‘Stotinu malih smrti’: Univerzalna priča o ljubavi i životu koja se tiče svih nas

Poziv Maje Salkić, direktorice Sarajevskog ratnog teatra (SARTR), da u pozorišnoj kući na čijem je čelu postavi prozu Semezdina Mehmedinovića, perspektivna mlada rediteljica Jovana Tomić prihvatila je bez razmišljanja.

“Njen predlog, koji je jako hrabar i izazovan, baš me obradovao, zato što sam ja i pre tog poziva čitala Semezdinove knjige i, kako volim autofikciju, jako mi je prijao njegov stil, senzibilitet, način pisanja, teme o kojima piše, osećaj za detalje i atmosferu”, kaže Tomić. “Maja je to super spojila sa mnom, jer sam ja i ranije adaptirala prozu u pozorištu. Generalno mi je zanimljivo da prozna dela postavljam u pozorištu tako da je to zaista bio jako dobar spoj.”

Ne gubeći vrijeme, sa dramaturginjom Olgom Dimitrijević, a uz konsultacije sa Semezdinom Mehmedinovićem, počela je pripreme za postavku ovog dijela. Potom je usijedio dolazak u Sarajevo, te intenzivne dvomjesečne probe sa ekipom predstave – scenografkinjom i kostimografkinjom Adisom Vatreš Selimović, glumcima Amilom Terzimehić, Kemalom Rizvanovićem i Seadom Pandurom, te Nikolinom Vujić koja je zadužena za muziku.

Uoči premijere, koja će biti održana 15. decembra, Jovana Tomić za Al Jazeeru govori o procesu nastanka predstave Stotinu malih smrti i pozorištu danas.

• Koliko je izazovno bilo roman Me’med, crvena bandana i pahuljica Semezdina Mehmedinovića pretočiti u dramski tekst? I na koji način ste u konačnici ovaj komad postavili na scenu?

– Bilo je jako izazovno, jer čak i kada sam čitala njegove knjige, nisam ih čitala s mišlju da bi mogle da se postave na scenu zato što su jako atmosferičke i efemerne. Naizgled mi je delovalo da je to o čemu on piše neuhvatljivo, zato što je užasno taktilno i prepuno detalja. Uz to je jako pametno zato što on kroz neke situacije, male životne događaje, ili čak neke predmete, priča priču svog života i promišlja neke velike životne teme i probleme koje se tiču svih nas. Tim više mi je Majin predlog bio hrabar i od samog početka je predstavljao veliki izazov.

Dramaturškinja Olga Dimitrijević i ja smo, u kategoriji uobičajenog pripremnog procesa za pozorište, na samom materijalu radile dosta dugo. Prvo nam je trebalo vremena da ponovo iščitamo sve njegove knjige, a potom nam je najveći deo vremena otišao na selekciju materijala. Birajući fragmente ili delove romana, trebalo je vremena da se iskristalizuje o čemu će zapravo ta predstava biti. Jer kada se suočiš sa tim materijalom, ima jako puno tema i sve ti se čine podjednako važne, ali najbitnije je suziti izbor i zapravo trasirati liniju o čemu će predstava biti.

Potom su, tokom procesa selekcije, uslijedili neki baš bolni momenti, zato što postoji gomila materijala koji su meni bili jako bitni, volela sam neke priče koje su u procesu selekcije ispale, zato što nisu bile na liniji pričanja priča. Bilo je puno “malih smrti” od početka.

• Zbog čega naziv Stotinu malih smrti? Kako ste u konačnici došle do ovog naslova?

– Pravile smo kostur prilikom izbora teme predstave. Kada smo finalno odabrale sve fragmente materijala, shvatile smo da je tema smrti ono što ih povezuje, ali to nadilazi temu fizičke smrti čovekovog tela, nego da je smrt svuda oko nas i da se tiče uspomena, razračunavanja sa bliskima, smrti prostora, uspomena… I onda se tu otvorio taj prostor šta je sve smrt i kako mi mislimo o smrti, zašto je se toliko plašimo, kako bi život izgledao da ne postoji smrt i taj opšti paradoks koliko je smrt tabu tema za sve nas, a koliko se na dnevnoj bazi suočavamo sa brojnim malim smrtima. Tako smo došli do naslova.

• Dakle, u konačnici ćemo dobiti jednu aktuelnu predstavu s univerzalnom temom koja je bliska svakome od nas.

