnu i ekonomsku nemoć.
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera