Prevođenje realnosti u pozorišni kontekst Sanje Mitrović

Sanja Mitrović je pozorišna rediteljka, performerka, spisateljica i profesorka. Rođena u Zrenjaninu, živi u Briselu. Diplomirala je japanski jezik i književnost na Univerzitetu u Beogradu, a studije teatra je završila na Amsterdamskom univerzitetu umetnosti.

Ono što je karakteristično za njen rad jeste kapacitet za empatiju i otvorenost za temeljnu analizu društveno-političkog konteksta kojim se u radu bavi.

„Mislim da neprekidno moramo biti svesni složenosti istorijskih procesa i neophodnosti da tu složenost poštujemo i čuvamo. U tom smislu, pozorišna scena može da deluje kao bojno polje u bitkama oko načina na koji pamtimo, konstruišemo i tumačimo prošlost, a na taj način i doprinosimo pripremi terena za konkretnu viziju budućnosti“, kaže rediteljka.

• Nedavno ste doktorirali na Univerzitetu u Briselu s radom koji govori o prevođenju dokumentarnog jezika u pozorišni jezik. Kako biste Vi rekli šta je ono što Vam je u tom istraživanju bilo najuzbudljivije?

– Poziv da radim doktorske studije došao je od Akademije za pozorište, film i zvuk na kojoj predajem. Shvatila sam to kao šansu da zastanem i razmislim o svojoj dvadestogodišnjoj karijeri i umetničkom pristupu na jednom drugačijem, sistematskom i akademskom nivou. Doktorski rad sa naslovom Truth in Translation: The Art of Directing (Istina u prevodu: Umetnost režiranja) fokusiran je na proces prevođenja realnosti u pozorišni kontekst. Koja su umetnička sredstva kojima se služimo kako bismo potpomogli ovu transformaciju? Tokom dosadašnjeg rada, pratila sam različite metodologije i suočavala se sa njihovim preprekama i ograničenjima. U tom pogledu, doktorsko istraživanje mi je pomoglo da preispitam sopstvenu poziciju, kao i da obratim pažnju na mogućnosti novih formi izražavanja u dokumentarnom pozorištu u širem smislu, mimo njegovog statusa etabliranog „žanra“.

Tokom perioda doktorskog istraživanja napisala sam i režirala četiri predstave. Poziv Thomasa Ostermeiera da režiram za ansambl njegovog pozorišta, čuvenog Schaubühne u Berlinu, bio mi je lično jedan od najuzbudljivijih trenutaka u dosadašnjem radu. Rezultirao je predstavom Danke Deutschland, premijerno izvedenom 2019. godine, koja se – kroz saradnju profesionalnih glumaca i neprofesionalnih izvođača – bavi iskustvima vijetnamske imigrantske zajednice u Nemačkoj. Do tada su moje predstave uglavnom bile producirane nezavisno, od strane producentske strukture Stand Up Tall Productions koju sam osnovala 2009. godine, te je bio izazov upustiti se u novo iskustvo rada u institucionalnom okviru. Klasično obrazovani glumci navikli su da krenu od teksta i analize likova, dok je moj proces zasnovan na istraživanju odnosa izvođača prema temi kojom se bavimo, uz lične priče i biografske elemente.

Rad na projektu Working Songs Vol. 1 tokom 2020. i 2021. godine obeležio je neku vrstu zaokreta u mom umetničkom pristupu. Od njega nadalje često se bavim muzikom i ritmom kao sredstvima dramske naracije. Projekat je inicijalno bio zamišljen kao celodnevni maraton koji se izvodi uživo i tokom koga muzičari i umetnici iz različitih disciplina sa briselske scene interpretiraju tradicionalne pesme o radu. Kako je u to vreme bilo nemoguće imati „živu“ publiku, organizovali smo snimanje „iza zatvorenih vrata“. Energija i posvećenost čitavog tima u vreme lockdowna ostaje nešto što ću pamititi, kao i osećaj privilegovanosti da i dalje možemo da stvaramo, čak i pod teškim uslovima.

Osim ova dva projekta, tokom doktorskih studija realizovala sam i predstave Demeter Calling, u koprodukciji sa Flamanskim nacionalnim pozorištem, i Unter Grund, na poziv Schauspiel pozorišta iz Dortmunda.

