Naiđeš tako na neki institucionalni čvor tamo gde se najmanje nadaš – u pošti. I onda shvatiš da su sve one niti od čijeg je veza satkan mit o poštaru, pošti i pismu bez milosti sasečene.
Kao što je, po legendi, Aleksandar Makedonski isukao mač i snažnim zamahom presekao Gordijev čvor, tako su današnje pošte, ta nekadašnja emotivna i konkretna veza sa prijateljima i rodbinom iz dalekog sveta, postale mesto bez smisla i značenja. Ne treba da poznaješ grčku mitologiju i legende. I bez istorijskih konotacija, svi mi koji tamo pred poštanskim šalterom čekamo u redu, zaista ličimo na volove. Nema šanse da se povežemo sa nebesima.
Nije tu niko kriv, nisu krivi poštari što štrajkuju i bore se za dostojanstvo svog posla u odumiranju. Kad zvoni poštar na interfon, a on najviše voli da pritiska dugmad penzionera, ne očekuje se ništa smisleno i lepo. Il’ je račun, il’ porez, a evo ovih dana stiže paket od Vučića – hartija skupa i sjajna, slike blistave, kao i budućnost koju obećava “dragim penzionerima”.
Za zaplet u koji smo ubačeni onog trenutka kad stanemo pred šalter nije čak kriva ni država. Nju sam prva uvek spremna da optužim. Ali, jednostavno rečeno, ona sa mojim konkretnim problemom ima malo ili nimalo veze.
Evo kako je taj problem nastao i kako me je đavo uvukao u situaciju iz koje više ne mogu da izađem zdrava, prava i vesela, kakva sam, kažu, nekad bila.
Kad Adriana hoće da piše o Dejanu
“To je moj prvi tekst na ćirilici”, rekla mi je Adriana. Pogodila je smrt njenog prijatelja, književnika Dejana Tiaga Stankovića prošlog decembra, pa je htela da napiše priču o njihovom druženju u Lisabonu. I to je lako uradila, iscurelo joj je iz duše.
“Lisabonska proleća sa beogradskim prijateljem”, tekst je objavljen u subotnjem Kulturnom dodatku najstarijeg dnevnog lista na Balkanu početkom januara. Dejan Stanković, srpski i portugalski pisac, ali i književni prevodilac, umro je u svom stanu u Lisabonu samo desetak dana ranije. Prevela sam Adrianin tekst.
Naslov je odabran zato što je “Proleće” kafana prekoputa Tanjuga, u koju je Adriana volela da svraća kada je kao specijalni izveštač krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih dolazila da izveštava iz Beograda. Sa Dejanom se dogovarala da na proleće nađu vremena i dođu zajedno u Beograd. Možda bi se ostvarilo da nas troje odemo na ručak u “Proleće” baš ovog proleća.
Ali nije… Život je nepredvidiv. Dejan je umro prerano i neočekivano. U svom stanu u Lisabonu.
Gubitak ovog zaslužnog čoveka, darovitog pisca, prevodioca, propratila su oba grada: i Lisabon, i Beograd. Na srpski je preveo nekoliko dela nobelovca Josea Saramaga, na portugalski je preveo knjigu Na Drini ćuprija našeg nobelovca Ive Andrića, kao i Mešu Selimovića.
Bio je prijatelj sa mnogim različitim i specijalnim ljudima. Među njima je Adriana Niemeyer (nosi isto prezime sa čuvenim brazilskim arhitektom Oscarom Niemeyerom sa kojim je u daljem srodstvu), meni bliska duša sa kojom se poznajem još iz vremena kada je kao devojka (osamdesetih) bila dopisnica za brazilske medije iz Buenos Airesa.
Živi u jednostavnoj kući sa velikim prozorima na lisabonskom brdovitom terenu odakle se prostire božanski pogled na plavu reku Tejo koja se u blizini ovog grada uliva u Atlantski okean. Manje se bavi pisanjem, a više je direktorka tradicionalnog Festivala filma na portugalskom jeziku. Svoju golemu energiju posvećuje organizaciji tih velikih međunarodnih događaja. Bliska mi je i dan danas, iako je nisam videla već možda čitavu deceniju.
Adriana nije dočekala lisabonskog poštara
Retko kad nešto od mene traži, a eto zaželela je da joj pošaljem originalnu novinsku stranicu na kojoj je njen tekst o prijateljevanju sa Dejanom, “prvi na ćirilici”.
To je bar lako, pomislila sam. Odoh odmah u poštu, čekam red, ali ne žalim se. Stigoh do šaltera…
Nebrojena količina kabastih predmeta danas se sa lakoćom šalje po udaljenim geografskim širinama i dužinama. Kad je za rat, ne pita se koliki je gabarit. Toliko je tenkova, bombi, dronova, ubojitih naprava svih kalibara, preletelo svet u jumbo avionima.
