U pojedinim novosadskim medijima je krajem septembra 2007. godine objavljena vest da novosadska neonacistička skupina “Nacionalni stroj” planira 7. oktobra da organizuje skup pod nazivom “Marš za jedinstvo Srbije” u centru glavnog grada Vojvodine. Organizacija “Nacionalni stroj” je odranije bila poznata po ultranacionalističkom i profašističkom delovanju, a nju je četiri godine potom Ustavni sud Srbije i zabranio, zbog izazivanja verske i nacionalne mržnje i netrpeljivosti.
Sedmi oktobar je odabran zato što su neonacisti želeli obeležiti, pod krinkom “patriotizma”, rođendan jednog od najozloglašenijih nacističkih lidera Hajnriha Himlera, bliskog Hitlerovog saradnika, idejnog tvorca Holokausta. Himler je jedan od onih koji su u narativu današnjih neonacista širom sveta izuzetno popularni, a zbog mešavine nepokolebljivosti, krvoločnosti i misticizma. On je, uz tragikomičnu zloupotrebu nauke, stvorio mitove i narative na kojima počiva i ondašnji i savremeni nacizam. Osim toga, komandovao je “elitnim” zločinačkim organizacijama, SS-divizijama i Gestapoom, koji su – iz ugla današnjih hitlerovaca – besprekorno “odradili” svoj posao.
Kako su klinci pokopali sopstvene frustracije
Lider “Nacionalnog stroja” Goran Davidović, u medijima znan i pod nadimkom “Firer”, već ranije je bio poznat javnosti po ekstremističkim stavovima, a oko sebe je okupljao nesrećne klince, koji su upijali priče o “odabranim narodima” i drugima, nacijama koje predstavljaju pretnju po čovečanstvo i koje treba istrebiti ili porobiti. Tako su – kako to obično biva – pokopavali sopstvene frustracije i postajali u svojim očima važni ljudi sa misijom. Neki od njih će u međuvremenu doživeti tragičnu sudbinu.
Davidović je predvodio grupu mladaca koja je 2005. godine upala na Filozofski fakultet u Novom Sadu, na tribinu o antifašizmu, prekinuvši je galamom i fizičkim nasiljem. Davidović je zbog ovog incidenta osuđen na godinu zatvora, ali je po presudi “klisnuo” u inostranstvo, prvo u Italiju, a potom i u Nemačku, gde je navodno uživao gostoprimstvo i zaštitu ondašnjih neonacista. U Nemačkoj je proveo nekoliko meseci u ekstradicionom pritvora, a potom je izručen srbijanskim pravosudnim organima. Posle odsluženja kazne ponovo je otišao u inostranstvo i bio nedostupan pravosudnim organima na suđenjima zbog događaja od 7. oktobra 2007. godine.
A šta se dogodilo pre tačno 15 godina? Novosadske nevladine organizacije, okupljene oko koalicije “Građanska Vojvodina”, ali i neke druge, protestovale su zbog najave neonacističkog skupa – na kojem bi, uzgred rečeno, trebalo da učestvuju i hitlerovci iz drugih zemalja – i tražile su njegovu zabranu. Potom su započeli organizaciju “kontramitinga”, odnosno građanskog okupljanja pod nazivom “Stop fašizmu”, koje će biti održano istog dana i u isto vreme, u centru grada, kada je i gde je zakazan i ekstremistički marš. Pozvali su i stranke sa levog političkog spektra da im se pridruže, pa su u priču uključene i Liga socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka, Liberalno-demokratska stranka Čedomira Jovanovića, Demokratska stranka tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića i G17 plus, na čijem čelu je bio Mlađan Dinkić. Skup “Nacionalnog stroja” je potom zabranjen.
Sudski proces koji je trajao punih 12 godina
Na antifašističkom nevladino-stranačkom mitingu okupilo se oko 5.000 ljudi, pridružile su se i neke organizacije sa krajnje levice, i one liberalne, iz centra, održani su govori, sve je izgledalo prilično impozantno, a potpisnik ovih redova je bio ponosan na svoj grad. U njemu se, naime, ovoliko ljudi nije okupilo još od onih dana koji su prethodili 5. oktobru i padu režima Slobodana Miloševića. Tim pre je bio ponosan jer je, sticajem okolnosti, bio odgovorna osoba za antifašistički skup, osoba koja je okupljanje prijavila policiji u ime organizatora.
Građani su mirno krenuli centralnim gradskim ulicama ka Keju žrtava racije, kako bi tamo odali počast svim stradalnicima fašizma. Ali, na putu, iz dvorišta Doma vojske, na njih je nasrnula ekipa iz “Nacionalnog stroja” i zasula ih kamenjem. Pojedini građani su povređeni. Bilo je tu i policije, ali je ona bila tako postavljena da je izgledalo kao da brani nasilnike, a ne građane. Na kraju je jedan broj neonacista ipak uhapšen i zadržan u pritvoru.
