Rusi su pokušali, nije im pošlo za rukom. Hteli su da sruše most kod sela Majake na ušću reke Dnjestra, ali nisu uspeli. Ovaj most je izuzetno bitan jer je jedina veza između Odese i Budžaka, južnog dela istorijske pokrajine Besarabije. Na sreću, most se nalazi u dobro zaklonjenom području, smešten između brda i sa dva velika trgovačka centra koji ga štite na istočnoj strani: teško da raketa može da pogodi cilj. U isto vreme, Ukrajinci imaju na ovom mestu moćan protivvazdušni sistem odbrane.
Budžak (ukrajinski: Буджaк, turski: Bucak, u izvornom značenju reči je ugao, ali može označavati i zabačeno, skriveno mesto, zabačen kraj) jeste multietnička i višejezična oblast sa posebnim geografskim i etničkim karakteristikama. Reka Dnjestar ga izoluje na istoku, Dunav na zapadu, a Crno More na jugu. Severni deo ove oblasti seže do srednje Moldavije. Budžak liči na Istru: oblast sa jasnim geografskim granicama, ali je podeljena na tri države. Budžak je bio nekoliko vekova pod kontrolom Turaka, a krajem 18. veka osvojili su ga Rusi. Carica Katarina je prvo pozvala Bugare, zatim Srbe i na kraju Nemce da nasele region, koji je u međuvremenu ostao prazan. Turci i nomadsko stanovništvo Nogajci, koji su živeli u severnom Budžaku, povukli su se u Tursku. Budžak je tako postao multietnički i preuzeo je naziv – Besarabija.
Na severu Budžaka su nemački kolonisti osnivali sela i kolonije sa maštovitijim imenima: Lajpcig (na ukrajinskom Serpneve), ali i Pariz, Tarutino i Borodino, u spomen na mesta gde je Napoleon pobeđen. Na jugu su se naselili Bugari, Rusi, Moldavci, Rumuni, Grci…
Kremlj tvrdi da Rusija ima pravo na posed ove oblasti pod izgovorom da ju je u prošlosti zauzimala kad je bila pusta. To nije tačno: Budžak je i pre dolaska Rusa bio naseljen. Odlaskom Turaka došlo je do depopulacije, ali su na ovim prostorima još od praistorije živeli brojni narodi. Budžak pripada svima onima koji žive u njemu.
Kamioni sa mrtvim vojnicima
Tarutino se nalazi na severu Budžaka, samo tri kilometra od granice sa Moldavijom. Istovremeno, sa minibusom iz Odese, u selo stiže i vojni kamion koji nosi pet kovčega: u njima su tela lokalnih dečaka koji su poginuli na frontu u Donbasu. Rat se odigrava daleko od Tarutina, ali ga ima i ovde (50-ak projektila palo je na Budžak od početka ruske agresije, pogađajući vojne ciljeve i infrastrukturu).
Skoro svaki dan se ponavlja ista scena: vojni kamion stiže u centar grada, a oko njega majke i rođaci pokojnika mirno i tiho plaču. Potom se organizuje verski obred sa vojnim počastima u crkvi i sahranom na seoskom groblju.
U centru Tarutina nalazim i Svetlanu Kruk, poznatu preduzetnicu u Besarabiji. Sedi u svom automobilu i čeka da prođe vojni kamion. Ne želi da ponovo prisustvuje istoj sceni: majke koje plaču, vojnici koji istovaraju kovčege. Šarmantnu i ljubaznu, svi u selu vole Svetlanu. Pre nekoliko godina otvorila je na kraju sela hotel koji se naziva „Besarabski dom“, a ovih dana besplatno ugošćuje grupu dece iz Odese, koja su došla na selo da se odmore od svakodnevnog stresa sirena i raketnih napada.
Svetlana živi u Serpnevu, selu udaljenom 18 kilometara od Tarutina, a njena kuća je udaljena 500 metara od graničnog prelaza. Serpneve je selo koje su u 19. veku osnovali Nemci, a profesor iz Hamburga Nataniel Riss, rođen 1935. godine, odlučio je da finansira rekonstrukciju mnogih napuštenih kuća i da ih preuredi u kafiće, vrtiće, kulturne centre. Odabrao je Svetlanu za saradnicu i zajedno sa njom preobražava Serpneve i Tarutino.
Svetlana je imala ideju da obnovi staru nemačku gimnaziju, sada u ruševinama: u prizemlju je napravila muzej Nemaca u kome se čuvaju predmeti i knjige onih koji su morali da napuste domovinu tokom Drugog svetskog rata. U dogovoru sa opštinom, na gornjim spratovima namerava da izgradi multifunkcionalni centar sa plesnom salom, centar za psihološku pomoć vojnicima koji se vraćaju sa fronta, endokrinologiju za starije osobe obolele od dijabetesa.
