Trezveno i bez nepotrebnih hvalospeva Latinska Amerika je dočekala “literarni događaj godine”, kako je sa obe strane Atlantika nazvana pojava novog romana Gabriela Garcije Marqueza, koji je ugledao svetlost dana 10 godina posle smrti kolumbijskog nobelovca.
Godinama je rukopis ove knjige stajao u arhivama Harry Ransom Centra u okviru kampusa Univerziteta Teksas u Austinu. Posle smrti Marqueza porodica je celokupnu dokumentarnu zaostavštinu prodala ovom institutu za dva miliona dolara. Peta i poslednja verzija rukopisa za roman koji je autor nazvao Vidimo se u avgustu (En Agosto nos vemos) ispravljana rukom samog Marqueza, nosi datum iz jula 2004. godine. Tada je autor Sto godina samoće, knjige koja je svetu otvorila vrata za raskošnu riznicu latinoameričke književnosti, imao 77 godina. Njegovo je pamćenje počelo da tone u ambis demencije.
Pad možda nije bio očigledan široj javnosti, ali Gabo je, po svemu sudeći, znao koliko je sudbina bila nemilosrdna prema njemu. Gubitak pamćenja sprečavao ga je da u glavi napravi celovito izdanje zamišljenog sveta kakvu zahteva pisanje fikcije.
Kako bi se čitala pisma zaljubljenog Marqueza
„Život nije ono što si živeo, već ono što pamtiš“, stoji u epigrafu njegovih memoara Živeti da bi se ispričala priča (2002). Svojim sinovima je rekao: „Sećanje je moja osnovna izvorna sirovina i moje oruđe. Bez toga nema ničega.”
Nema dileme da Marquez nije želeo da se štampa njegov rukopis sa kojim nije bio zadovoljan. “Knjiga ne valja”, govorio je i dodavao da je “treba uništiti”. Direktno mi je rekao da taj roman mora da se uništi, kaže i Marquezov sin, Gonzalo Garcia Barcha.
Ipak Gabo nije uništio svoje delo, onako kako je tokom celog dotadašnjeg života revnosno poništavao sve što nije želeo da izađe u javnost. Čak i kad je bio još nepoznat, nagovorio je svoju suprugu, Mercedes Barchu da od nje otkupi i uništi sva pisma koja joj je pre braka pisao. Gotovo 650 stranica Marquezovih ljubavnih pisama iz mladosti zauvek je nestalo zbog ovog “nasilnog otkupa”.
A kakvo bi to štivo bilo, kakav bi to događaj decenije bio da je kojim slučajem epistolarna proza mladog zaljubljenog Marqueza sačuvana.
Da li je zaborav poništio svest da je rukopis i dalje fizički prisutan? Ili ga je ipak namerno ostavio da negde do daljnjeg skuplja prašinu sve dok neki naučnik, lovac na profit, kolekcionar, izdavač ili radoznalac ne dođe na ideju da ga iznese na svetlost dana. Baš do takve odluke su došli njegovi sinovi. Da li iz sentimentalnosti i nostalgije za svojim slavnim roditeljem ili iz komercijalnih pobuda, da li su hteli da podgreju sećanje na oca, tek knjiga je sa njihovim predgovorom izašla istovremeno na 40 jezika na piščev 97. rođendan.
Odbljesak elegancije uz mnogo kikseva
I umesto da bude literarni događaj koji će zaseniti svet, književni kritičari su gotovo bez izuzetka konstatovali da je ovo delo umetnički slabo i da se tek u nekim retkim odblescima može bez ikakve greške identifikovati stari Marquezov stil.
Čitanje nove posthumne Marquezove knjige je kao da “gledate sjajnog plesača koji je odavno prošao kroz svoj umetnički vrhunac“, primećuje književni kritičar The New York Timesa.
Takav igrač (čitaj Gabriel Garcia Marquez) želi da plesom izrazi svoju urođenu eleganciju, ali je već posle nekoliko poteza jasno da on ne može ni da je razvije ni da je održi. Piščeva nemoć je najupadljivija u drugoj polovini knjige kad autor više “ne vlada temom”, priča mu izmiče i juri ka svom “hakovanom” kraju. Gotovo da tačno može da se odredi mesto gde se kida nit koja vezuje pisca za fabulu i luta “van dometa”.
Neki se pitaju šta je Marquezovim sinovima trebalo da svog oca, velikana i klasika, izlože ovakvim nepovoljnim kritikama. Na ponekim mestima izgleda da se literarni kritičari gotovo naslađuju, analizirajući posledice demencije na umetničko stvaralaštvo. Marquezova priča proizlazi iz njihovih prikaza, postaje plen zabagovanog pametnog telefona – vrti li, vrti, a nikako da se otvori.
Šta je najbolje za spašavanje mozga od haosa
Kolumbijski profesor Juan José García Posada u dnevnim novinama El Colombiano dolazi do sličnog zaključka kao njegov njujorški kolega u vezi sa kvalitetom Marquezovog posthumnog romana. Ipak, znatno je blaži prema svom sunarodniku od njujorškog kritičara.
U eseju koji nosi naziv “Čitanje radi bekstva od haosa” priznaje da se nekima neće dopasti “ponovni susret sa autorom” koji je celom čitateljstvu, a naročito u hispanoameričkom jezičkom prostoru, donosio toliko radosti.
