Povratak na Mjesec: Nemoguća misija ili nedostatak političke volje

Iako se 1969. godine, nakon istorijskog spuštanja prvog čoveka na Mesec kroz američki svemirski program “Apollo” činilo da će već naredna generacija ljudi živeti na drugim planetama, to ne samo da se nije dogodilo, već se i više od pola veka kasnije nismo vratili na Mesec.

Program “Apollo” je imao šest letova u okviru kojih su vršena razna naučna istraživanja i eksperimenti. Ukupno 12 astronauta je hodalo površinom Meseca, a poslednji let, Apollo 17, se desio u decembru 1972. godine.

Iako se danas sprovodi na desetine aktivnih programa istraživanja svemira, u kojima učestvuju američka agencija NASA, evropska svemirska agencija ESA, te japanska JAXA, kao i ruske i kineske misije, povratak na Mesec je i dalje “van mogućnosti” današnje tehnologije. Kao razlozi se navode čitav niz tehničkih problema – od veličine letelice koja će biti potrebna, preko novih skafandera za astronaute, do načina na koji će se oni vratiti sa Mesečeve površine na Zemlju.

Kompjuter koji je navodio letelicu koja se 1969. godine spustila u okviru prve “Apollo” misije je oko milion i po puta sporiji od današnjeg prosečnog smartphonea. Nazvan “Apollo Guidance Computer”, on je upravljao svim fazama leta “Lunarnog modula” (LM) i “Komandnog modula” (CM). Nije čak imao ni integrisane čipove u današnjem smislu te reči, već posebne SLC tranzistore. Prvi kućni računari, koji su se pojavili deceniju kasnije, bili su nekoliko desetina puta brži od tog “svemirskog kompjutera”.

Nemoguća tehnološka ili finansijska misija

Mnogi se danas pitaju zašto se za pola veka čovek nije vratio na Mesec ili čak i otišao dalje u istraživanju svemira? Razloga ima puno, a veliki broj njih je i u domenu politike. Naime, projekat “Apollo” je bio u svojoj suštini politička propaganda, pokrenuta još u vreme predsednika Kennedyja.

“Želimo otići na Mesec, ne zato što je to lako, već zato što je to teško”, bio je to govor kojim je 1962. godine John Kennedy pridobio američku javnost za ovaj projekt.

U pozadini, američka administracija je bila duboko zabrinuta da će Sovjetski savez, nakon lansiranja prvog čoveka u orbitu samo godinu dana ranije, biti uskoro u stanju da izgradi i čitavu svemirsku stanicu u Zemljinoj orbiti i koristi je za vojne potrebe. Strah od napretka SSSR-a u svemirskoj trci je bio toliki da je NASA prilikom dizajna svoje prve kapsule “Mercury” svesno zanemarivala mnoge aspekte bezbednosti. John Glenn, prvi Amerikanac u svemiru, je zadobio manje opekotine prilikom povratka na Zemlju u kapsuli “Friendship 7”, a sama kapsula je sa spoljne strane bila gotovo u potpunosti izgorela.

Projekt “Apollo” razvijan je kroz cele šezdesete i na kraju je bio najskuplji projekt u istoriji SAD-a, sa cenom od 25,8 milijardi dolara, što je više od 400 milijardi dolara danas.

Nema političke volje

Nakon završetka programa “Apollo”, fokus naučne zajednice u SAD-u je bio stvaranje komercijalno isplativog svemirskog programa. Tako je nastao “Space Shuttle”, višekratna letelica nalik velikom avionu, koja se u orbitu lansirala putem rakete-nosača, a kasnije se na Zemlju vraćala slično klasičnim avionima. “Space Shuttle” je najuspešniji svemirski program u istoriji i sa 135 misija je postavio standarde za boravak u orbiti Zemlje, kao i za razvoj budućih sličnih projekata.

Na ovim misijama astronauti su usavršili i načine za samostalni boravak van letelice, tzv. “svemirske šetnje” (EVA), a u okviru kojih su popravljali satelite, poput teleskopa “Hubble”, ili dodavanje novih modula na Međunarodnoj svemirskoj stanici (ISS). U junu 1995. godine Space Shuttle “Atlantis” se uspešno spojio sa ruskom stanicom “Mir”, što je ujedno bila i stota američka svemirska misija.

