Može li Muskov ‘Starlink’ pomoći da svijet vidi i čuje istinu iz Gaze?

Sukob u Gazi je, uz rat u Ukrajini, pokazao da je od izuzetne važnosti da se u što kraćem roku uspostavi komunikacija sa civilnim stanovništvom na terenu. Sigurna komunikacija je od vitalne važnosti za medicinske ekipe, spasioce, kao i za dostavljanje humanitarne pomoći.

Kao što je već viđeno u Ukrajini, a potvrđeno i u sukobima u Pojasu Gaze, komunikacije, bazne stanice za mobilnu telefoniju, te internet infrastruktura su među prvim metama artiljerije i avijacije.

Početkom oktobra prošle godine, Rusija je sa čak 84 krstareća projektila napala bazne stanice, telekomunikacionu infrastrukturu i postrojenja za prenos električne energije u okolini Kijeva. Gotovo isti scenario su primenile i izraelske snage u nedavnom napadu na Pojas Gaze. Pre nekoliko dana, Paltel Grupa, telekom kompanija iz Pojasa Gaze, je saopštila da „polako vraća u funkciju telefoniju i internet veze nakon napada izraelskih snaga“.

Ideja stara decenijama

Milijarder Elon Musk, jedan od najbogatijih ljudi na svetu i osnivač kompanija Pay Pal, Tesla i SpaceX, takođe je i „veliki globalni igrač“ kada su internet i telekomunikacije u pitanju. Putem SpaceX-a, vodeće privatne kompanije za svemirska lansiranja u svetu, već nekoliko godina realizuje projekat „Starlink“, koji je praktično bez presedana u modernoj ljudskoj istoriji, kao i u svetu nauke i tehnologije.

Ideja da se signali za internet i mobilne komunikacije šalju iz orbite Zemlje, sa posebnih satelita, postoji još od sredine ’80-ih. Iako je ’90-ih godina realizovan deo ovih zamisli, putem usluga kao što su „Iridium“ i „Inmarsat“, tehnologija jednostavno još uvek nije bila na nivou da pruži više od glasovnih poziva i (veoma kratkih) tekstualnih poruka. Neki od prvih uređaja za satelitsku telefoniju, poput „Motorole 9500“, su bili veliki i sa kratkim trajanjem baterije, ali istovremeno i revolucionarni, omogućavajući pozive sa najudaljenijih mesta na planeti – iz amazonske džungle, stepa u Sibiru i zaleđenog Mont Everesta.

Krajem ’90-ih je lansirana druga generacija satelitske telefonije (MSS). Mreža od dva satelita „Thuraya“ (arapski izraz za sazvežđe Plejada) je bila inicijativa Ujedinjenih Arapskih Emirata i po prvi put je pružila širu pokrivenost signalom za 161 zemlju Evrope, Bliskog Istoka, Afrike i delova Azije. „Thuraya“ je omogućila i internetske veze u GMPRS standardu, sa brzinama do 440 kilobita u sekundi. Ipak, kako se internet sve brže razvijao, ove brzine „satelitskog interneta“ su bile dovoljne samo za (veoma sporo) slanje email poruka.

Jesu li sateliti pravo rješenje?

Elon Musk je sa svojim timom u SpaceX-u počeo da radi na realizaciji „Starlink“ projekta još 2014, a prva lansiranja satelita su počela u maju 2019. Od samog početka realizacije projekta „Starlink“ spekulisalo se o broju satelita koji će obezbeđivati „internet iz svemira“. Iako je prvobitno bilo planirano da se lansira oko 2.200 satelita koji bi obezbeđivali „totalnu pokrivenost signalom“ za oko 95 odsto površine planete, u praksi se pokazalo da snaga signala i kvalitet internet veze drastično varira zbog brojnih razloga, prvenstveno vremenskih prilika, ali i fizičkih ograničenja samih radio signala. U drugoj fazi lansiranja, od 2020. do 2022. godine, su se navodile brojke od 12.000 satelita, dok sada postoje zahtevi ka američkoj Federalnoj agenciji za komunikacije (FCC) i Međunarodnoj telekomunikacionoj uniji (ITU) za dozvole za lansiranje čak i do 40.000 satelita do 2030.