Ponekad pravolinijskom putanjom, ponekad se leti cik-cak. Ono što nije teško u današnje vreme iako se meri desetinama tona, to je da sva oružja, sve najkomplikovanije naprave stignu tamo gde su namenjene i stižu na obe strane fronta. Šalju se iz istočnog, zapadnog, južnog i severnog pravca i svi ti paketi stigli su na vreme da pojačaju neprijateljstva. Moje pisamce, mislila sam, ide u suprotnom smeru, podržava prijateljstvo.
“Samo hoću da pošaljem pismo”, kažem, nagnuta ka šalteru, dok službenica inspektorski sa svih strana pomno posmatra moj “tovar”.
“Ne može to tako”, kaže mi nervozno. “Štampani materijal mora da se carini”.
“Ali to je samo jedan list, jedna stranica iz Politike“.
“Svejedno”, odgovara. I onda mi postavlja pitanje koje mi je poznato i na koje nemam odgovor. Ruku na srce, već neko vreme prezrivo mi tu istu zagonetku postavljaju šalterski službenici u raznim ustanovama: “Jel’ razumete vi srpski? Da li ja govorim na nekom stranom jeziku?”
Razumem srpski, ali ne razumem smisao, htela bih da kažem. Ali kukavički ćutim.
Na kraju, u redu je. Prihvatam. Neka ide na carinu.
Ona od koje mi zavisi sve uzima koverat, sa sklopljenom novinskom stranicom i tako otvorenog ga meri. Usuđujem se da je opomenem da je pismo preporučeno i da iz koverte može da ispadne ono zbog čega ga i šaljem.
“Mora otvoreno zbog carine”, viče ona. Iza mene red: neki navijaju za službenicu, u manjini su oni koji pokazuju razumevanje prema meni.
Ispunjavam formulare, dajem podatke. Potpisujem se na carinskoj deklaraciji. Potom će na nekom nepoznatom mestu neko još jednom, za svaki slučaj, pregledati sadržaj, ovog “objekta”.
Kao da u Lisabon šaljem neki opasan otrov. Sumnjiva sam i ja, i primalac. Ipak, odahnula sam.
Prošlo je otad više od mesec dana, ja sam već i zaboravila šta se dogodilo. Gledam ceo svet se trese. Zemljotresi, ratovi, izbeglice, stradalnici, beskućnici. Nemam vremena da mislim o Adriani u Lisabonu.
Putovanje jednog objekta
Kad odjednom, evo ti pre nekoliko dana poštara. Zazvonio mi je na vrata. Šta bi?
Donosi mi onu istu kovertu čiji otvor nije preklopljen i zalepljen već je vezan onim istim kanapčićem koji je poštarka u Beogradu odnekle izvukla i uz čiju je pomoć pismo spakovala tako da iz njega ne ispadne Adrianin tekst na ćirilici.
Vidi se da je pismo bilo na dalekom putu. Ispečatirano je svim mogućim nalepnicama i štambiljima. Na pozadini koverte tu je i beleška tamošnjeg lisabonskog poštara (moja pretpostavka) na portugalskom. Navodno, bio je do njene kuće, nije našao nikoga, a dotična se nije javila da ga preuzme.
Zvala sam Adrianu da je pitam. Ona kaže da joj niko nikad nije ostavio nikakvu cedulju o “prispeću pošiljke”. Znam da govori istinu, dugo je poznajem, nikad me nije slagala.
Na kraju, ona žarko želi da ima u takozvanoj hard copy verziji uspomenu na svog voljenog prijatelja, Dejana Tiaga Stankovića. Teško je ispuniti tu njenu želju. Ona je pretvorena u “objekat” i podvrgava se carini na milost i nemilost.
Poštar je ovoga puta zvonio na naša vrata da nam vrati “objekat” sa dalekog puta. Verovatno se i on osećao kao vo kada mi je davao da potpišem priznanicu i još neke dokumente i rubrike.
Mission accomplished. Pismo, a tako ću ga zvati uprkos naporima da ga prekrste, se vratilo tamo odakle je i krenulo. Sve to me je koštalo hiljadu dinara (8,5 eura). Petsto sam platila na šalteru kad sam ga slala, petsto za povratak, kad sam ga dobila natrag.
Volim što je bar ono putovalo. Volim i što će Adriana možda doći u Beograd na proleće, pa će da ga dobije u ruke. Ili ću ja smoći para da otputujem u Lisabon. Ako nam do proleća EU ne uvede vize.
Tek, naš susret mora da se odigra. I eksplodiraće od pomešanih emocija kao neka bomba. Od tuge za izgubljenim prijateljem, od radosti što se vidimo. I to uživo, u hard copy što bi se danas reklo.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.