Deca trećeg i četvrtog razreda osnovne škole Ercole Patti iz malog mesta Trecastagni, na jugu Italije, osvojila su prvo mesto na takmičenju “Riciclo di classe” (Čas reciklaže). Među 3.000 osnovnih škola koje su učestvovali u ovom takmičenju koje od 2016. godine organizuje neprofitno udruženje CONAI i koje upravlja ambalažnim otpadom, najkreativniji su bili đaci ove škole napravivši video spot koji su nazvali “Od nas zavisi” (Dipende da noi).
Video pun ironije, u kojem mali đaci govore odraslima, kroz dečije pesme i rep muziku, šta je sve potrebno da se uradi da bi postali svesniji građani. Ključna reč, kao poruka koju su ovi klinci poslali, jeste poštovanje ambijenta i okoline u kojoj živimo. U jednom stihu, jedna devojčica kaže da od 800 limenki možemo napraviti ceo jedan bicikl, od plastičnih flaša možemo da napravimo fudbalski dres. Dok objašnjava kako da iskoristimo već iskorišćene proizvode, njen drugar u pozadini dovikuje opominjući da što više proizvodimo to više bacamo.
Ako bi se zamislili i recimo saznali da se samo u Italiji proizvede 11 milijardi komada plastične ambalaže, znali bi i da se više od 60 odsto ne reciklira, već završava u našim morima, rekama, zatrpano negde u planinama. Strašan podatak s obzirom na činjenicu da je Italija jedna od naprednijih evropskih zemalja u kojoj se reciklira 72 odsto ukupnog otpada.
Otpad kao ukras
U mestu u kojem živim, učenici osnovnih škola imaju zadatak da svake godine u vreme božićnih praznika osmisle kako bi okitili trg u centru. Njihovi nastavnici im na raspolaganje daju papir, tkaninu, plastiku i druge materijale koje bi mogli da iskoriste. Takođe, deca su slobodna da iskoriste otpad kao materiju koja može biti ponovo upotrebljena.
Prošlog Božića jedno drvo bilo je okićeno plastičnom ambalažom. Na granama su visile iskorišćene plastične boce, čaše od jogurta, u različitim bojama, plastična pakovanja u kojima je nekada stajala, uglavnom hrana.
Na prvi pogled lepo i zaista šareno, to novogodišnje drvo nije nimalo ostavilo ravnodušne stanovnike ovog mesta. Ovoga puta, učenici su prvo organizovali akciju skupljanja otpada u okolini škole, a potom su od prikupljenog materijala napravili ukrase i okitili drvo. Sećam se da su pre nekoliko godina iskoristili plastične cevčice za ukrase, pre nego što su izbačene iz upotrebe i koje su pre toga koristili na školskom slavlju, organizovanom povodom praznika. Prošle godine su od papira koje su bili ispisani i obojeni, pravili takođe interesantne predmete, koje su potom okačili na jednom drugom drvetu ispred gradske opštine.
I to je to, nije bilo nikakve velike jelke ili drugih gradskih ukrasa, osim toga što su napravila ova deca. Doduše, bilo je osvetljenja, zapravo novogodišnje lampice u samo jednoj boji, žutoj i razvučene duž kanala u kojem teče reka Ada koja prolazi ovuda.
Prijateljica iz Novog Sada mi je došla u posetu baš u to neko vreme pred praznike. Dok smo jedne večeri šetale pored reke, primetila je da nam i nije baš nešto posebno okićen gradić. Začudila se pomalo drvetu sa đubretom, kako je rekla, iako je potvrdila da je lepo.
Kada smeće okačimo na drveće
Pre nekoliko godina sam uzela crnu veliku vreću i krenula da sakupljam smeće sa plaže. Ta plaža je u kraju ostala poznata kao “srpska plaža”, nalazi se u Dalmaciji, i istina je da tu dolaze Srbi koji su tu nekada živeli, iako dolaze i svi drugi.
Osim što nije peščana, plaža je karakteristična i po tome što uz nju raste makija ili zimzeleni žbunovi, dovoljno visoki da mogu da naprave prijatan hlad. Raste tu i po koja maslina, koji borić.
Dok sam skidala okačene kese pune smeća koje su visile na granama makija, jedan meštanin me je pitao šta to radim, te mi rekao da sam baš “šašava”. Neki turisti su mi se smejali, dok sam tada iskreno želela da verujem da su se neki od njih možda i postideli. Posebno oni koji na tu plažu dolaze svakog dana i koji nemaju nikakav problem sa tim da se hlade u žbunu makije dok im smeće visi nad glavom.
Ne znam da li je u pitanju kultura, mentalitet ili šta drugo, ali dugo vremena je trebalo dok nismo rešili problem sa otpadom koje se ostavlja na plaži koja nije javna i koju mi meštani čistimo.
Kada staro postane novo
Svake prve nedelje u mesecu, na centralnom trgu, baš tu u blizini gde je drvo koje su deca iz škole okitila plastičnom ambalažom, organizuje se pijaca na kojem se prodaju antikviteti i polovna roba. Ima tu svega, od starih knjiga, garderobe, nameštaja i koječega.
Iako nisam ljubitelj starudija, priznajem, ipak sam jedne godine kupila starinski bicikl kao nov, za samo 50 evra. Druge godine sam kupila viseću fotelju u obliku jajeta, za samo 10 evra. Kupila sam tu još sve i svašta, isto tako i odnela komšiji koji ima tezgu, sve ono što mi iz kuće više ne treba.
“Riutilizzo” ili ponovno iskoristiti jedno je od pravila koji sadrži takozvani dekret Ronchi, koji je italijanski ministar ekologije Edoardo Ronchi 1997. godine doneo zarad boljeg upravljanja otpadom. Pravila koja podrazumevaju i štednju, sakupljanje i recikliranje, deo su ekološke kampanje u školama, koje imaju najviše uticaja na širenje svesti o ekologiji i očuvanju sredine u kojoj živimo.
Porodica kao bitan faktor u formiranju ekološke svesti
Naravno, veliku ulogu, možda i najveću imamo od onoga šta ponesemo iz kuće. U mojoj kući u Milanu imam četiri kante: za plastiku, za papir, za staklo i limenke, te za biološki otpad. Tu je i jedna posebna, kako da kažem “lična” crvena kesa koju dobijamo iz opštine i koja ima moj identifikacioni broj. Tu bacam sve ono što se ne reciklira. U slučaju da greškom ubacim reciklažni otpad, mogu zbog toga da dobijem kaznu.
Priznajem, da mi je bilo pomalo teško da se prilagodim na te uslove i toliko razmišljanje šta, gde i kada treba da se baci. Isto toliko mi je teško svaki put kada se vratim u svoju zemlju i osetim se nekako krivom kada ostatke hrane bacim u kantu sa svim ostalim đubretom.
No, čovek se brzo navikne na uslove koje mu sredina zadaje. Tako da je pitanje šta bi se dogodilo sa mojom ekološkom svešću u sredini koja, što bi se reklo, ima mnogo veće probleme od ekoloških.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.