“Da se razumemo: Vidimo se u avgustu svideće vam se ako pristanete na poslednji ples sa Garcijom Marquezom, a da ne tražite od njega ono što ne može da pruži”.
Mnogi su ljudi rešili da ponovo krenu u čitanje klasika podstaknuti velikom pričom oko latinoameričkog književnog booma iz druge polovine prošlog veka. U mlađoj generaciji je već izbledela ta nekada neodoljiva slika magičnog realizma i njegove raskošne neobičnosti koja se tako savršeno uklapa u latinoamerički kontinent.
Profesor Posada preporučuje svojim sugrađanima da zarone u knjige, jer čitanje “najbolje spašava mozak od haosa”.
Ističe se podatak da je prošle godine prosek pročitanih knjiga po glavi punoletnog Kolumbijca sa dve porastao na pet knjiga godišnje. Profesor Posada zaključuje da ta značajna činjenica mora biti “rezultat promotivnih kampanja u obrazovnim ustanovama, knjižarama, bibliotekama i izdavačkim kućama”. Zahvaljuje se i novinarskim kućama “doslednim u misiji da unaprede kvalitet života publike”. Oni se uporno trude da “podstaknu kult jedne od divnih tvorevina ljudske inteligencije”, piše profesor.
Zvuči kao idealan recept i za nas, obične čitateljke i čitaoce, na svim geografskim širinama, a naročito na ovim balkanskim, kad kaže da čitanje pomaže da se “pobegne od novinske pomame, beskorisnog obilja tračeva i informacija, od predsedničkih sporova i kontroverzi (u Kolumbiji, primedba novinara), od sterilnih i otrovnih političara, koji raspiruju strasti i drže ljude u stanju akutne napetosti”.
No, u Aracataci, od Gabove smrti pre 10 godina, nema više prašnjavih drumova, već je rodno mesto kolumbijskog nobelovca pretvoreno u Gaboland. Žuti leptiri, žute ruže, šolje, pepeljare, lutke, zvonca, pisaće mašine, magneti za frižider pregršt drugih drangulija… Nekadašnja zabit koja je Marquezu poslužila za stvaranje imaginarnog Maconda, doživela je turistički boom. Tamošnji gradski oci nadaju se da će ove godine, kad se obeležava decenija otkako je Marquez umro, Aracataca postati umetničko, a ne samo turističko stecište. Krajem avgusta tamo će se održati prvi veliki sajam knjiga sa seminarima i radionicama za pisanje. Ujedno, Kolumbija se priprema da 2027. godine u Aracataci obeleži stogodišnjicu Marquezovog rođenja.
Prema najnovijim podacima koje je sakupila Fondacija Gabo (osnovao je Garcia Marquez 1995. godine), od svih Marquezovih književnih dela, Kolumbijci iz urbanih zona (Bogota, Medellin, Cali) najviše cene Sto godina samoće. Ovaj roman po kome je pisac postao poznat u celom svetu, osvojio je apsolutnu većinu (58 odsto) kolumbijskih čitalaca. Na drugom mestu je Pukovniku nema ko da piše, za koji je glasalo 31 odsto građana Kolumbije, a sledi Hronika najavljene smrti. Mogu da se navedu još mnoge akcije koje se sprovode u vladinom i nevladinom sektoru kako bi lepa književnost doprla do što većeg broja stanovnika.
Do sada je iz Latinske Amerike Nobelovu nagradu za književnost dobilo šest autora – iz Čilea dvoje (Gabriela Mistral 1945. i Pablo Neruda 1971. godine), iz Gvatemale je medalju poneo Miguel Angel Asturias (1967. godine), Mario Vargas Llosa, rođen u Peruu tek se 2010. okitio stokholmskim odlikovanjem, dok je Meksikanac Octavio Paz Nobela osvojio 1990. Gabo je putovao u Stokholm po svoju Nobelovu nagradu 1982, čitavih 28 godina pre nego Vargas Llosa koji mu je bio prijatelj u mladosti, ali sa kojim je prijateljstvo davno prekinuto. (Argentinci Jorge Luis Borges i Julio Cortazar uživaju veliku popularnost, iako ih se stokholmska akademija nije setila.)
I veliki pisci ispaštaju svoje grijehe
Kolumbijci su međutim, poput drugih naroda skloni da svojim bezvremenim velikanima pripisuju ovozemaljske grehe. Garciji Marquezu zameraju što nije izgradio most u rodnoj Aracataci kao da ne vide da je ovaj majstor kreirao neuporedivo monumentalnije spojeve između kontinenata.
Spočitavaju mu i što “nije dovoljno patriota” jer je izabrao da živi u Meksiku gde je napisao najcenjenija dela. Ne prestaju ni zamerke zbog dugovečnog prijateljstva sa komunistom Fidelom Castrom.
Ipak, najsmešnije je kad se Gabu prigovara da je njegovo stvaralaštvo zapetljano i složeno i da nije dobar pisac.
“Ne osporavam pravo na različite literarne ukuse”, piše multidisciplinarni umetnik Alejandro Hoyos Sucerquia. “Ali, potcenjivanje Gabovog književnog kvaliteta ravno svetogrđu”. Svima onima koji mogu da čitaju Marqueza izvorno, na španskom jeziku, poručuje se da ne robuju predrasudama, već da uživaju u toj veličanstvenoj prozi.
Jer kako neki kažu, a mnogi prećutkuju: proći će još sto godina samoće dok se ne rodi takav književnik kakav je Gabriel Garcia Marquez.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.