Procenjuje se da bi sa današnjom tehnologijom jedan let do Meseca i nazad koštao između 4,5 i 10 milijardi dolara. Iako se ovo ne čini preterano visokom sumom za SAD, Kinu ili Rusiju, suština je da, zasad, nema političke volje. Štaviše, ni naučna zajednica “ne žuri” u povratku na Zemljin satelit. Jedan od razloga je i taj što je Mesec već veoma dobro istražen. Cela površina je više puta mapirana, a gotovo svi krateri i geološke karakteristike imaju svoja imena – već decenijama. Svako može istraživati površinu Meseca putem interneta, bilo kroz aplikacije (poput Google Earth), bilo putem samog sajta NASA, na kome se može naći na hiljade originalnih fotografija iz projekta “Apollo”, bilo kroz projekat “Lunar Reconnaisance Orbiter” koji je još uvek aktivan.

Politička trka do svemira

Sjedinjene Američke Države i agencija NASA imaju velike planove za projekat “Artemis”, koji je imao svoj prvi let pre nekoliko nedelja. Pogonjene novom vrstom rakete SLS, letelice u okviru ovog projekta imaju veoma ambiciozne ciljeve. Upravo završena prva misija nazvana “Orion”, za cilj je imala obilazak Meseca i testiranje novih tehnologija u realnim uslovima.

Naredna misija “Artemis 2” planirana je za 2024. godinu. To bi trebalo da bude i prvi test rakete SLS i nove kapsule sa ljudskom posadom. Četvoro astronauta će testirati razne nove funkcije i mogućnosti letelice u Zemljinoj orbiti, a kasnije je planiran i let oko Meseca. Naredne, 2025. godine, trebalo bi da usledi i spuštanje na Mesec u okviru misije “Artemis 3”.

Novi modul HLS (Human Landing System) će imati računar sa veštačkom inteligencijom, koja će moći da menja parametre leta i nekoliko puta u sekundi. Misija bi takođe trebalo da uključi i prvu ženu astronauta na Mesecu. Ako ova misija bude uspešna, za 2027 je planirana “Artemis 4”, misija koja bi trebalo da počne sa izgradnjom prve stalne stanice na Mesecu za četiri astronauta. Ova stanica, nazvana I-HAB, bi trebalo da ima i laboratoriju, deo za istraživanja i popravku letelice, kao i kuhinju i teretanu. Naredne planirane misije, “Artemis 5” do “Artemis 8” trebalo bi da do 2032. godine na Mesec odvedu još 11 astronauta, te da stanica tada broji ukupno 15 astronauta.

Kineski ambiciozni planovi

I Kina ima mnoštvo planova kada je istraživanje svemira u pitanju. Svemirski program je još 2005. označen kao “ključni aspekt” u naučnom razvoju Kine, te uživa visoku podršku vlade, kao i stalne izvore finansiranja za brojne projekte. Kina je do sada lansirala nekoliko “Lunarnih robota” – među kojima i “Chang'e 3” 2013. i “Chang'e 4” pet godina kasnije. Misija “Chang'e 5” je 2020. vratila na zemlju brojne uzorke Mesečeve površine, te uspela da dokaže postojanje leda ispod polova.

Za 2025. i 2026. godinu su planirane nove misije iz programa “Chang'e”, koji bi novom vrstom radara (LiDar) trebalo da detaljno istraže led na Mesecu i njegovu mogućnost da bude pretvoren u vodu, što je od ključne važnosti za buduće ljudske misije. Kina planira da do 2035. godine takođe formira svoju bazu na Mesecu sa ljudskom posadom, a postoji mogućnost da će u taj program biti uključene i Rusija i Indija.

Kina već ima izgrađen sistem CDSN, mrežu radio teleskopa, komunikacionih sistema i drugih postrojenja koja će imati ključnu ulogu u planiranju i komunikaciji sa budućim svemirskim misijama. Velike radio antene su instalirane u gradovima Kunmingu i Qitalu, dok se planira završetak sličnih sistema u Miyinu i Sheshanu. “Qitai Radio Teleskop” bi trebalo sa bude najveći na svetu kad bude završen 2024, sa prečnikom od 110 metara, i moći će da prati 75 odsto svog vidljivog neba sa Zemlje. Ovaj teleskop će moći da koristi frekventni opseg od 300 MHz do 117 GHz, pet puta veći od do sada najvećeg radio teleskopa. Kina takođe planira i proširenje svog svemirskog sistema za komunikaciju, serije satelita “Tianlian”, koji trenutno broji osam letelica. Na Marsu se trenutno nalaze i aktivni roboti “Zhurong” i “Tianwen-1”, koji istražuju tlo Crvene planete i mogućnost postojanja vode. Kina je tek treća zemlja koja je spustila robota na Mars, nakon SAD-a i Rusije.