Poslednja stanica je Venezia Santa Lucia. Železnički most ili Most slobode (Il ponte della Libertà) iznad lagune koji Veneciju spaja sa kopnom dugačak je 3.850 metara. Kada sam ga prvi put prelazila divila sam se čudu arhitekture, gotovo ni ne primetivši nekolicinu maskiranih putnika koji su tog dana došli na venecijanski karneval. Tada sam došla da posetim jedan od najlepših gradova u Italiji i na svetu, koji nisam imala prilike da vidim. Ima tome više od 20 godina i sve što sam znala bilo je da se Veneciju mora posetiti. O venecijanskom karnevalu nisam ništa znala.
Razumela sam tek pokoju reč na italijanskom jeziku, sastavljala pokoju rečenicu i, naravno, nisam shvatila da moja odluka da posetim „grad spokoja“ ili „Serenissima“, kako je Italijani još nazivaju, je doneta u vreme kada građani Venecije i njeni turisti oblače svoje najlepše kostime, krijući lica pod velom najčudnijih masaka, kako bi obeležili najvažniji događaj ovog grada – karneval.
Izlazim sa stanice, pored mene dve dvorske lude, nekoliko klovnova i neki ljudi koji hodaju na štulama. Sećam se da smo ih moj prijatelj i ja čudno posmatrali, dok nismo počeli da primećujemo gusare, morske sirene, nekoliko Batmana, ali najviše žena i muškaraca u haljinama i odelima baroknog stila, maskiranih lica, koji su elegantno šetali uskim ulicama, krećući se ka centralnom trgu San Marco. Na svako malo čula bih „Buongiorno, signora maschera” (Dobar dan, gospođo maskirana). Šetači su se međusobno pozdravljali, uživajući u svojoj anonimnosti. Moj prijatelj i ja konačno smo shvatili da smo došli u ovaj grad na dan kada se bira najlepša maska karnevala.
Karnevalske svečanosti za narod i za plemstvo
Ne sećam se kako je izgledala najlepša maska od pre 20 godina, ali od kada se interesujem za karneval, prošlogodišnji izbor u kojem je pobedila Francuskinja Karen Duthoit i njena maska „Astrostar“ me je ostavila bez daha. Ove godine, najlepša maska će biti izabrana u nedelju, posle čega se festival prestiža, dokolice, zabave i zabranjenih igara, zvanično završava.
Prvi put je održan davne 1296. godine, mada se pretpostavlja da je nastao ranije. Venecijanski karneval spominje se još 1094. godine, u dokumentima iz vladavine dužda Vitalea Faliera, koji je bio šef Mletačke republike. U nekoliko navrata bio je zabranjivan, poslednji put u vreme Mussolinijeve vladavine, da bi ponovo počeo da se organizuje od 1979. godine. Svoj vrhunac je doživeo u 16. veku kada je ovaj događaj postao prozor u svet, služeći za prepoznavanje bogatstva i prestiža nekadašnje republike.
Jedan od najvećih eksperata za venecijanski karneval, profesor Gilles Bertrand, sa francuskog univerziteta Université Grenoble-Alpes, objašnjava da je karneval bio način da se različite socijalne klase asimiluju.
„Običan narod i plemstvo nisu imali drugih prilika da komuniciraju, osim u danima maskenbala. Nekada je trajao mesecima, danas traje tri nedelje“, kaže profesor Bernard.
Dok su danas maske jedan od najpopularnijih suvenira koji mogu da se kupe u Veneciji, u prošlosti je njihovo nošenje bio način života. Kao izraz društvene jednakosti, venecijanske maske su omogućavale bogatima i siromašnima da se mešaju. Vremenom se građanstvo toliko naviklo na njihovu upotrebu, da su se one nosile većim delom godine. U određenim društvenim situacijama su postale obavezne, recimo kada su udate žene išle u pozorište, kao i prilikom organizovanja posebnih svečanosti. Međutim neke od svečanosti su bile toliko nasilne, da su vremenom ukinute. Jedna od njih je bio bal pod maskama posle odrubljivanja glave biku.
