Evropska unija ima nameru da dekarbonizuje transportni sektor, koji trenutno proizvodi jednu četvrtinu CO2. Da bi postala ugljen dioksid neutralan kontinent do 2050. godine, Evropa želi 30 miliona električnih vozila na putevima u narednih osam godina.
Potrebe EU za litijumom će do 2030. godine porasti za 18 puta, ali je problem što niko u EU, a niti druge evropske zemlje koje nisu članice bloka, litijum ne proizvode. Dakle sav litijum se uvozi, najviše, 78 odsto, iz Čilea i znatno manje iz Sjedinjenih Američkih Država i Rusije.
Osim Čilea, najveće zalihe litijuma imaju Australija, Argentina i Kina. Ukupno 6.200.000 megatona. Argentina je kao i Čile daleko, Australija predaleko, a Evropljani bi da smanje troškove. Sa Kinom, zbog političkih toplo-hladnih odnosa, nikad nisu nasigurno a nije ni da su mnogo bliži.
Problem Evrope nije što nema svoj litijum. Ima ga. Ali ga niko ne kopa. Borci za očuvanje životne sredine tvrda da rudarenje litijuma ostavlja strašne posledice na tlo, vodu i vazduh. Evropa se tako našla u situaciji da će nešto morati da žrtvuje. Ili ugljen dioksid neutralnost ili životnu sredinu, bar neke njene delove.
Portugal i litijum
Što se Evrope tiče, procene su da Srbija leži na najvećim nalazištima „belog zlata“, a od zemalja članica EU to je Portugal. Priča o litijumu u Srbiji za sada je završena. Ali Portugal ne odustaje uprkos sličnim protestima kao i u Srbiji. Istini za volju u Portugalu niko nije blokirao autoputeve, niti je tema postala adut u dnevno-političkim obračunima.
Kao i u Srbiji, vlada Portugala u aprilu 2021. godine, posle protesta lokalnog stanovništva podržanih ekološkim organizacijama, odustala je od kopanja litijuma. Najprominentniji protesti bili su u provinciji Tras-os-Montes (Traš-oš-Monteš). Radi se o prelepom i plodnom brdsko-planinskom delu na severu zemlje. Organizacija za hranu i poljoprivredu (FAO) proglasila je ovaj deo Portugala predelom regionalne baštine zbog održivog načina uzgajanja stoke.
„Kako ćemo prodavati našu govedinu ako je budu povezivali sa litijumom ili med vrhunskog kvaliteta ako nam prašina iz rudnika pobije sve pčele“, zapitao se svojevremeno administrator distrikta Fernando Queiroga.
I zaista, pitanje je šta bi bilo sa Tras-os-Montes kada bi se iscrpile sve rezerve litijuma? Rudnik bi bio zatvoren, ekološka šteta nepopravljiva a krajolik nepovratno uništen jer je rudnik trebao da bude otvorenog tipa (otvoreni kop).
Balansiranje između profita i zaštite prirode
Sa druge strane rudarske kompanije tvrde da je industrija rudarenja litijuma i njegova ekstrakcija mnogo čistija, a uz vrlo zahtevne zakone za zaštitu životne sredine u EU, proizvodnja bi morala da zadovolji sve zakonske uslove.
„Rudarstvo u Evropi je na najvišem standardu. Znamo koliko zakona imamo o zaštiti životne sredine koji balansiraju između ambicije za eksploatacijom i ekološkom održivošću. Proizvodnja litijuma u Evropi bila bi sa stanovišta snabdevanja, znatno razumniji potez“, tvrdi Rolf Kuby, direktor „Eurominesa“.
Period od aprila prošle godine do februara ove godine, ipak nije bio period mrtvila što se litijuma u Portugalu tiče. U međuvremenu je završena strateška procena uticaja na okolinu. Prema proceni koju je uradio generalni direktorat za energiju i geologiju iz budućih projekata kopanja litijuma biće izostavljena dva područja, Arga i Segura zbog većeg stepena urbanizacije, veće gustine naseljenosti, ali i zato što se očekuje da te oblasti budu proglašene zaštićenim područjem. Šest preostalih lokacija gde ću rudarenje litijuma bit dozvoljeno, područje kopanja biće smanjeno za 49 odsto. Vlada je najavila i da će tender za istraživanje i eksploataciju bit raspisan u narednih dva meseca.