Za prijem signala sa „Starlink“ sistema korisniku je potrebna posebna satelitska antena, te uređaj koji signal sa satelita pretvara u internet signal koji računari i mobilni računari „razumeju“. Komercijalno korišćenje sistema je počelo 2021. i do sada sistem ima oko dva miliona korisnika širom sveta. Takođe, predviđeno je da jedan deo „Starlink“ sistema koristi i Pentagon za komunikaciju svojih trupa, putem projekta NDSA.

Musk je nakon početka ruske agresije na Ukrajinu poslao Kijevu oko 11.000 „Starlink sistema“, a kasnije dodatnih 25.000. Ovi sistemi su korišćeni za pristup internetu u područjima gde nije bilo nikakvih drugih mogućnosti, za oko 250.000 ljudi. To ga je odmah učinilo i neprijateljem Kremlja, a tadašnji šef Roscosmosa Dimitrij Rogozin je čak i javno poslao poruku (putem mreže Twitter) da je Musk „saradnik režima u Kijevu“. Ipak, pre nekoliko meseci je obelodanjeno da je Starlink sistem koji se koristio u Ukrajini imao mnoge od usluga nedostupnim, budući da se Musk plašio da će ga ukrajinske snage „koristiti u ofanzivne svrhe“. Takođe, otkriveno je i da je administratorima „Starlink“ sistema bilo naređeno da ugase pristup internetu jedinici koja je bila u misiji napada na ruski brod u blizini Krima.

Ne postoji interes za dostupnost komunikacija

I upravo je ovo razlog velike skeptičnosti stručnjaka u pogledu korišćenja „Starlink“ sistema u Pojasu Gaze. SpaceX je privatna i komercijalna kompanija. Dakle, ne radi se o humanitarnoj organizaciji, niti iza nje (direktno) stoji SAD. To u praksi znači da „nema garancija“, a sistem će biti dostupan koliko kompanija i njeno rukovodstvo (na prvom mestu Musk) smatraju da je to neophodno.

Takođe, ne postoje garancije za bezbednost podataka i celokupne internet veze, te se ne zna ko sve „ima uvid“ u podatke koji prolaze kroz ovakav „humanitarni“ Starlink sistem. Sam Musk je prošle nedelje izjavio da je „pod velikim javnim pritiskom da obezbedi Starlink sistem za Gazu“, te da će „u prvo vreme obezbediti pristup sistemu međunarodno priznatim humanitarnim organizacijama u Gazi“.

Ipak, ostane i pitanje – zašto, uz sav napredak interneta, računara i smartfona u poslednjoj deceniji, i dalje ne postoji univerzalni, globalni komunikacioni sistem koji bi se koristio u uslovima rata, vremenskih katastrofa i za spasavanje u udaljenim područjima. To celu priču vraća na početak. Komunikacije, a u današnje vreme i društvene mreže sa video klipovima i fotografijama, su „prvi neprijatelji“ bilo koje armije, te ne postoji interes za blagovremeno i istinito izveštavanje iz ratnih područja – čak ni iz područja pogođenih katastrofama.

Države i državne službe u ovakvim slučajevima žele da imaju „monopol na informacije“, te da se šalju one slike, video zapisi i informacije koje odgovaraju „zvaničnoj verziji“. Ovo je, ponovo, veoma očigledno u trenutnim aktivnostima izraelske armije u Gazi – brojni novinari, snimatelji i TV ekipe su postali „legitimne mete“, a nekima od novinara i izveštača je i direktno prećeno, kako bi se sakrili izveštaji o stradanju dece i civila, te dokazi o mogućim ratnim zločinima.