– Da, to jeste univerzalna tema koja se uopšte ne tiče godina. Pošto nam je inicijalna kapisla u predstavi preuzeta osnovna okolnost iz romana – u romanu je to Semezdinov srčani udar, a u našoj predstavi glavnog lika koji se kod nas u tekstu zove Narator. Dakle, mi smo napravile fiktivan lik i bez obzira što početni materijal jeste autofikcija, nismo se vezivale za Semezdinovu biografiju i činjenicu da je živ pisac.

• U kakvoj atmosferi protiču probe?

– Probe traju već dva meseca. Bio je to, zapravo i dalje je, baš inspirativan, ali i jako intenzivan proces.

Ono što se otvorilo kao neki vizuelni formalni okvir predstave jeste naša odluka da prostor igre bude jako intiman i da publika bude sa glumcima na sceni, u prostoru igre. To je bila jedna od mojih prvih odluka. Taj materijal je toliko intiman i fragilan da sam želela zadržati formu ispovesti koju Semezdin ima u svojim delima, tako da je prirodno došlo do odluke da se razbije četvrti zid i da publika zajedno bude sa glumcima na sceni da bi ta intima prosto doprla do svih.

Zbog toga je proces proba bio intenzivan, jer građenje tog jezika je kompleksnije od uobičajenog procesa u kojem su glumci na sceni, a gledaoci u publici. To je zahtevalo da budemo baš vredni.

• Nekoliko je dana do premijere. Sa kakvim emocijama je dočekujete?

– Sa burnim. Proces je bio baš intenzivan i lep. Svi mi koji smo radili na ovoj predstavi smo funkcionisali kao jedan tim, jedan organizam i bili smo sve vreme na istoj liniji u smislu želja i ciljeva, tako da je to sve bilo zaista i profesionalno inspirativno, i privatno emotivno.

Na kraju smo u proces uključili i Semezdina, a on je, nakon probe kojoj je prisustvovao, jako lepo reagovao. I njemu je bilo jako emotivno zato što je odjednom video na sceni svoje delo, jer ni on, kao i svi mi, nije mogao da zamisli kako se sav taj materijal menja u jedan potpuno drugi jezik. Svi smo sve vreme baš emotivni i mislim da je to najveći kvalitet ovog procesa.

• Iza Vas su deseci zapaženih i nagrađivanih profesionalnih pozorišnih predstava, koje su Vas učinile prepoznatljivim i značajnim imenom na pozorišnoj sceni Srbije. S obzirom na to da ste, između ostalog, dobitnica i najznačajnije nagrade za pozorišnu režiju – Nagrade ‘Bojan Stupica’ – koliko su Vam nagrade konkretno pomogle da pronađete svoje mjesto na pozorišnoj sceni?

– Nagrade zaista služe marketingu, to je neosporno, služe da te postave na neko mesto na kulturnoj mapi, te se samim tim povećavaju šanse da te pozovu da radiš.

Ali s druge strane, mislim da su u našem poslu nagrade pogubne za ego. U isto vreme mislim da je u našem poslu najvažnije boriti se protiv tog ega jer u svakoj predstavi startuješ od nule i tako treba da bude. Ne postoji nikakva stara slava ili bilo šta slično, jer je svaki novi proces zaista potpuno drugačiji i ti si drugačiji u tom procesu, ljudi s kojima radiš su drugi ljudi i ne postoji ništa što ti omogućava sigurnost. Tako i treba da bude.

Osim toga, sigurno znam da su neke moje kolege neke nagrade dobili prerano, a neke su dobili prekasno. To je stvarno neka jako čudna kategorija, jer sve te nagrade su rezultat nekog spleta različitih okolnosti na koje ti ne možeš da utičeš.

• Šta su najveći izazovi rediteljskog posla?

– Mislim da je svima najveći izazov taj širi kontekst u kom radimo, zato što institucionalna pozorišta stvarno imaju jako velike probleme u produkcionom smislu, pre svega mislim na novac jer je on najčešće uzrok svih problema, a onda su posledice brojne u samoj realizaciji. To je kao neka trka na duge staze gde se svi trudimo da preskočimo prepreke i stignemo do cilja, a taj put je stvarno težak.

• Kakvi su Vam dalji profesionalni planovi?

– Trenutno su pauza i odmor moj jedini plan.