Ekološka organizacija „Zero“ ovakav potez vlada ocenila je kao korak u pravom smeru, a da ko god pobedi na tenderu mora biti pod nadzorom, jer kakve god da su procene, uvek treba pratiti kakve socijalne i ekološke posledice ovakvi projekti mogu ostaviti.
Osim što će kopati litijum, Portugalci su rešeni da sav prihod ostane u zemlji, a da litijumu daju i dodatnu vrednost.
Portugalski energetski gigant „Galp“ i švedski proizvođač baterija za električna vozila „Northvolt“ najavljuju gradnju najveće evropske fabrike za preradu litijuma u Evropi. „Aurora“, kako je nazvan zajednički projekat, imaće kapacitet da godišnje proizvede 35.000 tona litijum hidroksida, dovoljno za toliko baterija da pokrenu oko 700.000 električnih vozila. Dva partnera smatraju da je ovo važan trenutak za evropski lanac snabdevanja litijum hidroksidom i da je u skladu sa portugalskim i evropskim naporima energetske tranzicije.
Posljedice i alternativa
Globalna i evropska zelena agenda u oblasti transporta oslanjaju se isključivo na električna vozila i litijumske baterije. Za mnoge u EU nije baš sasvim jasno da li bi Evropa na svojoj teritoriji trebala da kopa litijum niti da li su potrebe za litijumom tolike, kako je to projektovano. Svoje stavove baziraju na podatku OEBS-a da će šta god da se preduzme emisija CO2 proizvedena u transportu porasti za 16 odsto do 2050. godine u poređenju sa 2015. godinom.
Mnogo je stručnjaka, ali i zaštitnika životne sredine koji smatraju da smo se previše „vezali“ za litijum umesto da se usredsredimo na istraživanje alternativa. Hidrogen bi mogao biti jedno od rešenja, ali nedostaju istraživanja. Natrijumske baterije takođe bi mogle biti alternativa litijumskim. Natrijum je rasprostranjeniji, a njegova ekstrakcija ima znatno manje ekološke posledice. Problem je, iako je bilo nekog napretka, što su natrijumske baterije teže i proizvode manju količinu energije.
Ništa manji nije broj onih koji predlažu holistička rešenja, više različitih rešenja koja će bit međusobno povezana. U velikim gradovima to je način kako se i koliko koristi javni transport. Učiniti ovaj segment urbanog života fleksibilnijim i prihvatljivijim za što veći broj ljudi koje treba izvući iz ličnih automobila kada je transport unutar grada u pitanju.
„Share mobility“ je nešto što je u zamahu širom Evrope. U mnogim evropskim gradovima građanima se nude različite opcije kao što su električni bicikli, mopedi i skuteri, a ako je baš neophodna upotreba automobilom onda se osloniti više na kompanije kao što su UBER, Bolt, FreeNow… Sve ove kompanije već sad imaju u ponudi električna vozila, a neke poput FreeNow će do 2030. godine u pojedinim evropskim gradovima u svojoj floti imati isključivo električna vozila. Takođe pomoglo bi i bolje planiranje gradova. Pojednostavljeno, ljude u gradovima treba pre svega izvući iz privatnih automobila koji bi trebalo da ostanu kod kuće. Procene su da bi na ovaj način do 2050. godine emisija CO2 mogla da se smanji u urbanim sredinama za 80 odsto.
Priča o litijumu pokazala je da ni zelena energija nije nužno toliko zelena. Evropa nije ni Kina ni Australija niti Južna Amerika gde su prostranstva tolika da litijum možete kopati da to niko ni ne primeti. Kako god ga kopali, koju god tehnologiju upotrebili, koliko god da je proizvodnja ekološki prihvatljiva, da li u Portugalu, Nemačkoj ili Srbiji, pojedini krajolici će biti promenjeni ili uništeni zauvek.
Poseban problem biće i šta raditi sa litijumskim baterijama koje se više neće moći koristiti, kako i gde ih odlagati, postoji li mogućnost da se nekako recikliraju?
Litijum je pokazao da rešenja za velike probleme ne mogu biti jednostrana, pa tako ni za problem emisije CO2. Problem CO2 sigurno neće biti rešen tako što ćete ljude izbaciti iz automobila na benzin ili dizel i ugurati ih u električne automobile, a da to nema druge ekološke posledice, koje koliko god se činile lokalne jednom načinjene ostaju nepopravljive.