A onda je usledio sudski proces protiv njih, koji je trajao punih 12 godina. Kao potpisnik skupa, pozivan sam dvadesetak, a možda i više puta, da svedočim u ovom dugogodišnjem procesu. U istražnom postupku sam svedočio kako su neki “strojevci”, tokom napada na građane, pokazivali nacistički pozdrav “Sieg Heil!” Sutkinja je konstatovala da možda nisam dobro video i da je možda u pitanju “tradicionalni srpski pozdrav” u kojem se ruka kreće u sieg-heilovskom maniru, ali nisu ispruženi svi prsti, već samo tri.
Iako sam dostavio već u istražnom postupku svoju validnu adresu, ispadalo je da me sudski pozivari nikako nisu mogli pronaći, pa su upadali na adrese na kojima sam ranije bio prijavljen. Pet-šest puta me je zorom budila policija, da mi uruči poziv na svedočenje. Onda sam sutradan dobijao telegram da je ročište otkazano. Sve se pretvorila u Dan mrmota. Kada sam svedočio, godinama nakon incidenta, situacija nije bila nimalo ugodna, jer sam na jednoj strani bio sam, sa nezainteresovanim tužiocem, a sa druge strane je sedela gomila optuženih sa advokatima, a ne zna se ko je od njih svojom pojavnošću više izazivao jezu. Vremenom sam sve ovo doživljavao kao svojevrsnu traumu. A verujem da sve to nije bilo slučajno, da je to bio i cilj. Ali, možda grešim, možda sam samo paranoičan, govorio sam sebi.
Ekstremizam je u Srbiji postao dominantni narativ
I kako se sve završilo? Postupak je konačno završen 2019. godine, kada je odbačena optužnica protiv Gorana Davidovića, osumnjičenog da je napadom na građane izazvao nacionalnu, rasnu i versku mržnju i netrpeljivost. Optužnice su odbačene i protiv ostalih optuženih (njih šest), osim dvojice, koja su ranije pristali na nagodbu i priznanje krivice. Poništene su zbog takozvanog principa “Ne bis in idem”, odnosno zbog toga što, kako se kaže, pravna sigurnost nalaže da im se nije moglo dva puta suditi zbog istog dela. A oni su 2007. godine zbog nasilja kažnjeni prekršajno. Nejasno je zašto je Višem sudu u Novom Sadu trebalo punih 12 godina da primeni ovaj princip, a u najmanju ruku je tragikomično to što su oni zbog nasilja, povređivanja građana i promocije nacionalne i verske mržnje odgovarali taman kao da su ogrebali nečiji automobil na parkingu. Mnogi eksperti su tvrdili da ništa od toga nije slučajno i da su oni bili i ostali zaštićeni od raznih državnih i paradržavnih struktura. Paranoja možda nije bila bez razloga.
Po dolasku Srpske napredne stranke na vlast postalo je jasno da esktremističke organizacije zaista jesu pod kontrolom određenih političkih centara moći i da imaju svoju jasnu ulogu i upotrebnu vrednost. Ekstremizam je poslednjih desetak godina u potpunosti normalizovan, postao je čak dominantni narativ. Za to su najzaslužniji mediji pod kontrolom vlasti Aleksandra Vučića, koji redovno ugošćuju ultranacionaliste, pa čak i neonaciste. Goran Davidović je, takođe, bio gost na televizijama na nacionalnom pokrivenošću.
A šta se desilo sa onih 5.000 ljudi koji su bili na mitingu i rekli NE fašizmu? Zašto danas izgleda da se toliko ljudi ne može ni u snovima okupiti oko neke ideje? Šta se desilo sa organizacijama i strankama koje su organizovali antifašistički skup? Što se tiče građana, oni ili su pobegli negde vani, ili sede u svoja četiri zida “zgađani politikom”, ili su legli na rudu, napravivši trule kompromise, naplativši svoja uverenja raznim sinekurama i sigurnim platama. Neki od njih su, ali zaista retki, ostali aktivni u borbi za elementarne civilizacijske vrednosti, koje svakako podrazumevaju i borbu protiv Vučićevog režima. Pojedine organizacije su još uvek aktivne, neke su stišale svoje delatnosti, a neke više ni ne postoje.
Socijaldemokrate koje dijele vlast sa naprednjacima
Što se tiče stranaka, dve od njih (Liberalno-demokratska partija i G17 plus) su stavile katanac na bravu, plativši cenu neprirodne saradnje sa Vučićevom vlašću. Liga socijaldemokrata Vojvodine još uvek postoji u natruhama, i dalje je navodno dosledna u borbi protiv fašizma, iako istovremeno sedi u vlasti sa Srpskom naprednom strankom i bulumentom esktremista u njoj i oko nje. Demokratska stranka se u međuvremenu raspala još koji put i sada je tek bleda senka one partije koja je nekada vladala Srbijom.
Sa druge strane, ideje koje je zastupao Goran Davidović čovek čuje na svakom koraku, na društvenim mrežama, u mainstream medijima, u kafanama, na ulici… I niko se ne uzbuđuje zbog toga.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.