Kako smo otkazali ‘Mazu i Lunju’, ali i druge animirane klasike

Mnogi Disneyevi klasici povučeni su sa zvaničnog kanala ove kompanije (Disney+) nakon toga što ih je kuća proglasila nepodobnim. To je bila svojevrsna autocenzura i pokušaj Disneya da se razračuna sa avetima sopstvene prošlosti. Zaključeno je da animirani filmovi poput Maze i Lunje, Dumba, Petra Pana, Knjige o džungli sadrže negativne opise i ljudi, kultura ili rasističke poruke. Ove kontroverze otišle su toliko daleko da su filmovi zauvek “otkazani” za najveći deo tržišta (barem što se tiče Disneya).

Najpre su crtaći bili dopunjeni upozorenjem da određene scene sadrže rasizam i pogrešne kulturološke prikaze, a vrlo brzo su postali nedostupni za emitovanje na Disney+. Sijamske mačke, Si i Em, u animiranom filmu Maza i Lunja‘ predstavljene su kao ogledalo antiazijskog stereotipa. Problematična je i scena u kafileriji gde prisutni psi stereotipno portretišu likove iz različitih zemalja poput čivave Pedra iz Meksika: on je mali pas koji ima preteran meksički naglasak i nedostaju mu bilo koje druge osobine ličnosti. Tu je i ruski hrt Boris koji je zasnovan na propagandnom narativu o Rusima tog vremena, pa tako pas ma istaknuti ruski naglasak, ponaša se kao nostalgični filozof i citira klasičnu rusku književnost.

Još jedna stvar koja se zamera tiče se osvetljenja u ovom crtaću. U napetim i teškim momentima sve postaje tamno, dok je suprotno kada se nešto pozitivno desi. Recimo, u sceni kada psi jure Mazu, dominiraju tamne boje. A kada je Lunja izbavi, scena postaje ozarena svetlošću. Ovo, navodno, daje ideju da su crne stvari loše, a bele dobre. Postoji i zamerka tokom izvođenja pesme “He’s a tramp” (On je skitnica) za koju se smatra da daje potencijalno štetnu poruku. Ispevana je tako da sramoti Lunju u smislu njegove seksualnosti i da joj nije mesto u jednom dečijem filmu.

Kako čitati određene crtane filmove?

Sve ovo nas je dovelo i situaciju da ozbiljnije porazmislimo o tome kako čitati određene crtane filmove. Istorija obiluje animiranim ostvarenjima koji sadrže portrete hijerarhije, nejednakosti, patrijarhata, imperijalizma, rasizma i ksenofobije. Međutim, da li rešenje u zabrani i cenzuri, ili je moguće razviti jedan kritički okvir za sagledavanje ovih umetničkih dela?

Dramaturškinja i spisateljica Ana Vučković Denčić smatra da, zapravo, postoje dva Disneya. Jedan je Disney našeg detinjstva, a drugi je Disney – korporacija.

“Kao dete nisam razmišljala o tome da tu može da postoji bilo kakva manipulacija. Meni je to bilo nešto najlepše na svetu. Čak i onda kada znaš da su Disneyeve priče rađene prema nekim drugim bajkama i da je došlo do promene ili mutacije u kodovima, opet ti je to najlepše moguće. I to je taj divni Disneyev svet”, konstatuje Vučković Denčić.

S druge strane, dodaje, postoji korporacija.

“Walt Disney i cela kompanija su uvek dobro znali šta rade. Ne samo u smislu da zarade, već i da zaista stvore neke likove koji su unikatni i moćni. Uporedo sa time, svesno su prezentovali određene poruke i stvorili određene vrednosti, koje su ti likovi sa sobom nosili. Danas su takve poruke i vrednosti, često neprihvatljivi”, objašnjava.

Ona smatra da je, ipak, situacija oko Maze i Lunja specifična. “Pre bih očekivala da se to desi nekim drugim crtanim filmovima jer, lično, u slučaju Maze i Lunje nisam imala osećaj da tu ima nečeg toliko spornog. Ili se radi o tome da su moji radari za ono što je uznemirujuće mnogo visoko. U gotovo svakom Disneyevom filmu u kojem imate romansu, uvek je neko iz privilegovane grupe, a neko ne. Ili, kao u Maloj sireni, su svi privilegovani, samo neko odluči da menja svoj svet zarad drugog”.

Sociopolitičke teme prelamaju se preko pasa

U Mazi i Lunji (Lady and the Tramp), nastavlja Vučković Denčić, imamo priču o nekome sa ulice i nekome ko je privilegovan, nakon čega ulaze u neku vrstu emotivnog odnosa i spajaju se dva sveta, što je romantična komedija par exelance.

“I meni pre svega zapada za oko ta klasna razlika. Ali i, recimo, to da oni imaju seks na prvom dejtu što automatski rezultira novim psićima. Onda, naravno, imamo i tu kafileriju sa različitim psima. Svako reprezentuje nekog iz društva, neku naciju. Što je potpuno logično, jer mora da postoji razlika među njima, inače ne bi bilo interesantno. Samo, je, naravno, pitanje kako će biti predstavljeno. U crtanim filmovima se uglavnom kreiraju neki tipični likovi, kao što je Brzi Gonzales zamišljen da predstavlja tipičnog Meksikanca”, ukazuje Vučković Denčić.