Kako ponovo stvoriti blagostanje za sve
„Pre rata sam imala drugačije planove za gimnaziju i druge zgrade koje sam kupila, ali sada apsolutno moramo da budemo aktuelni, da vidimo šta nam treba, šta je najviše potrebno društvu u ratu“, priča mi Svetlana.
Kroz priču, ostavlja utisak da želi da stvori blagostanje za sve. Prema njenim rečima, trenutno je važno otvoriti radna mesta, jer je od početka rata pola malih preduzeća u Tarutinu zatvoreno.
„Prekograničnog saobraćaja praktično više nema, cena benzina se stalno povećava. Sa Risom kupujemo napuštene kuće i obnavljamo ih, pa dajemo posao zidarima. Hteli smo da u ovim objektima otvorimo kafiće, restorane i seoske kuće, ali smo ih za sada prepustili izbeglicama, koje nastavljaju da pristižu u Tarutino. Neki ostaju, drugi nastavljaju svoj put ka zapadnoj Evropi. Kupujemo i povrtnjake, zapošljavamo poljoprivrednike da ih obrađuju, ali ne samo da bi se nešto zarađivalo… Nikad se ne zna, mi smo u ratu, i bolje je biti samostalan što se hrane tiče. Imamo šta da jedemo, a to je ono što proizvodimo“.
Zbog havarije brane hidroelektrane „Kahovka”, cene voća i povrća su skočile u nebo. Lubenice, koje su ranije stizale iz okoline Hersona, sada koštaju evro po kilogramu – ranije ni polovina od toga. Paradajz se kreće od 80 evrocenti do dva evra, u zavisnosti od kvaliteta. To je velika tragedija u zemlji u kojoj većina radnika zarađuje manje od 300 evra mesečno.
Svetlana se poslednjih meseci posvetila i pomoći izbeglicama i žrtvama rata: ćebad, hrana, električni generatori, pelene, stižu uglavnom iz Nemačke, i to zahvaljujući Svetlaninim vezama. Profesor Riss, takođe, pomaže što više i poklonio je najsavremeniju opremu bolnici u Tarutinu.
„Ne znate koliko ljudi me zove da pita da li mogu da im nabavim pelene za decu, sapun, uloške“, kaže Svetlana. „Beda hara otkad je počeo rat, a mnogi ljudi imaju decu na frontu. Mnogi moji sugrađani su ove godine umrli od stresa i brige: neizvesna budućnost, nestabilan posao, nesigurna primanja. Ljudi me stalno zovu da me pitaju da li želim da kupim njihovu zemlju: pokušavaju da prodaju ono što imaju da bi preživeli, da bi platili neku lekarsku intervenciju, da bi izdržavali dete na fakultetu. Srce me boli što moram da kažem ne, ali ne mogu da kupim ceo Tarutino – to ne bi ni bilo rešenje. Pokušavam da zapošljavam što više, i da zajedno sa Rissom uradim nešto. Bolje nego da sedim kod kuće skrštenih ruku i da čekam da se rat završi“.
Od izvoza pšenice ne zarađuje Kijev
Pada noć, ljudi se vraćaju kući sa njiva: vreme je vršidbe pšenice, a pšenica je jedan od glavnih resursa Ukrajine. Čak i ako se na Zapadu o tome malo govori, izvozi se uglavnom žito multinacionalnih kompanija koje su kupile zemlju po Ukrajini (Rusija u ovom trenutku neće da obnovi dogovor o izvozu ukrajinskog žita). Od ovog izvoza Kijev ne zarađuje mnogo. Pare idu u inostranstvo, uglavnom na Zapad.
Tarutinska pšenica je usmerena pre svega na domaće tržište. Neoliberalna ekonomija, kojoj je morala da se prilagodi i predratna Ukrajina, ne pomaže baš mnogo ni ratnoj Ukrajini. Prodaja zemlje velikim stranim konzorcijumima i privatizacija industrijskih dobara je i dalje uzrok bede, pošto dobit od prirodnih resursa ove ogromne zemlje ide pre svega u inostranstvo.
Tarutino je okružen poljima žitarica i suncokreta: u središtu njih se često nalazi usamljeni kurgan, nadgrobna mogila najstarijih civilizacija koje su naseljavale ovo područje nekoliko vekova pre Hrista i koja izgleda kao brežuljak. Budžak je veoma plodno područje, koje daje predstavu o raskoši i bogatstvu Ukrajine, ali koje nikada nije bilo tako siromašno kao danas.