Tematske večeri, uzbudljive priče
Jednom prilikom sam dobila poziv za oficijalnu večeru karnevala koja se održava u venecijanskoj kockarnici, događaj koji okuplja elitu, lokalne političare i običan narod koji može da priušti sebi ulaznicu. Nisam otišla jer nisam imala kostim, niti masku kao obavezni outfit te večere koja je uvek tematska. Tada sam saznala i da je u 13. veku donet zakon kojim je zabranjeno nošenje maski tokom kockanja, koji je nekoliko vekova kasnije ukinut.
Ove godine tema karnevala, kao i tema te zvanične večere je putovanje najpoznatijeg Mlečanina, Marka Pola čija otkrića i dan-danas inspirišu njegove sugrađane. Na pozivnici sam videla da će tokom gala večere biti prisutna i Šeherezada, kao njegova muza i inspiracija za priče i događaje sa Bliskog istoka koje se vezuju za najomiljenijeg stanovnika Venecije.
Sa padom Mletačke republike, 1797. godine maske bivaju zabranjene, kao i umetnost njihove izrade. Tek 1979. godine, ideja da se oživi i obnovi venecijanski karneval je zaživela, a venecijanske maske su ponovo počele da se prave i privlače pažnju.
Izrada maski, drevna tradicija i visoka tehnologija
Kada sam prvi put probala masku koja prekriva oči, u meni se probudio neki čudan osećaj za dramu. Bila je napravljena od papira i crnog somota. Ukrašene nekim perjem, zlatnim i srebrnim listovima, možda dragim kamenjem. Kupila sam je kada sam prvi put turistički posetila Veneciju, kao suvenir u jednoj od mnogobrojnih radnji koje prodaju maske. Sećam se da mi je prodavačica u toj radnji objašnjavala vrste i modele njihovih proizvoda i skoro ubedila da kupim jednu od najtraženijih maski, takozvanu masku doktora za vreme kuge, koja ima veliki kljun. Nisam je kupila jer nisam znala šta bih sa njom, kasnije sam saznala da je taj isti kljun u vremenu kada je ova bolest harala Venecijom, bio punjen aromatičnim biljem kako bi pomogao doktoru da izbegne smrad bolesti.
Nedavno sam upoznala Davida Bellonija, vlasnika najpoznatije radnje za izradu maski Ca’Macana. Ispričao mi je priču o tri legendarne venecijanske maske – bauta, moreta i gnaga koja se i dan-danas najviše proizvode u njegovoj radionici. Iako je tendencija takva da se svi više prave maske inspirisane vremenom u kojem živimo, Belloni veruje će tradicionalni modeli uvek biti popularni, zbog svoje istorije, načina izrade i kvaliteta.
Karneval kao spektakl za turiste
Više puta sam namenski posetila venecijanski karneval. Pre nekoliko godina šetala sam sa maskiranim šetačima, koji su uglavnom pozirali za slikanje. Većina ljudi na ulici bila je maskirana, čak sam i ja imala neki crni vez sa šljokicama preko očiju. Sećam se da je bilo neubičajeno hladno za februar. Ali ni ta hladnoća nije sprečila masovna okupljanja maskiranih ljudi. Prisustvovala sam defileu za izbor najlepše maske, na glavnom trgu San Marco na kojem je bilo hiljade i hiljade ljudi, koji su tu stajali kao da su učesnici neke izložbe. Gužva je bila tolika da sam iz te mase gotovo izašla mokra, iako je napolju bio minus. Tada sam poželela da više nikada ne dođem u Veneciju u vreme karnevala.
Svake godine stotine hiljada turista poseti ovaj italijanski grad u danima njegovog najvažnijeg festivala. Samo prošlog vikenda, prema zvaničnim podacima, ulicama lagune šetalo je više od 300.000 ljudi. Brojka koja veoma raduje lokalne vlasti i ugostitelje, kao i vlasnike zanatskih radnji za izradu maski.
Pitala sam Davida Bellonija, zašto stanovnici njegovog grada vole da se maskiraju i šta za njega predstavljaju venecijanske maske. Rekao mi je da su maske za njega život, zapravo proizvodi od kojih živi, dok za stanovnike Venecije kaže da se najviše raduju danu kada se karneval završava, kako bi mogli na trenutak da predahnu, da žive normalno i bez pritiska masovnog turizma.