Ono što je indikativno jeste da se sociopolitičke teme prelamaju upravo preko pasa. Čini se da nije slučajno da su upravo psi pogodni za tako nešto ne samo zato što se lako vezujemo za njih, zbog njihovog šarma i ljupkosti, već treba imati u vidu da su veze između aristokratije i pasa su duboke. O tome svedoče slike velikih majstora iz doba renesanse. Psi su na tim slikama familijarizovani sa aristokratskim slojevima pa su, ni krivi ni dužni, postali deo ikonografije raskalašnih dvorana, lovaca, plemstva ili samih vladara. Uobičajeni narativ je da dobar lovac mora imati “dobrog” psa. A “dobar” pas je bio i simbol i visokog društvenog statusa. Takve slike pronalazimo kod velikana kao što su Mantegna, Tizian ili Tintoretto.

Dramaturškinja i scenaristkinja Mina Sablić Papajić, primećuje da nije slučajno da je, i u slučaju Maze i Lunje, aristokratija pobedila.

“Tu postoji klasna hijerarhija, ali ne sa idejom da se kritikuje ili promoviše, već je to dato kao prihvaćeno stanje stvari. Zanimljivo je da se tumačenje odvija baš preko pasa. Lunja je skitnica iz radničke klase, ali on ipak na kraju dana osvoji Mazu iz visokog društva. To je na neki način ostvarenje američkog sna, dakle zvanična ideologija (propaganda) koja se promovisala i kroz crtani film. Svako može da uspe ali to, naravno, važi isključivo za beli deo stanovništva. Na kraju, nije Maza otišla s Lunjom u slobodu i pozvala na revoluciju, nego je Lunja uspeo u visokom društvu. Dakle, poredak je učvršćen”, napominje Sablić Papajić.

Dodaje i da u klasičnim dugometražnim crtanim filmovima Disney uglavnom koristi zoomorfno prikazane životinje. Ali za razliku od basni, gde se govorom životinja ismevaju određene negativne osobine, Disney je govorom životinja ponekad promovisao negativne stereotipe.

“Nisu to samo psi već i mačke, zečevi, slonovi, majmuni i dr. Ipak su životinje ‘koje govore’ dopadljive i prijemčive za dečju publiku. Pomislimo samo na veoma popularna seriju danas – Patrolne šape. Priča o kucama zvuči kao nešto vrlo prihvatljivo i deci i roditeljima, zbog plemenitih osobina pasa. A onda se kroz takvu priču mogu nametati razne ideje”, objašnjava Sablić Papajić.

Sovjetski odgovor Amerikancima

Zanimljivo je, nastavlja, i da na temu prikazivanja pasa u animaciji postoje i svojevrsni odgovori na temu: u sovjetskom (propagandnom) animiranom filmu, američki kapitalisti često se prikazuju kao pas, uglavnom buldog sa tompusom i kaubojskim šeširom.

“Zoomorfni prikaz znači stilizovanu, ‘oživljenu’ životinju (suprotno je antropomorfna stilizacija npr. Miki Maus). A da bi bila ‘oživljena’ mora joj se dati neki ljudski karakter, dok se u crtežu i animaciji zadržavaju osnovne karakteristike životinje. To se uglavnom radi tako što se neka životinjska osobina povezuje sa određenom ljudskom karakternom osobinom. Ovaj princip je, zapravo, preuzet iz basne. Međutim, klasična basna ismeva negativne osobine i ponašanja”, kaže Sablić Papajić.

Podseća i kako je Disney, u vreme klasične holivudske animacije, povezivao životinjske osobine sa stereotipnim predstavama nacionalnih manjina u Americi (Latinosi su pokvareni, Afroamerikanci su lenji itd…). U Mazi i Lunji se tako, primećuje, “različiti karakteri pasa mogu povezati sa raznim stereotipnim predstavama o nacionalnim manjina ili porekla pasa sa stereotipnim predstavama tih naroda – i to su italijanski pas, i ne slučajno ruski pas (u kafileriji) i naravno zle sijamske mačke kao negativan stereotip prema Azijatima”.

“Ne bih rekla da su to bile ‘namerne intervencije u scenariju’, koliko da su takve norme bile prihvaćene i ‘normalizovane’ predstave o manjinama. Tek su se od šezdesetih godina podigli glasovi kritike iz redova kontrakultura i manjina, pa je to postalo najpre neprimereno, pa politički nekorektno i danas zabranjeno”, zaključuje Sablić Papajić.

Neophodno objasniti kontekst

Zašto je zabranjeno i da li je moralo biti? Da li je sklanjanje nečeg neprimerenog ujedno i rešenje nekog društvenog problema ili samo uzmicanje od istog? Ana Vučković Denčić smatra da su ovakvi filmovi danas morali biti uklonjeni zato što živimo u vremenu “cancel” kulture, gde pre svega ono što je u mainstreamu biva potpuno “sterilizovano”.