• Predstava koju ste radili isto na osnovu istinitih svedočanstava je o rudarima u Nemačkoj u teatru u Dortmundu, na jedan način ona govori o promeni paradigme prelazu iz jednog ustrojstva u drugo, jednako govori i o ekologiji koja postaje velika tema i za one koji bi da je prećute. Kako biste objasnili taj rad i šta on uočava ako govorimo o društvenim ustrojstvima i kretanjima?

– Unter Grund sam napisala na osnovu istraživanja istorije rudarske industrije, stare preko 200 godine, u Rurskoj oblasti u kojoj su skoncentrisani veliki industrijski gradovi poput Dortmunda, Bohuma, Esena i Duizburga. U toj oblasti rudarstvo je bilo temelj kolektivnog iskustva koje ne samo da je stvaralo osećaj solidarnosti i drugarstva, već je zahtevalo i mnogo odricanja. Poslednji nemački rudnik uglja, Prosper Hanijel u Botropu, zatvoren je 2018. godine. Predstava govori o trenutku tranzicije i posledicama koje ona sa sobom nosi. Tema je izuzetno emotivna za rudare koji su tada izgubili posao. Čitav njihov život bio je posvećen radu ispod zemlje. Zatvaranje rudnika za njih je značilo i dezintegraciju društvenog sistema i odnosa kojima su generacije bile posvećene. Ti se ljudi osećaju napuštenim, odbačenim. Kako sami kažu, nemački rudari imali su status aristokrata. Bili su plaćeni gotovo kao doktori i njihov rad je bio je visoko cenjen. Nakon zatvaranja rudnika, mnogi su ostali bez posla, dok drugi postaju turistički vodiči na turama po zatvorenim pogonima koji su pretvoreni u muzeje.

Naravno, ulaganje u industriju uglja imalo je katastrofalne posledice za okolinu. Pored društveno-ekonomske i lične perspektive, ovaj ekološki aspekt je jedna od okosnica predstave. Sam tekst poigrava se motivima naučne fantastike. Na početku delimo intimni trenutak sa rudarom koji se priprema za poslednji radni dan u rudniku, a potom „skačemo“ u budućnost, u fiktivni svet 2040. godine u kome jedva da je još uvek moguće preživeti na planeti Zemlji. Rudnici se ponovo otvaraju, ovoga puta kao nova ljudska naselja i skloništa od nepodnošljivih vrućina. Jedan od likova je i sama Zemlja koja nam kroz istoriju postojanja ukazuje na našu pohlepu i nemar. U ljudskoj prirodi je da uvek želi više i „bolje“, ali kada ta želja postane nezajažljiva ona počinje da uništava sve pred sobom.

• Opet o svetu možemo govoriti i kroz predstavu koju ste radili za Schaubuehne teatar Danke Deutschland o vijentamskim migrantima u Nemačkoj. Na jedan način ona govori o tome koliko  nismo svesni koliko su neki fenomeni odnosno pojave kompleksni. Kako je Vi vidite, pogotovo u kontekstu migracija, koje su u vremenu u kojem živimo doslovno biblijskih razmera?

– U projekat sam pozvala pripadnike vijetnamske zajednice koji su tokom 1970-ih i 1980-ih emigrirali, pod različitim okolnostima, iz severnog i južnog Vijetnama. Ni jedna ni druga grupa nije ostvarila ono čemu su se nadali – bolji život. Nakon ujedinjenja Nemačke mnogi su bili prisiljeni da se vrate u Vijetnam, dok su oni koji su ostali morali da se snađu, često postajući mali preduzetnici kako bi na taj način stekli status “dobrog” imigranta. Dublja integracija nikada se nije dogodila.