“Očigledno je da se i ljudi u Disney korporaciji menjaju i da se uspostavljaju nova pravila, ali pre svega treba imati u vidu uticaj današnje ‘cancel’ kulture i hipokrizije, kojoj očigledno nema kraja. Tu padaju svi. I svi bismo pali. Recimo, neka moja izjava iz 2003. godine, koja je bila ishitrena, bi možda u današnjem kontekstu zvučala pogrešno, povredila nekog. Dakle, u ovoj kulturi se ništa ne prašta. I vi ste jednostavno samo zbrisani, ocrnjeni i više niste relevantni”, upozorava Vučković Denčić.

Smatra i kako je “današnja mainstream kultura cela očišćena ili se čisti, dok se, mimo nje, još uvek svašta radi”.

“Postoje genijalni reditelji koji rade sjajne stvari i u oblasti animiranog filma za decu i odrasle, kao i kada je reč o oblasti dugometražnih igranih filmova. Ali dominira taj sve više sterilni i dosadni mainstream u kojem ne bi smelo da se pojavljuje ovo i ono. Ostaje pitanje: da li zaista možemo da bude jednoglasni u vezi sa nekim sadržajem i da sa sigurnošću znamo šta on nekom radi odnosno na koji način utiče na nekoga”.

Vučković Denčić napominje i da je danas neophodno objasniti kontekst u kojem je neko umetničko delo nastalo, zbog čega će to imati i jednu muzejsku relevantnost. S druge strane je brisanje svih negativnih tragova umetnosti iz istorije – pogrešno. Premda je reč o osetljivoj temi – filmovima koje bi trebalo da gledaju deca – stvar možda nije baš takva kakvom se predstavlja.

“Šta da radimo sa filmom koji je nastajao u vremenu dok je ropstvo i dalje trajalo, i gde je to prikazano? Danas, da biste gledali takav film morate najpre da razumete istoriju kako biste shvatili u kom kontekstu se to pojavljuje. Mislim da je bilo poštenije od Disneya da kažu: tačno je, ovaj film je nastao u određenom kontekstu na taj i taj način. I da na neki način stanu iza toga, a ne da ga obrišu iz istorije. Smatram da je samo potreban kontekst gde će se nekome objasniti šta je ono što vidi. Sigurno je da su i sami kreatori sadržaja nekad sa namerom, nekad možda i nehajno bivali politički nekorektni. I da postoje razni pokušaji da se utiče na publiku. Ali je suštinsko pitanje da li će nasilje prestati da postoji ako ga nikada ne prikazujemo na filmu”, kaže.

Umjetnost može pomoći da se neke stvari shvate

Smatra i da to što gledamo kao mali svakako utiče na nas i utisne se u našim glavama, ali to ne znači da će ti sadržaji od nas nužno napraviti agresivne osobe. Za sve je, dodaje, “potrebna određena zrelost i tajming gde se određene stvari mogu objasniti”

“Mislim da smo svi došli do toga da ne iskačemo kroz prozor, ne režemo jedan drugog, ne padamo sa zgrada kao Tom i Jerry, iako smo to sve vreme gledali. Poznate su i studije o Teletubbiesima, gde se govori o tome na koji način crtani filmovi podstiču agresiju kod dece. Deca najviše učitavaju neke ideje koje proističu iz njihove porodične klime, ali i klime društva u kojem žive, tako da ne znači da će sve u filmu biti shvaćeno kao agresivno”, konstatuje Vučković Denčić.

Najmanje što možemo da uradimo, kada je reč o ovim “škakljivim” crtanim filmovima, prema njenoj preporuci jeste da “makar pokušamo deci da objasnimo neke okolnosti i društvenu klimu koja to prati jer to delo možda postane i deo neke muzejske vrednosti, gde se upravo objašnjava da je to tako funkcionisalo pedesetih godina u Americi”.

“To što od deteta sakrijemo nasilje, da je neko druge boje kože ili u invalidskim kolicima, to ga neće spasiti od toga da sutra sa tim istim susretne. I tu umetnost, zapravo, može samo da mu pomogne da neke stvari shvati”.

Podseća i kako se danas na internetu može da nađe sve, ali “HBO neće prikazati film u kojem imate tamnoputu služavku upravo zbog prisutne kulture otkazivanja koja sve što ikada bilo problematično – briše”. “Međutim, da li ćete odstraniti nasilje tako što ga nikada nećemo videti na velikom platnu? A šta ćemo sa vesternima i činjenicom da se danas kajemo što smo navijali za kauboje. Mi iz filmske kulture treba da učimo, a ne da je odstranimo”, zaključuje Vučković Denčić.

Sada, kada se Disney odrekao Maze i Lunje, postavlja se pitanje – hoćemo li i mi? Šta ćemo im oprostiti, a šta ćemo mlađim naraštajima reći: šta da vide u njima, kako da ih razumeju i kako da vole? Ili ćemo ih i mi “cancelovati”?