Istorija ove zajednice, uz mnoge nezalečene rane i nerešene konflikte, upućuje na današnju situaciju u kojoj migracije dostižu nezapamćene razmere. Ekološke krize dovešće do još intenzivnijih globalnih kretanja masovnih populacija. Predstava Danke Deutschland je u prvi plan iznela jedan od glavnih problema migracionih politika – dovođenje jeftine radne snage koja je dobra dok je korisna, no koja kada izgubi svrhu postaje teret, višak i omiljena meta demagoga svih boja. U Evropi se, a trenutno i širom sveta, zbog nacionalističkih i desničarskih tendencija koje dominiraju političkim diskursom, pitanje migracije tretira kao ekonomski ili kulturološki problem koji je moguće jednostavno „ukloniti“. Time se krše ljudska i humanitarna prava, i omogućuje širenje rasizma i mržnje.

• Pošto radite i u nezavisnoj produkciji, imate svoju kompaniju Stand Up Tall Productions, kako vidite rad u nezavisnoj produkciji i u institucijama, ovde, dakle na Balkanu i u ostatku Evrope?

– U Evropi je nezavisna scena u dobroj meri bazirana na koprodukcijama. Ovakav model polako prelazi i u institucijalno pozorište, ali i dalje ostaje problem turneja sa kućama koje imaju ansamble i redovan repertoar. Sa Stand Up Tall Productions obično smo producirali projekte koji bi najmanje dve-tri godine nakon premijere igrali po međunarodnim festivalaima i pozorištima. Iz iskustva rada sa ansamblima u Nemačkoj, ovaj aspekt života produkcije nakon premijere mi je nedostajao. Takođe, institucionalni način rada ne dozvoljava vreme ili kreativne digresije koje nezavisna produkcija (naravno, kad ima finansijsku podršku) može da priušti. Dok danas generalno ne postoji puno prostora za eksperimente, nezavisna scena ipak ima više slobode po tom pitanju.

Iskreno, prilično sam se iznenadila kada sam shvatila da koncept autora ne nailazi uvek na razumevanje u pozorišnim krugovima u Srbiji i šire, na Balkanu. Po meni, autori su posvećeni realizaciji koncepta od početka do kraja, uz sve njihove umetničke veštine i pristup tekstu kao materijalu za igru, transformaciju i oblikovanje neke nove vizije. Otvaranje novih mogućnosti čitanja i razmišljanja o temama koje predstava nudi je proces koji bi svakako trebalo da bude podsticajan i za publiku.

• Često se u svojim produkcijama bavite budućnosti i utopijama. Kako projicirate budućnost?

– Mislim da neprekidno moramo biti svesni složenosti istorijskih procesa i neophodnosti da tu složenost poštujemo i čuvamo. U tom smislu, pozorišna scena može da deluje kao bojno polje u bitkama oko načina na koji pamtimo, konstruišemo i tumačimo prošlost, a na taj način i doprinosimo pripremi terena za konkretnu viziju budućnosti.

Moja praksa, posebno tokom poslednje decenije, jeste potraga za razumevanjem multidimenzionalnosti ličnog i kolektivnog iskustva, i načinima na koji to iskustvo iskazujemo, povezujemo i delimo sa drugima. Moj rad je u dijalogu sa događajima iz prošlosti koje uzimam kako bih preispitala sadašnjost, a time i budućnost. Mislim da svi možemo da učimo iz ponavljanja određenih istorijskih procesa. Trenutno čitam dosta o ekološkim posledicama neobuzdanog, ekstraktivnog kapitalizma. Dosta je mračna vizija sveta koji je pred nama, velikim delom uznemirujuća zato što je vrlo moguća i ne toliko daleka. Ako oni koji su na vlasti ne shvataju ozbiljnost trenutka i neophodnost da se pređe s reči na dela kako bi se spasili prirodni resursi i život na ovoj planeti, onda se promena neće ni desiti jer ona nastaje tek kada čitav društveno-politički sistem počne da se menja.

• Šta je ono što planirate da radite u budućnosti?

– Vrlo sam srećna zbog poziva da režiram jedan od vodećih ansambla u Beogradu i time ponovo radim na maternjem jeziku, sa izvrsnim glumcima. Radi se o savremenom tekstu Nestajanje Tomislava Zajeca koji će premijerno biti izveden u Srbiji. Glavne uloge igraju Svetozar Cvetković, Dejan Dedić, Dubravka Mijatović i Natalija Stepanović, a premijera se očekuje u aprilu sledeće godine u Ateljeu 212.